Na pritisak zaštitnika građana Zorana Pašalića, ministarstvo zaštite životne sredine izdalo je saopštenje u kome se zbog zagađenosti političkog prostora žiteljima Srbije preporučuje da na dan izbora ostanu kod kuće. U stvari ne piše tako, nego u vesti stoji da je zagađen vazduh u Srbiji. Ni izbori se ne spominju. A nema ni samog saopštenja, jer se ministarstvo još ne oglašava u vezi sa zagađenošću, iako je Pašalić tamo poslao kontrolu.
Nedeljama već u Srbiji se jedva (ne) diše. Režim, pak, zajedno sa svojim ministarstvom za zaštitu životne sredine ništa ne preduzima u vezi sa tim. Ako sam dobro razumeo, čekaju da sneg, kiša ili košava poprave stanje sa vazduhom. Do snega, kiše ili košave žiteljima Srbije se savetuje da sede kod kuće. Prestanite da živite da biste sačuvali život – to ovaj režim poručuje žiteljima Srbije. Bukvalno: ne dišite, da biste disali.
Poruka o bojkotu izbora je smislenija: zaustavite dah na dan izbora, da biste politički prodisali. To se lako da objasniti i razumeti, za razliku od poruka režima koje su nesprovodive jer su besmislene a uz to i opasne po zdravlje – političko i fizičko. Ako je kratkoročne, srednjoročne i dugoročne mere protiv zagađenja režim sveo na sneg, kišu, košavu i sedenje kod kuće, u smišljanju mera protiv bojkota bio je kreativniji: od spuštanja cenzusa za ulazak u parlament na 3 odsto, do uvođenja obaveznog glasanja.
Za režim je bojkot očito opasniji od zagađenog vazduha, dok za žitelje Srbije važi obrnuto. Sve svoje snage režim je usmerio protiv bojkota, dok je brigu o vazduhu ostavio kiši, snegu i košavi. Zagađenost metonimijski stoji za život u Srbiji uopšte. Prema zagađenosti i prema životu u Srbiji režim se ponaša identično – ne zanima ga ni jedno ni drugo. Interesuju ga isključivo izbori. Što se režima tiče – glas je glas, bez obzira da li ga u kutiju spušta bolesna ili zdrava ruka, odnosno ucenjena ili slobodna.
Iz ugla žitelja Srbije, stvari bi morale da izgledaju sasvim drugačije. Recimo, da biste sačuvali privilegije ili goli život, čime vas ovaj režim neprekidno ucenjuje, izađete na izbore da odglumite opoziciju ili date glas vlastima. Dobro, sačuvali ste tako privilegije ili goli život. Ali sve zajedno je besmisleno, jer ćete umreti od zagađenog vazduha. U redu, možda ne baš vi, ali vaše komšije, sugrađani, sunarodnici, hiljade njih – koliko ih godišnje izgubi život u Srbiji jer su, kao i svi mi ostali, udisali čestice PM-10 i PM-2,5.
Neki žitelji Srbije su se dosetili pa, pošto ne mogu da ostanu kod kuće, napolje izlaze sa maskama preko lica. Prvo smo, dakle, fantome imali samo u Savamali, a onda je režim od svih žitelja Srbije napravio fantome. Iliti: ljude pod maskama. O maskama i zagađenom vazduhu tek jedna kratka primedba: maske ne pomažu. Tako kažu stručnjaci. Ovdašnja dovitljivost tako se pokazuje kao beskorisna. Maska nije rešenje. Nema pojedinačnih rešenja. Ili ćemo svi, sa maskama ili bez njih, disati čisti vazduh ili niko.
Pa tako i maske, kao i zagađenost, postaju više simbol Srbije nego što su konkretna i efikasna (samo)pomoć. Recimo to ovako: možete staviti masku režimu lojalne (kvazi)opozicije ili strasnog pristalice režima, ali ćete svejedno stradati sa ostalima. Nekada davno, Czesłav Miłosz se pored mnogih drugih svojih dela proslavio i knjigom „Zarobljeni um“. U esejima iz te knjige Miłosz opisuje „ketmana“ – osobu koja se pretvara da je lojalna iako zna da je režim loš i da bi ga trebalo srušiti.
Velikog je odjeka Miłoszeva knjiga imala i u Jugoslaviji, kada je objavljena 1985 (tridesetak godina posle objavljivanja originala). Nije stvar sa knjigom bila u tome što je Miłosz svoji čitaocima u zemljama ondašnje Istočne Evrope nešto otkrio. Naprotiv, on im je samo ponudio ogledalo, da jasno vide ono što već dobro znaju. Miłosz je ozbiljan pisac, a i čitaoci su onda bili ozbiljniji, makar bili i ketmani. Miłosz im je rekao – sve i ako samo izigravate lojalnost, a u stvari osuđujete režim, vaše izigravanje je dovoljno da se režim održi. Drugim rečima: nema opravdanja.
Druga vremena, drugačije priče. Danas stvari stoje ovako, barem u Srbiji: sve i ako mislite da ćete se spasiti tako što ulazite u klijentelističke aranžmane sa ovim režimom, bilo tako što pristajete da protiv svojih uverenja glasate za vlast ili da glumite opoziciju na izborima – stradaćete. Jer te maske naprosto ne pomažu. I kroz njih vi nastavljate da udišete zagađeni vazduh. Ako hoćete da dišete demokratiju ili čisti vazduh, svejedno, punim plućima – mora bojkot.
