Svog sina je rodila u sedamnaestoj godini jer je željela dijete bez obzira na sve. Međutim, kako odnosi u porodici nisu bili sjajni, Ana je Igora dala u dom u Zvečanskoj ulici. Jedna od najboljih srbijanskih pjevačica narodne muzike svog nasljednika Igora Polića rodila je kao gimnazijalka, u 17. godini, nakon čega ih je pratio nimalo lagan životni put.
Pjevačica ne krije da je nakon što je rano postala majka prolazila kroz teške trenutke, koje je, na sreću, veoma brzo uspjela da prebrodi, a svom sinu obezbijedi bezbrižno odrastanje i normalan život.
Uz malo sreće, mnogo hrabrosti, a ponajviše truda, rada i istrajnosti, popularna folk pevačica Nada Polić, poznatija pod umetničkim imenom Ana Bekuta, uspjela je da se izbori za svoje suncem okupano mjesto pod nebeskim svodom. Rođena je 6. septembra 1959. godine u Banji kod Priboja kao najstarije dijete svoje majke Milice, koja je bila kuharica, i oca Branka, koji se bavio zemljoradnjom.
Iako su ona i njene mlađe sestre Dobrila i Milina odrastale okružene ljubavlju, njihovo odgajanje mahom je bilo obilježeno oskudicom, budući da su roditelji mogli da im priušte skromnu svakodnevicu. Uprkos tome što nije imala sve što je željela, Nada se najranijih dana svog djetinjstva sjeća sa osmijehom na licu, jer je porodična radost bila jača od nemaštine, piše “Story“…
“Skromnost u kojoj sam rasla donijela nam je i mnogo sreće. I sada pamtim svoju prvu i jedinu lutku, kao i loptu, koju mi je poslao tatin drug iz vojske, Steva Malatestinić, zbog čega ga se sećam sa velikom nježnošću”, priča srbijanska pjevačica u čijem djetinjstvu su crna i bijela naizmjenično bojile njene dane.
“Roditelji nisu bili u mogućnosti da sa nama provode previše vremena jer im je to vreme bio neophodno da nam obezbijede egzistenciju, tako da su pravila ponašanja bila kruta i stroga. Tata nas je kažnjavao tako što bi nam izvadio lampice iz radija lampaša koji je bio najdraža stvar u našoj kući. Oduzeti nam muziku bila je gora kazna nego kada mi sada zabranimo deci upotrebu računara, a ta lampica bila je kao sada miš za kompjuter. Nagrada nam je bila šator koji nam je otac leti pravio u dvorištu naše kuće. Konstrukcija je bila od hrastovog drveta, a krila od serdžade koju je mama donela u miraz. Čim počnem da pričam o tome raznežim se jer mi se valjda u nozdrvama javi taj miris grubog tkanja koji me vrati u vreme kada smo sestre i ja bile male, roditelji živi i mladi, a ceo svet dalek i nedokučiv kao slavski ručak”, prisjeća se Ana koja je more prvi put vidjela sa trinaest godina.
“Tada se zamalo nisam udavila u talasima kod Sutomora pa ni danas ne ulazim u ustalasano more. Doduše naša porodica imala je retku privilegiju da ima divan, uvek topao đakuzi. Šalu na stranu, reč je o jazu sa toplom banjskom vodom koji je proticao kroz naše dvorište, a u njemu smo kao deca provodili sate u kupaćim kostimima koje nam je mama šila, što je stvarno bilo slatko”, iskrena je umjetnica kojoj su uskoro bezbrižne dječije slike zamijenila teška životna pitanja i odrastanje preko noći. Naime, prva mladalačka ljubav o kojoj je Ana pričala jedino svom sinu Igoru, a koju je doživjela kao tinejdžerka donijela joj je sudar sa stvarnošću i najveću odgovornost koju sa sobom nosi roditeljstvo.
“Užasno sam se plašila, naročito u trudnoći, ali sam ujedno znala da će taj strah proći. Život mog deteta bio mi je i ostao najvažniji. Prolazila sam kroz izuzetno stresan period i žao mi je što nisam mogla da budem opuštenija i da više uživam u tim neponovljivim momentima, neopterećena strahovima i pitanjima šta će biti sutra i hoću li uspeti da se izborim sa obavezama, dužnostima, neizvesnom budućnošću”, priča Ana i priznaje da ju je roditeljstvo zateklo nespremnu.
