Prvog dana aprila, prije dvadeset i tri godine, NeÄastivi je, sa brojnom svitom, stigao u Bijeljinu. Za njegov dolazak sve je veÄ odavno bilo spremno, sve pripreme zavrĆĄene, sve puĆĄke otkoÄene, sva vrata otvorena. Spremni su bili i buduÄi mrtvaci, ali oni to nisu znali.
NeÄastivi je u tom malom gradu, u sjeveroistiÄnom ÄoĆĄku Bosne, na granici sa Srbijom, izveo svoj nezaboravni teatar smrti, da njime pokaĆŸe ĆĄta Äe se deĆĄavati ubuduÄe i kako Äe stvari teÄi dalje. Bijeljina je odabrana da bude generalna proba MiloĆĄeviÄevog ratnog pohoda jer je veÄ bila pretvorena u izolovano ostrvo, do kojeg nikakva ruka pomoÄi nije mogla stiÄi. Sva vlast je odavno bila u rukama KaradĆŸiÄevog SDS-a, sa svih vaĆŸnijih mjesta, ukljuÄujuÄi i portire, uklonjeni su BoĆĄnjaci, bile su tu i jake snage srpske JNA, i srpske policije, i srpske Teritorijalne odbrane, i srpskih partiota svih fela, sva sela su bila naoruĆŸana do zuba (a Bijeljina je svih strana opkoljena srpskim selima,), granica sa Srbijom veÄ odavno nije postojala, a PavloviÄa most je udarniÄki radio za Veliku Srbiju, i NeÄastivi se tu osjeÄao kao kod svoje kuÄe. Da bi crni teatar uÄinio potpunijim, on je doveo i specijalnu jedinicu MUP-a Srbije, na Äelu sa Ćœeljkom RaĆŸnjatoviÄem Arkanom. Razlog je bio jednostavan: ako bi se neko iz meÄunarodne zajednice pobunio, krivica bi se mogla svaliti na navodnu paravojnu formaciju. Uz to, Arkan je bio iskusni ubica, koji je svoje znanje nesebiÄno prenosio na sljedbenike. A bio je joĆĄ jedan razlog : Arkan je bio tu da veliki zloÄin drĆŸi pod kontrolom, da njegovi ljudi pobiju izvjestan broj civila i to pokaĆŸu onima koji su im dali zeleno svjetlo za osvajanje Bosne, ali da ne dozvole klaonicu i more krvi, jer bi to moglo zaustaviti dalje odvijanje plana.
Kad me je ÄetniÄki vojvoda Mirko BlagojeviÄ iz kuÄe, u trenerci, odveo u Arkanov ĆĄtab, prvo ĆĄto sam vidio, bili su vojni kamioni sa oruĆŸjem. Vidio sam i arkanovce na djelu, kako na smrt prebijaju dva civila, koji nisu znali ni gdje se nalaze, ni ĆĄto Äe tu. Vidio sam i Äuvenog boksera Salku NargaliÄa, i braÄu BelkiÄe, koji su poĆĄli da sklone nenu, pa su ih tu doveli s ulice. Svi su oni pobijeni te noÄi. Vidio sam i prvake SDS-a doktore Milana NovakoviÄa i Milivoja KiÄanoviÄa, i Miladina StjepanoviÄa,predsjednika opĆĄtine Ugljevik, Äuo sam i njih i komandanta Kasarne DragiĆĄu Masala kako oduĆĄevljeno pozdravljaju ubice na terenu, i Äuo LjubiĆĄu SaviÄa Mauzera, komandanta Kriznog ĆĄtaba, koji u telefonsku sluĆĄalicu, gledajuÄi u mene, govori Biljani PlavĆĄiÄ: âNe brinite, neÄemo mi njega, znamo mi koga treba, pa mi ovo mjesecima pripremamo.â
Smrt me te noÄi, iz meni nepoznatih razloga, nije voljela. Obilazila me je, tukla me nemilice, vrijeÄala, udarala bezbol palicom, izvodila me desetak puta na streljanje, pa opet vraÄala. Shvatio sam poslije: ostao sam ĆŸiv zahvaljujuÄi tome ĆĄto sam, u to vrijeme, bio suviĆĄe poznat u tom malom gradu, bio sam novinar i direktor Radio-Bijeljine i Semberskih novina, i nisam dozvoljavao SDS-u da tu firmu uzme pod svoje. Govorili su o tome i svi tadaĆĄnji mediji u BiH, a jedan hrabri Bijeljinac je uspio javiti Radio-Sarajevu da sam ja odveden. Nekome se, onda, uÄinilo da je bolje da me te noÄi poĆĄtede, jer su ĆŸrtava imali koliko su htjeli, mogao bi neko iz svijeta pitati za mene, pa bi to stvorilo nepotrebne probleme.A ioonako im je bilo svejedno koga Äe ubiti â pa, imali su pred sobom sve vrijeme ovoga svijeta da uÄine ĆĄta god ĆŸele. Pred zoru me je pustio Arkan liÄno, uz naredbu policiji da me odvezu. Ć to je policija bespogovorno sluĆĄala. Moglo mu se, jer je znao da ja nigdje iz klopke ne mogu pobjeÄi.
