Jedan od najboljih jugoslovenskih dokumentarista Želimir Žilnik objašnjava kako su filmaši više slobode imali u bivšoj SFRJ nego danas.
Želimir Žilnik dio je generacije srbijanskih filmaša koja je, u umjetničkom smislu, najbolje iskoristila godine popuštanja partijske stege i snažno se u jugoslovenskoj kinematografiji afirmirala kao izražajno avangardna, politički smjela i ideološki nezavisna. Njegove filmove jugoslovenska filmska kritika doživljavala je kao prodor slobode u javni prostor, a branitelji partijskih tekovina kao teške provokacije usmjerene na račun Saveza komunista.
Žilnik se još u ranoj filmskoj dobi formirao kao autor prepoznatljivog dokumentarističkog stila, koji je u svojim filmovima birao teme od kojih su drugi reditelji bježali, otkrivajući u svom radu očigledne društvene anomalije pred kojima su partijski poslušnici svjesno zatvarali oči.
Suprotstavljen, na stanovit način, dogmama tog vremena Žilnik se u vrijeme vladavine Srbijom Slobodana Miloševića premetnuo u protivnika režima, a danas, u vrijeme kada se pod patronatom Aleksandra Vučića, kako kaže, provodi opća rehabilitacija fašizma u Srbiji i regiji, spremnije govori o sudbini svoje porodice.
Žilnikova majka Milica je tokom Drugog svjetskog rata ubijena u logoru, a oca Slobodana su 1944. godine ubili četnici. U 75. godini života Žilnik argumentirano tvrdi, a zatim i objašnjava, da je u vrijeme socijalizma bilo više umjetničke slobode za filmaše nego je to slučaj danas.
- Rođeni ste 1942. godine, dolazite iz partizanske i antifašističke porodice. U SFRJ, a posebice u Srbiji, devedesetih ste javno istupali protiv obnove fašizma. Kako gledate na revitalizaciju četničkog pokreta u Srbiji, na nastojanje da se rehabilitiraju Milan Nedić i njegov pokret, što su procesi koji imaju istovjetan pandan u Hrvatskoj, gdje se nastoji rehabilitirati ustaški pokret i falsificirati istina o zločinačkoj prirodi Nezavisne Države Hrvatske?
– Samo činjenica moga rođenja, ili rođenja bilo koga od nas i vas, nije određena našom voljom, tako da ja u vezi faktičke situacije da su moja oba roditelja bili učesnici antifašističkog pokreta iz toga nikada nisam u ono vreme kada bi to eventualno bilo moguće izvlačio privilegije. Čak to nisam nikada ni pominjao. U to vreme socijalizma, kada su moji filmovi bili kritikovani, a neki zabranjivani, ja ni jednom rečenicom nisam tražio odbranu moga rada u ime poginulih majke i oca.
Kada je reč o rehabilitaciji četništva u Srbiji, rehabilitaciji ustaštva u Hrvatskoj, koja se dešava, a verovatno se i kod vas dešavaju te stvari, tu se u dobroj meri pričaju naprimer neke stvari koje su prosto faktografski i istorijski neistinite i netačne. Ja sam nekoliko godina radio u Nemačkoj i uvek sam se pitao što ti naši političari koji se kunu u Angelu Merkel, a drugi u Vladimira Putina, da li se tamo fašizam rehabilituje i da li se tamo može neka ulica ili škola nazvati imenom nekog fašističkog zločinca, ili ako ne zločinca, onda imenom nekog kvislinga. Nego pitaju kako ćemo da se uključimo da pravimo delove za Mercedes i kako da nam date kredite. Ali, osnovne principe na kojima je zasnovan uspeh Nemačke to su principi da je sa fašizmom ta zemlja raskrstila i da se obračunala ne samo sa onima koji su rukovodili fašizmom, nego i sa čitavim sistemom vrednosnog nasleđa, što se kod nas nije desilo.
