Tema najnovijeg Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odgovornost Jugoslovenske narodne armije za rat u Bosni i Hercegovini i zločine koji su počinjeni u tom ratu.
Sagovornice su bile Jovana Kolarić i Ivana Žanić, saradnice beogradskog Fonda za humanitarno pravo koje se bave istraživanjem ratnih zločina u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina.
Jovana Kolarić je autorka Dosijea o ulozi JNA u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini na kome je radila i Ivana Žanić. U razgovoru je bilo reči o tome kada se je Jugoslovenska narodna armija stavila na srpsku stranu, da li je postojao plan RAM koji je predviđao učešće JNA u stvaranju velike Srbije, kako je JNA I991. godine naoružavala bosanke Srbe, da li su njene jedinice učestovale u osvajanju opština u Bosni i Hercegovini, da li su paravojne jedinice, koje su dolazile iz Srbije da ratuju u Bosni i Hercegovini, bile pod komandom JNA, da li su vojnici i oficiri Jugoslovenske narodne armije učestvovali u zločinima nad Bošnjacima i Hrvatima, o lažnom povlačenju JNA iz Bosne iz Hercegovine nakon što je ona međunarodno priznata, kako je od jedinica JNA, stacioniranih u Bosni i Hercegovini, napravljena Vojska Republike Srpske, kao i o tome da li je JNA, da je poštovala Ustav SFRJ i ostala neutralna, mogla sprečiti rat, ogromne žrtve i zločine
Omer Karabeg: Jugoslovenska narodna armija se je u ratovima devedesetih godina stavila na srpsku stranu. Kada se dogodio taj zaokret?
Jovana Kolarić: Vojni vrh JNA se 1991. godine uveliko priprema za rat u Bosni i Hercegovini. O tome je bilo reči na više sastanaka na kojima su učestvovali Savezni sekretar za narodnu odbranu Veljko Kadijević, član Predsedništva SFRJ Borisav Jović i predsednik Srbije Slobodan Milošević. Krajem decembra 1991. godine oni se dogovaraju da se oficiri iz Srbije i Crne Gore povuku iz Bosne i Hercegovine kako bi nakon međunarodnog priznanja BiH u toj zemlji ostali samo oficiri poreklom iz BiH. Kada se u januaru 1992. formira Druga vojna oblast, koja zahvata gotovo kompletnu BiH, postaju potpuno jasne namere vojnog vrha.
Ivana Žanić: Već 1991. postoje jasne naznake da JNA od savezne vojske treba da postane srpska i da se u Bosni i Hercegovini stavi na stranu srpskog naroda. Od proleća 1991. JNA intenzivno naoružava Srbe u BiH. Oružje i municija dopremaju se iz Hrvatske i dele Srpskoj demokratskoj stranci koja naoružava svoje pristalice.
Plan RAM
Omer Karabeg: Često se pominje plan RAM čiji je cilj bio stvaranje velike Srbije. Koliko znam, taj plan do sada niko nije video. Da li je on stvarno postojao?
Jovana Kolarić: Iako je pred Međunarodnim sudom u Hagu više svedoka govorilo o postojanju tog plana, ne postoji njegov primerak koji je javno dostupan. Taj plan se pominje u presretnutom telefonskom razgovoru između Radovana Karadžića i Slobodana Miloševića jula 1991. godine. Na tom snimku se čuje kako oni govore o naoružavanju jedinica bosanskih Srba od strane JNA i pružanju podrške vojnog vrha Radovanu Karadžiću. Milošević pominje važnost plana RAM, ali ne daje objašnjenje šta taj plan podrazumeva.
Plan RAM se pominjao i na zatvorenoj sednici Saveznog izvršnog veća septembra 1991. godine. Na toj sednici Ante Marković, tadašnji premijer SFRJ, rekao je da je preslušao kasetu na kojoj je bio snimljen pomenuti telefonski razgovor između Miloševića i Karadžića i da je zaključio da je cilj naoružavanja Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini stvaranje velike Srbije.