U Bijeljinu su tih dana mogle da uÄu samo dvije televizijske ekipe, one iz Beograda i Novog Sada. I ameriÄki fotoreporter Ron Haviv, koga je Arkan opustio da doÄe i da snima, pa mu oduzeo film iz aparata. Na sreÄu, pogreĆĄan. Kasnije je doveo i neke strane novinare, pa se pokajao. Svima njima je Srbija uskoro otkazala gostoprimstvo, jer nisu pisali i govorili ono ĆĄto se od njih oÄekivalo.
A njegovi ljudi su se, kao manekeni, slikali na bijeljinskim ulicama, s puĆĄkama uperenim u zid, pucali iz protivavionskog mitraljeza u izlog Doma omladine, trideset metara od zgrade OpĆĄtine, gdje su se, inaÄe, Äastili piÄem, sunÄali se na krovu Robne kuÄe, i, za potrebe televizije, pretresali pred kamerama Äelnike SDS-a i samog Cvijetina SimiÄa, predsjednika SkupĆĄtine opĆĄtine, da bi pokazali svu ozbiljnost situacije. Njihovi snajperisti pucali su sa nekoliko visokih zgrada, pa koga pogode, dovodili su ljude s ulice i iz njihovih kuÄa (u Äemu su im nesebiÄnu pomoÄ pruĆŸali domaÄi patrioti), tukli ih divljaÄki i ubijali, pokazujuÄi tako svojim domaÄinima da ubijanje BoĆĄnjaka nije nikakav prekrĆĄaj i da Äe lako savladati tu lekciju. Kasnije Äe Mauzer, u jednom razgovoru za Politiku, pomalo razoÄarano, reÄi da muslimani u Bijeljini nisu imali nikakvog oruĆŸja, sem nekoliko lovaÄkih puĆĄaka. InaÄe bi bilo mnogo viĆĄe mrtvih.
A kad se najedu i napiju, arkanovci su kretali u akciju, praÄeni oduĆĄevljenom muzikom i navijanjem Pere SimiÄa, novog direktora Radio-Bijeljine. Ta dva dana srpska propaganda je trubila o tome kako su nekakvi muslimanski borci zauzeli Bolnicu, a mene je baĆĄ tada, 2. aprila popodne, ÄetniÄki vojvoda Mirko BlagojeviÄ (koga danas viÄam svakog dana u Bijeljini) proveo pored Bolnice, u kojoj je sve bilo nestvarno mirno, s bijelim mantilima koji ĆĄetaju i smiju se. Odatle su arkanovci svratili u dĆŸamiju preko puta, sve polupali i razbacali, pa ubili maloljetnog Admira Ć abanoviÄa, a zatim i njegove roditelje, RedĆŸepa i Tifu, pred njihovom kuÄom. Ron Haviv je to snimio, i to je ona Äuvena fotografija na kojoj arkanovac SrÄan GoluboviÄ Maks udara Äizmom u glavu mrtvu Tifu. Kasnije su i tu, i druge fotografije mrtvih bijeljinskih BoĆĄnjaka izloĆŸili Älanovi srpske boraÄke organizacije, uz proslavu Dana odbrane Bijeljine, a ispod fotografija su napisali da su to nevine srpske ĆŸrtve. Äak i Tifa, na najpoznatijoj fotografiji iz bosanskog rata. Podrum RedĆŸepove kuÄe bio je pun mrtvih ljudi.