I kada se pomisli zašto se to kod nas dešava i da li su tu ljudi prosto toliko kratkovidi i neobrazovani, da li ne shvataju da ih te stvari diskvalifikuju u komunikaciji sa svetom, ja bih rekao – ne. Tu je reč o nečemu drugom. Tu je reč o alavosti i sebičnosti. Zašto? Jednostavno, da bi se ovo posttranzicijsko pljačkanje narodnih resursa moglo da opravda, vi morate na izvestan način narodu da stavite gvozdenu branu do svega onoga emancipatorskog što su u socijalizmu ipak osetile narodne mase. Šta su osetile? Uzmite Bosnu ili centralnu Srbiju, tu je prvi put došlo do školovanja, došlo do mogućnosti lečenja u relativno modernim ordinacijama, besplatnog školovanja, besplatnog lečenja, zatim došlo je do urbanizacije, do stvaranja gradova, do pravljenja industrije…
Sve to treba nekako potisnuti i to je potrebno ovim lumpenelitama koje su na vlasti, jer one žive od milostinje i od lažnog predstavljanja po svetu da one ovaj divlji narod drže pod kontrolom i na neki način primirenim. A da bi ga držao primirenim. oni u isto vreme moraju taj narod međusobno da stavljaju u stanje tenzija, čak i vrlo često artificijelno smišljene tenzije. Jer, kako ćeš se pokazati pred svetom da si mirotvorac ako ovde nemaš agresivnih bandi, tih navijača koji krenu i u četništvo. Treba narod onda deliti i po religioznim opredeljenjima. A onda se predstavljaš Angeli Merkel kao osoba koja se obračunava sa podivljalim narodom, a ne možeš reći da se obračunavaš sa fašizmom. Ta ista elita je narod dovela do podivljanja. jer je ostao nezaposlen i doveo zemlju u stanje da vlada zabrinutost za budućnost.
- U Srbiji je historijski revizionizam jako izražen, a SFRJ se, u pravilu, u mainstream medijima i vladajućoj kulturnoj praksi predstavlja kao svojevrsna ‘tamnica Srba’. Intelektualci na javnoj sceni kažu da su procesi za liberalizacijom zemlje i traženja da se dokine jednopartijski sistem počela još krajem šezdesetih godina. Vi ste bili svjedok događaja koji je čak snimio film o studentskim demonstracijama u Beogradu. Šta je prava istina o tim događajima?
– Činjenica je da je i u vreme socijalizma bilo nekog kritičkog angažmana, i tog angažmana je bilo protiv svih stvari koje su faktički išle za tim da se osnovni principi socijalističkog pogleda na svet revidiraju. U ono vreme, od strane pre svega, dogmatske birokratije, koja je faktički izneveravala neke od svojih osnovnih principa zbog kojih je izabrana na rukovodeće položaje. Ja sam vrlo rano, praveći dokumentarne filmove na teme koje su smatrane tabu temama, kao što je socijalno raslojavanje, nezaposlenost, pa tema studentskih demonstracija u Beogradu, koje se danas, u ovoj opštoj reviziji, tumače kao demonstracije u kojima je zahtevan višepartijski sistem, uvođenje religije u škole. To je čista laž. Baš obrnuto. Demonstracije ’68 bile su vapaj za vraćanje na principe izvornog socijalizma, na principe sa kojima je ta revolucija pobedila. Studenti su čak i Beogradski univerzitet preimenovali u Univerzitet “Karl Marx”. Insistiralo se na principima kao što su sloboda radnog čoveka i mogućnost svih ovih socijalnih ravnopravnosti, a danas se u interpretacijama govori da se još onda tražio višepartijski sistem i vraćanje ka nacionalnim tradicijama.
Šta se desilo sa situacijom u Srbiji, ali i sa situacijom u Jugoslaviji u širem socijalističkom svetu, u svetu državnog socijalizma bile su teme mojih filmova. Taj se svet počeo menjati već krajem 70-tih, velikim delom zbog faktički narušavanja i gaženja po principima tog marksističkog pogleda na svet koji je išao ka dezalijenacijom ljudi, za mogućnošću da ljudi prema svojim sposobnostima dobijaju mogućnost da se ostvare, to je počelo da biva polako ukidano jednom birokratizacijom, koju je teško razumeti ako je ne uporedimo sa današnjim sistemom. To je ta situacija kada je partinost i pripadanje vladajućoj eliti mnogo važnija nego su kreativnost, inteligencija, vrednoća i rezultati rada. Dakle, to što se i danas upotrebljava u ovim takozvanim neokapitalističkim sistemima u postkomunizmu, to danas u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Makedoniji je bazirano zapravo na primeni onih najgorih praksa koje su uništile socijalističko uređenje.
Kada pogledate politički sistem u Srbiji, kada pogledate lepezu ljudi na funkcijama, ko su ministri i ko su rukovodioci javnih preduzeća, tu uglavnom vidite partijske poslušnike, aparatčike, ljude totalno nestručne i nesposobne, čija je jedina kvalifikacija da jedan deo eventualnog uspeha ili profita preduzeća prebacuju u partijske kase, ili u džepove tih funkcionera koji se drže na vlasti.