Postoje razne teorije kako je nastao plan RAM. Neki smatraju da je on skiciran u vojnom vrhu još osamdesetih godina. Postoji i tumačenje da je plan RAM zapravo modifikacija odbrambenih planova JNA koji su pravljeni u slučaju da dođe do spoljne intervencije. Sve su to nagađanja. Ne znamo tačno šta je taj plan sadržavao. Glavni dokazi o njegovom postojanju su telefonski razgovor između Miloševića i Karadžića i svedočenje Ante Markovića.
Omer Karabeg: Da da li ima indicija da se se u vojnim arhivama krije taj plan?
Ivana Žanić: To je vrlo moguće. Vrlo je verovatno da taj plan zaista postoji u nekoj vojnoj arhivi. S obzirom na to koliko je on bio važan i s obzirom na činjenicu da o njemu govore Karadžić i Milošević, a kasnije i premijer SFRJ, izvesno je da je on postojao.
Oružje samo za Srbe
Omer Karabeg: Ljudi u Bosni i Hercegovini imali su veliko poverenje u Jugoslovensku narodnu amiju. Kada sam u proleće 1991. godine bio u Sarajevu – tada su već počeli oružani incidenti u Hrvatskoj – moji prijatelji su bili uvereni da JNA neće dozvoliti rat. Međutim, nakon godinu dana, JNA je za njih postala omražena vojska. Da li bi bilo rata u Bosni i Hercegovini da se Jugoslovenska narodna armija nije stavila na srpsku stranu?
Jovana Kolarić: Teško je to reći, ali je činjenica da je srpska strana na početku rata bila u velikoj predosti zato što joj je JNA obezbedila veliku količinu oružja, kadrove i logistiku. Nakon povlačenja JNA iz Bosne i Hercegovine Vojska Republike Srpske je od JNA preuzela i doktrinu vođenja rata. Moje je mišljenje da bi verovatno došlo do rata, ali bi on verovatno imao drugačiji tok da Jugoslovenska narodna armija nije stala na srpsku stranu.
Omer Karabeg: U istraživanju o ulozi JNA u ratovima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini vi ste naveli da je JNA srpskim snagama u BiH ostavila 300 tenkova, 800 oklopnih transportera i 800 komada teške artiljerije.
Jovana Kolarić: Da. U januaru 1992. godine u BiH se nalazi 100.000 pripadnika JNA koji su u svojim jedinicama imali i tenkove, i oklopne transportere, i avione, i helikoptere. Sve to druga strana nije imala. Svakako da je to bila ogromna prednost. Čak je i Ratko Mladić govorio da je Vojska Republike Srpske jedna od retkih u svetu koja je započela rat sa, kako je on rekao, solidnom materijalnom bazom, a u stvari se radi o velikoj količini naoružanja, tehnike i opreme.
JNA i zločini
Omer Karabeg: Da li su jedinice JNA učestvovale u osvajanju opština u Bosni i Hercegovini?
Ivana Žanić: Mi smo analizirali situaciju u šest opština. To su Bijeljina, Zvornik, Vlasenica, Bosanski Šamac, Prijedor i Brčko. U napadima na većinu tih opština učestovale su jedinice JNA ili njihovi delovi zajedno sa srpskom teritorijalnom odbranom i jedinicama MUP-a. Tom prilikom počinjeni su teški zločini – hapšenja i ubistava civila, pljačka i paljenje imovine.
U delovima BiH, u kojim JNA nije direktno učestvovala u zauzimanju opština, njeni oficiri su znali da su pripadnici teritorijalne odbrane i službe bezbednosti zajedno sa paravojnim jedinicama – što iz Republike Srpske, što iz Srbije – činili zločine. Međutim, JNA nije reagovala i nije te zločine sprečavala, iako su oficiri u većini slučajeva o tome obaveštavali svoju nadređenu komandu, a to je bila komanda Druge vojne oblasti sa sedištem u Sarajevu.
Omer Karabeg: Da li su vojnici i oficiri JNA učestvovali u zločinima nad Bošnjacima i Hrvatima?
Jovana Kolarić: Da. To je, recimo, bio slučaj u Prijedoru. U presudi Milomiru Stakiću, koga je Haški tribunal zbog teških zločina osudio na 40 godina, oficiri JNA su označeni kao saizvršioci zločina. Ili uzmimo slučaj u selu Crkvina u opštini Bosanski Šamac. Tamo su pripadnici Crvenih beretki, koji su učestvovali u osvajanju Bosanskog Šamca, ušli u skladište u kome su bili zatočeni nesrpski civili i ubili 16 ljudi. Za to područje bila je zadužena 17 taktička grupa JNA čiji je komandant bio potpukovnik Stevan Nikolić. On je počiniocima tog zločina izdao naređenje za napad govoreći da su oni pod njegovom komandom.