“Doba odrastanja došlo je prebrzo. Mene je zateklo bez romantičnog ulepšavanja jer je istina da je moje prve prave izlaske veoma brzo zamenilo menjanje pelena i briga o bebi. Moje materinstvo bilo je svakako prerano, ali mi je ujedno i najdragocenije iskustvo u životu”, sa sjetom se prisjeća pjevačica koja je zbog nemogućnosti da sama odgaja dijete, budući da se u međuvremenu rastala sa njegovim ocem, dala sina u dom za nezbrinutu djecu. Bila je to najstrašnija epizoda u njenom životu u kojoj se sa ogromnom radošću susretala sa svojim nasljednikom, a sa gorčinom i suzama ga iznova ostavljala u domu.
“Oboje smo bili mladi i sve je kratko trajalo. Rastali smo se zato što smo bili nezreli i nespremni za porodične obaveze. Silom prilika morala sam da se rastanem od deteta jer jednostavno nisam imala drugog izbora. Bili smo razdvojeni osam i po meseci, a grizlo me je to kao otvorena rana sa kojom sam se svakog jutra budila. Živela sam za trenutak kada ćemo ponovo biti zajedno. U svakom slučaju, nijednog trenutka nije dolazilo u obzir odricanje od sina. To su veoma tužni i bolni trenucima o kojima mi je teško da govorim. Kraj te drame ipak je bio srećan. U poslednjem činu ja sam odrasla po hitnom postupku, moji roditelji su isto tako postali baka i deka, a sestre Dobrila i Milina tetke. Igor je bio zajedničko ljubimče, i dete, i unuče, i sestrić i sve to zajedno”, otkriva pjevačica koja je uprkos ranom materinstvu obasipala svog mališana ogromnom ljubavlju.
“Nije ni njemu uvek bilo baš lako. Naprotiv, i on se prilično namučio sa mladom i nezrelom majkom, ali mu nikada nije bila uskraćena ljubav, a to je, čini mi se, jedino što je suštinski bitno. Mislim da nisam bila kao moji roditelji. Možda je u nekim situacijama trebalo da ih više oponašam jer mislim da sam ponekad bila popustljivija nego što je trebalo. Ali kao i većina roditelja radila sam najbolje što sam umela. Ni danas sa sigurnošću ne mogu da kažem kako bi dobra majka trebalo da se ponaša, a važno je jedino da naša deca uvek budu svesna ljubavi i podrške”, objašnjava Ana koju je, iako je maštala da postane učiteljica, život odveo u muzičke vode. Budući da je njen otac svirao na fruli, podržao je svoju kćerku kada je odlučila da se okuša kao pjevačica, a sam on ju je prvi put izveo na binu u kulturno umjetničkom društvu u rodnom mjestu. Za razliku od njega, Anina majka u to vrijeme bila je nezadovoljna kćerkinim izborom i istinski je navijala da ona postane prosvjetni radnik.
“Sećam se sebe sa dvadeset godina kako mlada i preplašena pevam u hotelu Mileševa u Prijepolju, što je ujedno bio moj prvi angažman koji sam dobila sasvim slučajno jer se razbolela stalna pevačica. Naime, preporučio me je kolega sa kojim sa nastupala na lokalnom takmičenju Prvi glas Prijepolja. Tako je sve i počelo. Sledećih pet godina pevala sam po hotelima širom tadašnje Jugoslavije. Repertoar je bio šarolik od narodnjaka do ruskih romansi. Pevala sam sve što mi se dopadalo, ponekad na zgražavanje orkestara koji su me pratili, ali ja sam terala svoje i sledila svoj muzički ukus”, kaže Bekuta, koja je veoma teško, ali vješto spajala svoje poslovne ambicije sa roditeljstvom.
“Bilo je to mučno, ali izuzetno dragoceno vreme u kojem sam naučila zanat i izbrusila talenat. Vreme u kome se preplitalo trčanje kući da vidim i poljubim dete i odnesem teško zarađeni novac, vreme sa salama prepunim zahtevne publike i mojim snovima da organizujem svoj život sa Igorom, poslom i sopstvenim ambicijama”, prepričava pjevačica koja je svoje snove počela da ostvaruje 1985. godine.