- Kakav je odnos u Srbiji danas prema Josipu Brozu Titu, komunizmu i vremenu samoupravnog socijalizma i da li su u to vrijeme zaista vladali uslovi neslobode za filmske autore?
– Kada pogledate ankete od Slovenije do Makedonije, preko Srbije i Bosne, vidjetete dve stvari. Prvo, da većinski deo stanovništva, sada već oko 70 posto ljudi, koji su imali dobru porciju svog života u onih 40 godina socijalizma, kažu da su u socijalizmu živeli sigurnije, da su živeli komfornije i, što je najvažnije, da su živeli dostojanstvenije i da su u svetu primani sa mnogo više uvažavanja. To običan narod kaže. Kada je reč o Titu, običan narod također kaže da je u pogledu, da kažemo političkog pritiska, s jedne strane, i s druge strane jedne obavezne službe partijskoj disciplini, čak i to u ono vreme socijalizma bilo, može se reći, mnogo manje brutalno. Kažem jer sam pravio neke svoje filmove koji su definitivno provocirali neke tadašnje tabue. Ja sam to provocirao ne zato što sam lud, nego zato što sam jednostavno video u tom socijalističkom društvu, koje apsolutno pokazuje velike civilizacijske napretke, da ima, razume se, i ljudi i elemenata i sudbina koje su na svoj način pritisnute da ostvare svoje potencijale.
Ali, može da se kaže da je danas čitava ta stvar mnogo gora. Poznato je, od spremačice pa do vratara, da se traži partijska pripadnost i kako koja partija dođe na vlast, ona potpuno čisti kompletnu strukturu i ostavlja nezaposlene. Ja sam bez ikakvog kompleksa radio nakon ’69. poslije filma Rani radovi, koji se smatrao da je provokativan, a i jeste bio takav, jer je postavio veliko pitanje da li će čitava zgrada socijalizma i taj model državnog socijalizma koji se gradio u SSSR-u i Jugoslaviji moći da opstane sa ogromnim iskrivljavanjima kakva je bila npr. okupacija Čehoslovačke od strane sovjetskih tenkova. Za moju generaciju taj upad u Čehoslovačku bio je drastičniji šok nego 11. septembar u New Yorku, kada su se avioni zabili u tornjeve Svetskog poslovnog centra.
Posjećujući Rusiju posljednjih godina, došao sam do saznanja da je SSSR nakon invazije napravio listu nepoželjnih jugoslovenskih filmskih autora zbog njihovog antisovjetskog angažmana i da je donešena odluka da se za pola smanji uvoz filmova iz Jugoslavije. Na tom spisku su bili Dušan Makavejev, Žika Pavlović, Saša Petrović i ja. To je došlo do Jugoslavije i ja sam isteran iz partije, ali to nije značilo potpuno eliminisanje od mogućnosti egzistencije. Posle toga sam u socijalizmu napravio još 25 filmova, a najinteresantnije je da sam ih radio na televizijama koje su u ono vreme bili vrlo pristuni mediji, a naročito kada je reč o okrenutosti kulture bili su odnosu na današnje medije ne pristojni nego fantastični.
- U šeszdesetim je bilo mnogo antiideoloških filmova, čiji su autori normalno živjeli i nakon bunkeriranja tih filmova. Tokom devedestih bilo je mnogo antirežimskih, antiratnih filmova i uopće aktivnosti usmjerenih protiv Slobodana Miloševića. Zašto danas nema u Srbiji disonantnih tonova koji propituju funkcionisanje Vučićevog režima, nema ozbiljnih igranih i dokumentarnih filmova koji se bave načinom na koji vlast radi, a cijela se kinematografija svela na proizvodnju jeftinih i šabloiziranih komedija?
– Dakle, kada je reč o medijma u Srbiji od kraja osamdesetih, tu bi procena bila netačna da ne postoje kritični mediji ili da je scena ugašena. Ona je pod ogromnim pritiskom i kontrolom, a naročito sada ova poslednja faza Vučićevog uzimanja vlasti, ona je dovela do dodatne kontrole medijske scene, što je razumljivo, jer je na vlasti čovek koji je bio Miloševićev ministar informisanja. Ja sam bio prisutan kada je Vučić zatvarao B92. Šta možemo da kažemo – hajde da imenujemo dva medija, pogledajte nedeljnik Vreme. Nema bolje evidencije jednog kontinuiranog kritičnog praćenje jedne privredne, političke, sudske i medijske prakse u jednoj od naših republika nego je u Vremenu. Pogledajte 50 njegovih brojeva, pa ćete sve shvatiti. Apsolutno je sve relevantno rečeno. Pa pogledajte medij kakav je Peščanik, pogledajte dnevni list Danas. Sve to radi pod ogromnim teškoćama, pod surovim i stalnim proganjanjima i pritiscima koje je počelo još u Miloševićevo vreme. Otvarani su sudski procesi zbog pominjanja imena.
