“Selam, efendija!”
“Selam, legendo! Pa gdje si ti, ne daš se vidjeti? Ima li šta novo?”
“Ima. Imaš li vremena za kahvu?
“Za tebe uvijek. Gdje ćemo?”
Nekoliko minuta kasnije sjedimo u polupraznom lokalu. Konobar zna, pa i ne pita šta ćemo. Donosi nam dvije duže s mlijekom.
“I? Pričaj!”
“Znaš onaj posao što sam ti spominjao, onaj u Sloveniji? Eh, zovu me i kažu da od prvog startam. Ima nas trojica u ovoj turi. Moramo otići ovo koji dan i malo se raspitati za stan. Ako mognemo šta povoljno saletiti, bilo bi dobro. Skupe mi kirije, brate, oderaše naše ljude!”
“Kakav je posao? Mislim, šta ćeš raditi?”
“Brodogradilište, jarane. Farbamo čamce, jahte i manje brodove. Nemam ti pojma ni ja, tako su nam rekli.”
“Znaš li to raditi?”
“Okle ću znati. Jedina jahta koju sam vidio je ona na TV-u, Abramovičeva, ali sve se nauči. Nisam znao ni zidati, pa sam zid’o; nisam znao ni bager upaliti, pa sam kasnije s rovokopačem mog’o jaje premjestit da se ne razbije… Nauči se sve.”
“Ne znam, brate, šta bih ti rekao!?”
“Nemaš mi šta reći. Ustvari, sjećam se da nam je hodža u Bugojnu govorio, ono dok je raja letila u džamiju: ‘Ja bih volio da vas ne vidim ovdje!’, a mi kontali što to, pa on veli da bi volio da imamo posla pa da zbog toga rjeđe dolazimo u džamiju. Nisam ga tad kont’o. Sad vidim šta je htio reći i da je u pravu. Da svijet ima više posla i da radi, manje bi vremena bilo za kladionicu, kahve i svašta nešta, ali haj.”
“Kad ideš?”
“Kontali smo u onu tamo subotu. U ponedjeljak startamo pa ćemo malo poraniti, znaš, da ne bude sve navrat-nanos, k’o što obično zna biti.”
“Nek bude hairli, brate! Šta bih ti drugo!?”
“Ništa. Nije lahko, ali šta ću. Moram se pritrpit pet godina. Čim dobijem papire, Evropska unija je velika. A ako se i ne mogne izdržati, bit će neke nafake. Niko ničiju nije pojeo, je l’ de?”
*
“Selam, selam. Šta ima u našoj kasabi?”
“O, pa ti si živ!? Alejkumu selam. Šta ima u Švabiji?”
“Ma, evo, snalazim se. Dobro je. Kako porodica, djeca, sluša li džemat?”
“Čuju. Kod tebe? Vidim, nisi više u Münchenu. Šta je reć’?”
“Preskup je München za nas, sitnu buraniju. Stanovi skupi, ludnica živa. Još ako si sam…!”
“Bio si dugo u onoj firmi što si ljetos spominjao?”
“Godinu i po sam ja tamo hrmbačio, ali ne može se više. Nema me nigdje, a i privatluk je gadan. Neće oni njihovi kile, a iz tebe bi dušu iščupali. Ja se u početku lomio, kontam, ono da se pokažem, znaš da meni nije mrsko raditi. Vidim s vremenom, vrag odnio šalu, pa i ja malo prikočim; nisam ni ja leđa na putu našao. Ali, jest vraga, cinkaroši na sve strane. Ocinka te i što jesi i što nisi.”
“Bezbeli, naši!?”
“Jok, eto Švabe! Pređem u drugu firmu i s vremenom isto. Mijenjao ti ja firme, što ‘no kažu, k’o čarape, ali nikako da se ustabilim. Eto, radio sam ti i na Allianz Areni.”
“He-he. Okle ‘interovca’ na tom stadionu? Šta kaže Braco, ima li njega?”
“Braco je ovdje faca, ali on živi u svom svijetu, a ja u svom. Jedan Švabo me preporučio, ima neke veze, i krenem raditi tamo.”
“Šta si radio? Dodav’o lopte iza gola? He-he.”
“Jarane, zadužim nekakvu spravu, k’o neka puhaljka, ukrkim je na leđa i po tribinama, gore-dolje, raspuhujem ono smeće što ostane iza utakmica.”
