Na granice sadašnjih država pašće paučina kad uđemo u Evropsku uniju. Nit će biti vojske, ni policije, niti carinika. Jednostavno, kao za vreme stare Jugoslavije, sešćemo u auto i putovati kroz Hrvatsku, Sloveniju i dalje dok postoji Evropa, da nas nigde ne zaustavi carinik i da nigde ne vidimo granicu – opisuje za “Blic” svoju viziju budućnosti Vuk Drašković, književnik i lider Srpskog pokreta obnove.
Na pitanje da li rizikuje da ga proglase za utopistu jer priča o brisanju granica u trenutku kad Srbija pregovara o njihovom postavljanju sa Kosovom, Drašković je rekao:
– Kakva granica ili carina sa Kosovom! Uđe Srbija u EU, a koju godinu iza toga uđe i Kosovo. Ono što je ozidano i što jedni nazivaju granicom, a drugi prijelazom, jednostavno će biti sklonjeno, rekao je on i dodao:
– Bio je jedan narod koji je skupo platio taj sumanuti projekat o velikoj Srbiji. Imali smo veliku Srbiju, Hrvati su imali veliku Hrvatsku, Bošnjaci veliku Bosnu, Makedonci najveću moguću Makedoniju, Slovenci najveću moguću Sloveniju, ali u Jugoslaviji. Nje nema, ali biće sjedinjenih evropskih država i u njima će doći do sjedinjavanja naroda, ali i nacionalnog ujedinjavanja na čitavom prostoru Evrope. Nažalost, ovo nisu teme našeg parlamenta, njima se ne bavi naša intelektualna elita, nego EU zamišlja kao neku tetku koja sedi pored Deda Mraza i deli poklone. Pokloni da, pravila i sistem vrednosti ne. Ali to tako ne može.
– Kad nije bilo EU i nikakve Jugoslavije, među najboljima, među vizionarima od Alpa do Soluna, gorela je želja za ujedinjenjem. Evropa je zavađena, a Dositej u vreme Karađorđeve bune piše „Vostani Serbie“ i poziva da ta Srbija koja se rađa pokaže lice Evropi, a istovremeno pesma je puna najtoplijih emocija prema Crnoj Gori, Bosni, Dalmaciji, Slavoniji. Ideja ujedinjenja najbližih naroda je i Njegoševa i Štrosmajerova i Vukova i Kopitareva i Mažuranićeva i Ilirskog pokreta. Živeli smo od 1918. do 1992. u istoj državi. U sportu se ponovo stvaraju zajedničke lige. Kapital prelazi preko granica. Pravi fudbal igraće se tek kad u Beogradu zaigra Dinamo na „Marakani“ ili Zvezda na Maksimiru.
– Nema Jugoslavije, ali ima nas. Ratovi u kojima je ubijena Jugoslavija bili su režirani od strane političke i mafijaške elite, a nije ih ogromna većina naroda želela. To najbolje pokazuje primer Dejtona. Pucalo se i ubijalo na svim stranama, a kad je stigla vest da je potpisan mirovni sporazum, istog trenutka na svim stranama zaćutalo je oružje i više nije bilo političkog maga koji je bio u stanju da pokrene nastavak međusobnog ubijanja. Naravno, posejana je ogromna mržnja, ali kada se ona demaskira i kad se drugim jezikom počne govoriti u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, kad se bude govorilo jezikom Evrope, brzo će se sve dovesti u normalu. Često razmišljam kako bi se brzo ovde razvedrilo kad bismo sledili primer Nemačke. Pod prozorima Bundestaga podignut je memorijal žrtvama holokausta tako da svaki poslanik kad pogleda kroz prozor vidi spomenik bezumlju koji su nemački režim i mnogi Nemci učinili za vreme Drugog svetskog rata, rekao je lider SPO-a Vuk Drašković.