“Tada sam sa bendom Koktel 5 otišla u Čačak sa namerom da nađem kompozitora Predraga Vukovića Vukasa i pokušam da snimim album. On je napisao pesmu Ja nisam rođena da živim sama, a zahvaljujući njegovim savetima izabrala sam umetničko ime Ana Bekuta. To ime donelo je srećan preokret u moj život. Usledili su hitovi Rano moja, Stani, stani zoro, Umri muški, kod koje mogu i da zastanem jer je danas mnogi smatraju za jedan od sinonima za fenomen turbo folka. Vreme u kome je ta pesma nastala i za mene je podjednako jezivo, baš kao i za one koji su se ovom pojavom naučno bavili. Iako mi je karijera tada bila na vrhuncu, teško da bih pristala da se u to vreme opet vratim. Pamtim da sam plaćala kiriju u iznajmljenom stanu na Senjaku, pozajmljivala čekove, kanistere sa benzinom, jedva dolazila do cigareta… Verovatno mnogi misle da sam tada zgrnula ogromne pare, ali istina je sasvim drugačija. Moja sestra Milina je bila bez posla, mlađa Dobrila živela je od plate medicinske sestre, otac mi je u to vreme bio teško bolestan. Kod mene u iznajmljenom stanu primao je infuziju jer nije bilo uslova da ostane u bolnici. Ubrzo nas je i napustio… Igor je baš u to vreme bio u vojsci, a ja sam se strašno plašila. Bojala sam se za sve nas i bilo mi je beskrajno teško. Vešto i ljudski sam potisnula iz sećanja jezivu brigu i strah za sina koji je bez upaljenih svetala vozio vojne sto desetke od Prištine do Priboja. A na sceni ništa nije smelo da se primeti i od mog osmeha i mojih pesama svi smo zavisili. Ne bih volela da zvučim kao velika mučenica jer znam da je mnogima bilo daleko teže nego nama, ali me ipak boli što pojedinci veruju u pogrešnu verziju te priče, a to je da sam kao folk diva na bilo koji način profitirala na tuđoj nesreći. Istina je da nisam dobila ni kredit, ni stan, ni plac, ni penziono, ni zdravstveno osiguranje. Prosto, borila sam se i izborila za opstanak svoje porodice i na to sam jako ponosna”, ističe ova šarmantna dama koja je oduvijek veoma brižno čuvala svoj ljubavni život od medija.
“U mom životu ipak nedostaje ona konačna i najdragocenija fotografija na kojoj sam ja sa divnim mužem. Ali da se zna to mesto još čeka pravu sliku jer verujem da će se ta scena dogoditi i čini mi se da to nije nemoguće. Danas mislim da nema prolaznih ljubavi, ili je prava, ili nije, jer ne prolazi to kao kijavica. Doduše, desi se da čovek neko drugo osećanje, zanesenost, strast proglasi ljubavlju. Smatram da je ljubav kao hrast i kada se poseče njegovo korenje još dugo živi. Ali nisam ni sama, ni usamljena, pošto čovek sreću najvećim delom pronalazi u sebi. Naravno da nisam imuna na draži kvalitetnog partnerstva i ne bežim od njega, ali ga ne prizivam po svaku cenu i pogotovo nisam spremna na ulogu žrtve da formalno ne bih bila sama. Jednostavno umem da funkcionišem i kao ja i kao mi, ali se plašim bolesne simbioze. U naše vreme čovek se teško odriče svoje individualnosti i nezavisnosti. Možda je sebično, ali većina radije ugađa sebi nego drugima, pa ni ja nisam sklona preteškim kompromisima”, naglašava srbijanska pjevačica koja svojom najvećom ljubavlju smatra svoje unuke Branka i Sonju.
“Godine 1998. desila se ljubav mog života, unuk Branko, a dve godine kasnije stigla je i moja najveća radost, unuka Sonja. Kada se setim svog detinjstva, pomalo mi je žao mojih unuka koje je zaista teško iznenaditi i obradovati. Nisu oni ni gori ni nezahvalniji, nego smo mi kao deca bili navikli na druge uslove što je uvek mač sa dve oštrice. Moj život jasno govori kakav sam izbor napravila. Ne mogu i ne umem da živim u laži. Velika je nesreća živeti bez ljubavi. Svako je zaslužuje i svako ima pravo da joj teži. Ovo nisu prazne reči, zaista ne mogu da zamislim život uz bolan kompromis da ga provedem uz nekog koga ne volim. Naravno, svaka veza ima dobre i loše trenutke, a nekada je i teško prepoznati pravu ljubav”, kaže Bekuta koja nakon brojnih radosnih i tužnih trenutaka u svom životu ističe da vjeruje u sudbinu.
“Veoma mi je drago što je sve išlo baš ovim tokom. Divno bi bilo da sam neke epizode mogla da izbacim u montaži, ali moja sudbina je htela da prođem kroz mnoga iskušenja i čini mi se da sam ih dostojanstveno proživela. Život me je naučio da verujem u sudbinu, ali u sudbinu kao neku veliku pozornicu na kojoj igrate svoju ulogu. Unutar okvira te bine možete da stojite lenjo ili uplašeno i sačekate kraj svog nastupa ili da hrabro iskoristite ulogu i pokažete sve svoje mogućnosti i doživite ovacije. Nadam se da u genima mog sina i unučića ima snage i volje da sopstvene probleme prevazilaze sa mojim inatom, upornošću i sa osmehom na licu. To je ono najvrednije što od mene mogu da naslede”, završava Nada Polić, odnosno, Ana Bekuta ovaj intervju.
