Televizor nikad nisam gledao k’o sad. Ono što je nužno i što je potrebno, radi stoke, mora se izaći, nahraniti. Stoka ne zna za koronu. Zna kad je žedna, kad je gladna, kaže Ostoja Sando, koji živi u selu Borak, na Nišićkoj visoravni, oko 40 kilometara od Sarajeva.
Ostoja za Radio Slobodna Evropa (RSE) priča kako, iako u selu nema zaraženih, nije isto kao prije mjesec dana. Priča da je sada mnogo teže, a sva je pažnja, kaže, usmjerena na živote ljudi u gradovima.
“Na ovoj liniji, glavnoj magistrali Sarajevo – Tuzla, nemamo prevoza, autobusa. Na ovoj liniji se saobraćalo u 24 sata najmanje 15 – 20 autobusa . Sad nemamo prevoza, čak, ni do prve ambulante, koja je desetak kilometara od nas, tako da se čuvamo i od povreda, kada nešto radimo. Sad vodimo računa i o ovoj koroni. Isprva je to bilo nekako manje i na neku šalu, a sad su ljudi su shvatili to mnogo ozbiljnije, pa po selu hodaju i s maskama. Čak, prave ručno maske od šliferčića i gumica nekih, pa vežu. I kod komšije na kafu se izbjegava”, priča Ostoja.
Izlazi iz kuće, kaže, ovce čekaju. Pušta ih na snijeg koji je ovih dana pokrio livade, pa se troše zalihe sijena.
“Imam oko 55 ovaca, plus janjci. Polažemo sijeno svaki dan, tri puta na dan. Pojimo, dajemo žita malo, lučimo koja se ojanji i tako”, kaže Ostoja.
Svega ima, osim brašna
Jedina prodavnica u selu je poljoprivredna apoteka. U njoj se može nabaviti sve – od stočne hrane, sjemena, do prehrambenih i higijenskih artikala. Ali, najtraženijeg artikla nema, žali se uposlenik Vejsil Zukić.
“Brašna traže, al’ nemamo brašna”, kaže Zukić i namješta masku. To je jedina novina koji je uveo, jer cijene, tvrdi nije mijenjao.
“Šta da kažem, svi smo u istim opancima. Svi gledamo da nam bude isto da preživimo”, govori Zukić.
Ne selu, dodaje, niko ne može biti gladan.
“Prije dva tri dana ljudi su orali, pripremali. Snijeg je udario, a čim okopni, sije se, radi se normalno, nema šta. Malo više ćemo posijati da ima svak'”, govori Zukić.
Od oko 600 domaćinstava u nišićkoj parohiji danas ima svega tridesetak. Mahom su to povratnici i stariji ljudi.
“Previše je naroda otišlo u grad. Shvatam da onaj ko je završio neke veće škole da je morao otići u grad, ali su otišli i seljaci u gradove, to je problem, zemlju su ostavili zapuštenu i oni ni tamo nemaju gdje da žive, a ovo ne koriste, propada im i zarasta u šumu”, govori Jovo.
Za seljaka, kaže, nema života prije i poslije korona virusa.
“Ko radi na selu i ko se bavi poljoprivredom, normalno radi, živi kao da se ništa nije desilo. Izađe u štalu namiri stoku. Počeće sada proljetni radovi. Ljudi će početi sijati. Evo jedna prilika da posiju više nego što smo do sada”, ističe Jovo Sando.
Najveći strah ljudi na Nišićkoj visoravni je, tvrde, da se ne razbole, jer onda o stoci nema ko da brine, a ljekari su daleko.