U Vlasenici je lokalno stanovništvo, koje je još uvek imalo poverenje u JNA, zatražilo od pukovnika Dragomira Miloševića, komandanta 216. brdske brigade, da izvrši mobilizaciju nacionalno mešovite teritorijalne odbrane koja bi štitila i Srbe i Bošnjake, što je ovaj odbio. U slučajevima kada JNA nije direktno učestvovala u zločinima, ona ih nije sprečila.
Omer Karabeg: Da li se dešavalo da je JNA uhapšene Bošnjake i Hrvate prebacivala u vojne zatvore?
Ivana Žanić: Da. U Bosanskom Šamcu je JNA zatočenike iz policijske stanice prebacila u kasarnu u Brčkom, zatim i u Bijeljinu, a potom u logor u Batkoviću. JNA je znala da su Bošnjaci u zatočeničkim logorima mučeni i premlaćivani i da su bili izloženi teškoj torturi.
JNA postaje Vojska RS
Omer Karabeg: Kako je nastala Vojska Republike Srpske?
Jovana Kolarić: Odluka o formiranju Vojske Republike Srpske doneta je 12. maja 1992. godine. Ona je formirana od jedinica JNA koje su ostale na teritoriji BiH, nakon što se JNA zvanično povukla iz te zemlje, i od jedinica teritorijalne odbrane u kojima su bili isključivo Srbi. Tim jedinicama pridodate i lokalne srpske dobrovoljačke grupe. Vojska Republike Srpske preuzela je od JNA naoružanje, vojnu opremu, kadrove, ustrojstvo i doktrinu vođenja rata.
Omer Karabeg: To znači da je JNA, nakon zvanične odluke o povlačenju u maju 1992. godine, praktično ostala u Bosni i Hercegovini, samo su njene jedinice dobile drugačija imena?
Ivana Žanić: Upravo tako. Naše istraživanje je pokazalo da su nakon zvaničnog povlačenja JNA u Bosni i Hercegovini ostali delovi njenih jedinica kao i komandni kadar. Korpusi JNA su promenili ime, pa je tako Peti korpus postao Prvi krajiški korpus Vojske Republike Srpske, Deveti korpus je postao Hercegovački korpus, Deseti korpus je postao Drugi Krajiški korpus, dok je Sedamnaesti korpus JNA postao Istočnobosanski korpus. Sve je ostalo isto. I naoružanje, i oprema i komandni kadar. JNA, koja se od 20 maja 1992. zvala Vojska Jugoslavije, nastavila da pruža logističku podršku Vojsci Republike Srpske.
Omer Karabeg: Gospođo Žanić, vi ste nedavno rekli da je Glavni štab Vojske Republike Srpske praktično bio štab Druge vojne oblasti Jugoslovenske narodne armije, da su praktično svi zadržali svoje pozicije.
Ivana Žanić: Tako je. Načelnik štaba Druge vojne oblasti Ratko Mladić postao je komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Načelnik bezbednosti Zdravko Tolimir postao je u Vojsci RS načelnik sektora za obaveštajno-bezbednosne poslove. I tako dalje. Ceo štab Druge vojne oblasti JNA samo je promenio ime.
Omer Karabeg: Da li su oficiri Vojske Republike Srpske dobijali plate iz Beograda i imali sve beneficije kao oficiri JNA, kasnije Vojske Jugoslavije?
Ivana Žanić: Oficiri Vojske Republike Srpske dobijali su plate iz Srbije. Srbija im je rešavala i stambeno pitanje. Mogli su da se leče u vojnomedicinskim ustanovama u Srbiji. Uplaćivana im je penzija u srpske fondove. Iako su se oni borili u Vojsci Republike Srpske, imali su sve privilegije i beneficije kao oficiri Vojske Jugoslavije.