“Pa, dobro, pedantni su to ljudi, nema iza njih puno smeća!?”
“Čega? Da samo vidiš! Na svakom koraku čaše pive, flašice, kesice… Iskreno, bilo je i para. Valjda se naloču pa im ispadne iz džepa, šta li. Uglavnom, i tu sam bio skoro tri mjeseca i, sreća, prijatelj me preporuči jednom Švabi, pričao mu ja kako mi je teško u Münchenu. Sad sam ti blizu Hamburga. Fina firma. Proizvodimo i dostavljamo namještaj. Zna bit’ teretli, ali se i isplati, a i kirija je manja.”
“Kad ćeš ovamo da je pijemo?”
“Bog zna, ništa prije ljeta. Sređujem papire i burazu. Mislim da će naljeto i on sa mnom ovamo.”
“Čuj, i on!?”
“A, šta će, sva raja mu je nagela ovamo, neko za Sloveniju, neko za Austriju. Ima nas i ovdje sve više.”
“Treba li vam hodža?”
“Ako bude trebao, imat ću te u vidu, a pošto znaš da se ništa ne pitam, sjedi gdje i jesi!”
“Jazuk!”
“He-he.”
*
“Selam, efendija! Kako si?”
“Selam, ahbabu! Elhamdulillah. Ti? Šta ima preko bare?”
“Evo, da si živ i zdrav, majka mi je preselila jutros. Kontali smo je prebacit’ tamo, da tu bude dženaza.”
“Znaš da sam na raspolaganju šta god treba.”
“Znam, hvala ti. Vidi ovako. Bio sam u Konzulatu i rekli su mi da mi trebaš napraviti i poslati neku potvrdu.”
“Znam. Trebam navesti potvrdu o mjestu ukopa i podatke o autu koje će na aerodromu preuzeti tijelo: broj registarskih tablica, ovlaštena osoba…
“Eh, eh, bravo, baš to! Ma ja, nije vam ovo prvi slučaj. Znaš kako to hoda.”
“Ništa ne brini, potvrda će biti brzo gotova i šaljem ti mailom.”
“Hvala ti. Nezgodno je sve ovo, ali pošto je i babo tamo ukopan, mi bismo da i majku prebacimo. I ja bih da se tu klanja dženaza!?”
“Vidi, u ovakvim situacijama uglavnom se praktikuju dvije dženaze. Mejit se tu opremi, klanja se dženaza za one koji tu ostaju, a onda se i ovamo obavi dženaza, naravno, bez opremanja, jer je to već urađeno.”
“O.K. Ako još šta bude trebalo, bit ću slobodan da ti se javim. Idem sad ovo završavati. Znaš, petak je i prije ponedjeljka skoro ništa neću stići, tako da ćemo odavde krenuti za Bosnu tek sredinom iduće sedmice. Uglavnom, hvala ti još jednom i čujemo se. Selam.”
“Selam.”
*
Tek što je potvrda otkucana, opečaćena, potpisana i skenirana, poslana je mailom. Zvoni telefon. Zove sekretar.
“Efendija, opet te trebam.”
“Odmah dolazim.”
Minutu-dvije poslije:
“Sad su me zvali. Umro je još jedan čovjek, pa će i njega transportirati ovamo. Treba nam još jedna potvrda.”
“Gdje je umro?”
“U Švedskoj.”
“Imaš li podatke?”
“Sve sam zapisao. Ista procedura, samo promijeniti podatke. Evo ti mail na koji trebaš poslati potvrdu.”
“Neće ni oni moći krenuti prije ponedjeljka, je l’ de?”
“Nema šanse. I do srijede ako krenu, bit će dobro. Nema dženaze prije vikenda, daleko je Švedska, a mejit se prevozi kombijem.”
“S ove dvije, to će biti petnaest dženaza za samo tri mjeseca. Vjenčalo se dvoje, rodilo troje, a umrlo petnaestero.”
“Mnogo, moj efendija! Ali, znaš o čemu ja razmišljam?! Tobe jarabi, malo je ružno i kazat’, ali, vidiš li ti da nam živi odseliše, a mrtvi se vraćaju?”
Efendija nije do kraja shvatio da li je ovo kazano kao konstatacija, ili je rečeno u formi pitanja. Kako god, mogao je samo da ponovi:
“Baš tako, živi nam odoše, a mrtvi se vraćaju!”
