Oduševljenje pobedom opozicije u Crnoj Gori naglo je splasnulo u Beogradu kada je iz redova pobednika izbora jasno i glasno saopšteno da Crna Gora ostaje verna međunarodno potpisanim obavezama, koje podrazumevaju privrženost NATO-u, evropskim integracijama, kao i činjenici da zvanična Podgorica neće povući priznanje Kosova. Izjava kojom je mandatar Zdravko Krivokapić stavio u isti kontekst predsednika Srbije i predsednika Crne Gore tek je pokrenulo lavinu u srpskim medijima pod kontrolom vlasti.
Ove reči su pogodile svakoga, uključujući i vlast, ko u Srbiji na Crnu Goru gleda kao na neku vrstu svoje pokrajine. Ideje tipa da će se Crna Gora ponovo ujediniti sa Srbijom i poništiti priznanje Kosova bile su nerealne koliko i njihovo oduševljenje zbog poraza Mila Đukanovića. Malo je bilo potrebno da se euforija pretvori u razočaranje. Mediji tu igraju veliku ulogu i već Krvokapiću dodelju epitet da je veći i gori izdajnik od Đukanovića i slične neprimerene izraze.
Informacija da je nova crnogorska vlast, pri tom da još nije ni formirana, mogla da padne u ponor zbog nečije bolesne ambicije da se dodvori Aleksandru Vučiću, toliko je apsurdna da to prevazilazi svaku zdravu logiku. A najgore je što je ta informacija tačna. Pri tom, oni crnogorski političari koji najzaslužnijeg za Đukanovićev poraz vide u Vučiću insistiraju da se Krivokapić izvini Vučiću zbog dovođenja u istu rečenicu sa aktuelnim predsednikom Crne Gore. U stvarnosti se, međutim, vodi opasna borba za ministarske funkcije i uticaj sa strane.
‘Ili si s nama, ili protiv nas’
Krivokapić nije kriv, gledano sa strane, apsolutno ništa. Kriv je, možda, samo što je pobedio Đukanovića. On je samo glasno rekao ono što ogroman deo ljudi u Srbiji i Crnoj Gori misli, a to je da su dva predsednika, ovako ili onako, povezani. Godinama unazad se Vučić hvali fenomenalnim odnosima sa Đukanovićem. Nije ga, doduše, nazvao bratom, kao kineskog kolegu Si Jinpinga, ali je sa posebnom strašću isticao činjenicu da odnosi između Srbije i Crne Gore nikada nisu bili bolji. U prilog ovoj tvrdnji ide čuvena fotografija koja je nastala početkom Vučićeve vlasti, na kojoj su se na jednom kanabetu našli Vučić i Đukanović, a između njih sada već čuveni Mohamed Dahlan. Malo ko zna ko je on, u stvari, i šta radi na Balkanu, ali njegovo ime se povezuje sa izvozom oružja i pojedinim biznisima u regionu. Dahlan je 2012. godine dobio crnogorsko državljanstvo, sigurno ne na lepe oči. Već naredne godine dobija i pasoš Srbije. Navodno je Đukanović upoznao Dahlana sa Vučićem.
Vućić i naprednjaci to ne priznaju. Njihovo merilo stvarnosti se svodi na onu rečenicu: “ili si sa nama, ili protiv nas.” Ovo, međutim, važi samo u slučaju kada Beograd proceni da je nešto “jači i snažniji” od onoga kome to poručuje. Njegova reakcija na Krivokapićevu rečenicu je sve samo ne diplomatska, racionalna i u skladu sa namerama da se sa Crnom Gorom ostvare najbolje mogući odnosi. On je Krivokapiću poručio da laže.
“I ja sam siguran da će on ili reći da je lagao, ili će doneti dokaze. Pošto znam da je nemoguće da donese dokaze, kao što znam da nikada o tome nismo ni pričali, jer ja nisam biznismen, niti me biznis interesuje, već me interesuje napredak našeg naroda. Ako Krivokapić bude dolazio u Beograd, moraće da ponese dokaze, a za koje znam da ne postoje, ili će morati da kaže da je lagao. Moraće da prizna da je govorio neistine”, naveo je predsednik Srbije.
Ko ja ‘jači’: Vučić ili Amfilohije?
Za to vreme, opozicija u Srbiji podržava Krivokapića i šalje mnogo kvalitetnije poruke ka Podgorici. Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas poziva nove vlasti da ne pokleknu i da ne gube vreme, već da kao pobednici naprave vladu i krenu da rade svi zajedno za dobrobit svih naroda na Zapadnom Balkanu. Slične poruke stižu i iz drugih opozicionih tabora. Srpska opozicija se nada da će sledeća vlast koja će pasti po crnogorskom receptu biti upravo ova u Beogradu, ali za sada to deluje kao nemoguća misija. U svakom slučaju, evropska opozicija u Srbiji je nešto o čemu nova vlast u Crnoj Gori ne bi trebalo da brine.
Još jedan faktor je bitan u ovoj priči, a to je Srpska pravoslavna crkva. Verovatno se u velikoj meri precenjuje njen uticaj na dešavanja u redovima nove većine u Crnoj Gori. On postoji, ali priče da vladika Amfilohije sastavlja vladu deluje kao vešto spinovana priča iz Beograda, a dobro je poznato da mitropolit i predsednik Srbije nisu u najboljim odnosima. Pojavila se informacija u kojoj se Amfilohije sastao sa Vučićem pre nekoliko dana u Beogradu. Ako je to tačno, i ako je tačna informacija da je vladika tom prilikom zatražio od predsednika Srbije da se ne meša u formiranje nove vlasti u Crnoj Gori, to je veliki poklon svim građanima ove države. Vučić je na to, prema pisanju štampe, odgovorio u svom stilu – Srbija je spremna da ekonomski pomogne Crnu Goru. SPC mudro ćuti. Veliki deo je ćutao i tokom problema koji su nastali zbog usvajanja Zakona o slobodi vjeroispovijesti. Crkva je zadovoljna činjenicom da je obećano povlačenje tog zakona. Tu bi njeno zanimanje za politiku trebalo da bude zaustavljeno. Drugo je pitanje da li će ga stvarno i biti. Činjenica je, sa druge strane, da Mitropolija na Cetinju nije reagovala na najave novog mandatara da će se Crna Gora pridržavati svih međunarodnih obaveza.
Zvanična Srbija i svi oni koji su zaluđeni raznim idejama moraju konačno da shvate da je Crna Gora nezavisna i slobodna država. Vreme je, takođe, da i usijane glave u samoj Crnog Gori shvate da njihov glavni grad nije Beograd, već Podgorica. Nikakvog ujedinjenja, povlačenja priznavanja Kosova, izlaska iz NATO-a neće biti, koliko god da to neko u Beogradu želi. Nove vlasti u Crnoj Gori moraju da se okrenu svojoj zemlji i da rade na onome što su i obećali u kampanji. I nikako ne smeju da dozvole da postanu predmet manipulacija bilo koga sa strane. Imaju većinu koja u parlamentu preko noći može da postane manjina. Samo od njihove ozbiljnosti i svesti o tome koliko su promene potrebne crnogorskom društvu zavisi njihova većina i spremnosti da odole iskušenjima sa svih strana.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