Miloševićev trik
Omer Karabeg: Kako je bilo moguće da Međunarodni sud pravde ne proglasi Srbiju krivom za agresiju na Bosnu i Hercegovinu, kada je bilo očigledno da je JNA, koja je bila pod kontrolom srpskog rukovodstva, celo vreme vodila rat u Bosni i Hercegovini samo pod drugim imenom? Oni su naseli na Miloševićev trik koji je formalno povukao jedinice JNA iz Bosne i Hercegovine, a u stvari ih tamo ostavio da ratuju pod drugim imenom.
Ivana Žanić: To je ono šo smo mi zapravo želeli da pokažemo ovim dosijeom i da pokušamo da dovedemo u pitanje mit koji ovde vlada – da Srbija nije učestvovala u ratu u Bosni i Hercegovini. U našem istraživanju mi pokazujemo na koji se način JNA, kao savezna vojska, transformisala u srpsku vojsku. Iako nakon maja 1992. godine JNA nije formalno bila na prostoru BiH, ona je Vojsci Republike Srpske prepustila sve položaje na kojima se do tada nalazila, naoružanje, municiju, vojnu opremu i kadrove. To je srpsku stranu stavilo u daleko nadmoćniji položaj u odnosu na druge dve strane u oružanom sukobu u Bosni i Hercegovini. Pokazali smo da postoji veza između JNA i zločina u Bosni i Hercegovini. Takođe smo pokazali i vezu između rukovodstva Srbije i zločina koji su počinjeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Omer Karabeg: Pa ipak je Međunarodni sud pravde poverovao Miloševiću. Poverovao je njegovoj obmani da je povukao JNA iz Bosne i Hercegovine, a praktično je ona tamo ostala. Na taj način je Srbija izbegla osudu.
Ivana Žanić: Mi smo ovim dosijeom, baš iz tog razloga, želeli da pokažemo da to nije istina i da postoje ozbiljni dokazi za našu tvrdnju. Posebno je značajna prvostepena presuda Jovici Stanišiću, bivšem načelniku Službe državne bezbednosti Srbije, i Franku Simatoviću, bivšem komandantu specijalnih snaga te službe, koja sadrži veliki broj dokaza o ulozi Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini.
Kadijević i Adžić
Omer Karabeg: Sve planove Miloševića izvršavali su ministar odbane Veljko Kadijević i načelnik Generalštaba JNA Blagoje Adžić. Kako to da Haški tribunal nije nikada protiv njih podigao optužnice? Oni su izdavali naredbe jedinicama koje su činile zločine u Bosni i Hercegovini.
Jovana Kolarić: Što se tiče Veljka Kadijevića, on je bio predmet istrage. Ali i da je podignuta optužnica, on ne bi bio isporučen Haškom tribunalu, jer je otišao u Moskvu gde je dobio državljanstvo. Inače, protiv njega je vođen proces u odsustvu u Hrvatskoj.
Omer Karabeg: Da li je bilo istrage o ulozi načelnika Generalštaba JNA Blagoje Adžića?
Ivana Žanić: Nemamo informaciju da li je bilo istrage protiv Blagoja Adžića, ali njegova odgovornost za zločine JNA u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini je svakako velika. On je učestvovao u razgovorima na vrhu i on je bio taj koji je donosio odluke.
Istorijska šansa
Omer Karabeg: Može li se reći da je Jugoslovenska narodna armija prokockala istorijsku šansu? Mislite li da je ona mogla, ako ne da sačuva Jugoslaviju, a ono da spreči rat, ogromne žrtve i razaranja da je poštovala Ustav i štitila nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, što je bio njen zadatak? Tada bi bila zapisana zlatnim slovima u istoriji Balkana, a ovako je mnogi doživljavaju kao jednog od glavnih krivaca za krvavi rat.
Jovana Kolarić: Apsolutno. JNA je imala obavezu da čuva integritet i suverenitet SFRJ. Ona to nije uradila, već se svrstala na jednu stranu.
Ivana Žanić: Umesto da čuva suverenitet i teritorijalni integritet SFRJ Jugoslovenska narodna armija je omogućila prevlast jedne nacije u odnosu na sve ostale nacije u Jugoslaviji. Takvom svojom ulogom ona je itekao doprinela da ratovi u Jugoslaviji budu tako krvavi i sa tako katastrofalnim posledicama.