Kakva je situacija danas? Vi danas imate veoma veliki broj mladih ljudi završenih fakulteta i akademija koji jednostavno vide da se kada je reč o političkoj situaciji na duži period stabilizovala jedna vrsta specifične diktature, u kojoj je, razume se, politička elita prema inostranstvu stalno servilna i daje neka obećanja da će isporučiti zahteve i kooperativnost koja se od njih traži. To su sve ove stvari koje imate u svim zemljama od ulaska u NATO, trgovinskih i drugih sporazuma, uključujući i stvaranje klime otvaranje pogona jednostavnih proizvoda velikih koncerna gde su plate niske. To naši političari isporučuju evropskoj eliti. S druge strane, kod kuće prakticiraju kontrolu, partinost, prakticiraju korupciju, i tu je sad jednostavno došlo do toga da vi praktično ako hoćete da napravite jedan film sa nekim prosečnim cenama morate da tražite neko sponzorstvo, jer sa tržišta zemalja možete da vratite i kada je film jako uspešan jedva do 100.000 evra od prodaje karata. A svi ti jugoslovenski filmovi koštaju 200.000, 300.000 evra. Zato ja radim isključivo filmove niskog budžeta i nisam uradio ni jedan film iznad 50.000 evra.
- Ima li danas u Srbiji cenzure i na koji način se ona ispoljava, pošto su mnogi današnji autori, koji nisu živjeli u SFRJ, pomalo opterećeni tim famoznim cenzorskim komisijama?
– Prvo da nešto kažem o cenzuri u socijalizmu. Ono što se objavljuje u zvaničnoj istoriji i ono što objavljuju mainstream mediji, to je čista laž. I to pišu velikim delom ljudi koji su bili u tim cenzorskim komisijama. To je faktički bilo tako. Celo vreme dok sam odnosio filmove u cenzuru Srbije predsednik je bio književnik Antonije Isaković, koji je bio i član Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije i direktor IP Prosveta, koji je bio sjajan književnik i po čijim je knjigama Saša Petrović napravio odlične filmove. U tim komisijama su bili uglavnom sve kulturni radnici, bio je Dušan Makavejev među ostalima.
Svi ti naši filmovi koji su snimljeni 70-tih i oni su i snimljeni što u preduzećima samoupravnim, državnim, što u filmskim – radnim zajednicama. Nisu oni snimani dotacijama Rusa i Amerikanaca, nego su snimljeni i dobili su nagrade. Nije Saša Petrović bio zabranjivan, nego je bio prvi autor Srbije. Danas se priča da je bio cenzuriran, pa to su budalaštine. Jedan njegov film Biće skoro propast sveta, koji je vezan za okupaciju Čehoslovačke, verovatno je pod pristiskom SSSR-a bio cenzuriran. Makavejev je radio filmove u Avali i imao podršku fondova. Bilo je kritike protiv tih naših filmova, vodile su se velike polemike, što je normalno, a čega danas uopšte nema.
Danas situacija zabrana ne dolazi, jer ne postoji ta vrsta cenzorske komisije. Ne dolazi tom zvaničnom linijom zabrana, nego onemogućavanjem produkcije i onemogućavanjem podrške projektima i još većim onemogućavanjima distribucije. Moji filmovi idu na najvažnije institucije umjetničkog filma na svetu. U ono vreme kada su naši filmovi bili zabranjeni, vi niste mogli živeti od TV prikazivanja naših filmova. Oni danas ne bi mogli leba da jedu. Makavejev nije napravio ni jedan film u postkomunizmu, a doživeo ga je u najboljim godinama, sa 60 godina.
Da bi se stvorila mržnja prema svemu onome što su bili dometi jednog iskoraka prema civilizovanom sistemu, vi morate da omrznete socijalizam, a najbolje ćete ga omrznuti ako rehabilitujete fašiste, koji su ubijali komuniste kao stenice.