Pune mrtvih ljudi bile su i ulice Bogdana ĆœerajiÄa (Äetiri ĆŸene, ĆĄest muĆĄakarca, od kojih je jedan bio sedamdesetogodiĆĄnjak, i jedno dijete), i Sedam sekretara SKOJ-a (desetak ubijenih). MeÄu njima je bila i porodica BiĆĄanoviÄ, stara Bisera i njene dvije kÄerke, maloljetni unuk i stanarka, Srpkinja, koju su arkanovci ubili kroz vrata kupatila. Po nalogu Äetnika, ubili su zatim i starog borca Milu LukiÄa, brata narodnog heroja Veljka LukiÄa Kurjaka, i dvoje komĆĄija koji su izvirivali preko tarabe. Iz kuÄe su izveli mirnog i dobrog Mustafu KomĆĄiÄa i njegova dva sina, i ubili ih tu, na ulici. I to tako ĆĄto su sinove odmah pobili, a Mustafu presjekli rafalima po nogama i ostavili ga da iskrvari, gledajuÄi mrtve sinove. Ubili su i staru Majdu IziÄ, i joĆĄ sedamnaestoro u kuÄama na uglu dvije ulice, odmah iza Bolnice. I mnoge druge, sve u blizini centra grada, jer su se arkanovi junaci bojali da ulaze u udaljenije ulice i sokake, za svaki sluÄaj. Ćœivani DeliÄ su policajci odveli sva tri sina i muĆŸa, i pobili ih. Kao i Asima FidahiÄa, potomka Ali-paĆĄe, kao i mnoge druge.
A krunski dokaz da se radilo o hladnokrvoj egzekuciji civila dao je sam Krizni ĆĄtab SDS-a, koji je, nakon tih prvih dana, objavio spisak poginulih u navodnim borbama u Bijeljini. Spisak sadrĆŸi samo Äetrdeset imena, i sve su to civili, stari ljudi, ĆŸene i djeca. Broj ubijenih je, naravno, znatno veÄi, i svi su oni odvedeni ili ubijeni na licu mjesta pred svjedocima. Srpska propaganda je tih dana trubila o navodnim muslimanskim borcima koji su krenuli da zauzmu grad, prepun naoruĆŸanih Srba, vojnika, policajaca, teritorijalaca i naoruĆŸanog srpskog naroda. I to Äini i danas. Ali, ni jedan od tih navodnih muslimanskih ekstremista ( zanimljivo, srpski esktremisti se ne pominju) nije ni ubijen, ni ranjen, ni zarobljen, ni jedan nije izveden pred sud, ni jedan nije ni fortografisan, ni viÄen na ulicama Bijeljine. Kao da su svi odletjeli u nebo. Bezbroj puta traĆŸili smo od lokalne vlasti i boraÄke organizacije, koja je i ove godine sveÄano obiljeĆŸila Dan odbrane i osloboÄenja Bijeljine, da iznesu makar jedan dokaz za tvrdnju o borbama, da kaĆŸu od koga su to oni odbranili i oslobodili grad, i zaĆĄto su tako osloboÄenu Bijeljinu (i Janju) nastavili da oslobaÄaju sve do kraja 1995. godine. Pa to Äine i danas, doduĆĄe drugim metodama. Pozivali smo ih, kao ĆĄto Äinimo i ovoga puta, da od svog pravosuÄa traĆŸe ispitivanje makar tih sluÄajeva masovnih zloÄina poÄetkom aprila 1992. godine, da se utvrdi ĆĄta se dogaÄalo i tada i kasnije, ko je pobio tolike ljude, ko je protjerao 35 hiljada BoĆĄnjaka, ko je hiljade odveo u logore i na prisilni rad, ko je poruĆĄio dĆŸamije, i ĆĄta su radili vojnici druge drĆŸave tih dana u Bijeljini.
Uzalud. Odgovora nema. Umjesto toga, i ovoga puta zaigrali su i zapjevali na naĆĄim mezarima, na naĆĄim patnjama, na naĆĄim suzama, na naĆĄim ubijenim ĆŸivotima. Nama, BoĆĄnjacima u RS-u, Äini se da zlu nema kraja, da zloÄin svakoga dana pobjeÄuje, da zloÄince, koji mirno ĆĄetaju naĆĄim ulicama, niko nikada neÄe poprijeko pogledati. A Bosna i Sarajevo su sve dalje. I pravda je sve dalje, i istina, i naĆĄi snovi. Ostaje nam joĆĄ samo da se sjeÄamo, nadajuÄi se da Äe nas naĆĄa sjeÄanja nadĆŸivjeti.