Sve u svemu – od glasno najavljene potrebe unutrašnjeg dijaloga – zasad ostaje samo najava.
Kad se ovih dana na srpskom javnom servisu vidi reportaža iz Prokuplja u kojoj se govori kako će budući autoput kraj ovog grada „povećati broj radnih mesta“, mora se znati da je to u vezi sa inicijativom predsednika Vučića o unutrašnjem dijalogu o Kosovu. I „spoljnom“, sa predstavnicima Kosova.
Jer, taj prokupački autoput koji je zasad samo u vizijama (berlinskog procesa) je onaj koji ide preko Kosova do – Albanije, a koji među nacionalističkim zadribandama u Srbiji ima jake protivnike.
I kad dva dana nakon Vučićeve „najave“ tog dijaloga u autorskom tekstu u Blicu koji je neke naveo i na pomisao o „konačnom priznanju Kosova“, a ne samo o „sveobuhvatnom sporazumu o normalizaciji odnosa“, što može biti i isto, ali je političarima zgodno za manipulacije, na istom tom servisu vidite Miroslava Lazanskog…
Joj, duge li rečenice: dakle, kad „Laza“, novinar, vojni i ekspert za izbor miss sveta, a sada konačno i poslanik najjače srpske stranke u Skupštini izgovori rečenicu tipa – pa možete li zamisliti da predstavnike 1,8 miliona kosovskih Albanaca inkorporiramo u Skupštini, a oni to i neće – i tad se mora se znati da je to u vezi sa Vučićevom inicijativom…
Spinovanje, ali važno
I mora se znati da su to samo dva primera spina (navijanja opruge na željenu stranu) koji je povodom te inicijative započeo. Zapravo, samo se nastavio, budući da je jedna od odlika „navrtanja vode na svoju vodenicu“ da uključuje stalno, često i modifikovano ponavljanje, ali računa sa brzim zaboravljanjem.
Tu, opet samo kao zgodna ilustracija, dolazi podatak da je sutradan po objavljivanju Vučić svoj tekst naširoko obrazložio u intervjuu, kome drugom nego Televiziji Pink.
Jer, „svetska vest“ iskrsla iz Blic-kolumnistike nije nikakva novina, iako se gotovo sve beogradsko novinarstvo svojski trudi da svemu prida svojstvo ekskluzivnosti. Te, ako je o inicijativi reč, ona je saopštena dosta ranije.
Ali, tada je Lazanski nije dodatno elaborirao već joj je disciplinovano i koaliciono-većinski aplaudirao u Skupštini kad ju je Vučić saopštio u govoru po polaganju predsedničke zakletve.
„Zato hoću i da otvorimo unutrašnji dijalog po pitanju Kosova i Metohije, uz sve naše razlike, bez predrasuda, a poštujući Ustav naše zemlje. Moramo da budemo otvoreni, da se oslobodimo mitskog pristupa, ali i olakog davanja onoga na šta imamo svako pravo. Naš unutrašnji dijalog, po tom pitanju, možda je i važniji od onog kojeg treba da vodimo sa Albancima“, „inicirao“ se Vučić još tada, 31. maja.
A na „patericama“ inauguracije, na gala-kič-političkom prijemu u Palati Srbija tri nedelje kasnije, opetovao je svoja sve češća upozorenja o dominaciji mita nad stvarnošću u Srbiji (kao da su mu Basara i gorenatpisani bliski savetnici, a da savetnike hoće i da posluša).
Sledećim rečima: „Mitovi su nam stvarnost, i to u tolikoj meri, da nam budućnost izgleda kao nešto sasvim nepotrebno, a ‘sutra’ nam je najstrašnija reč, jer bismo zauvek živeli u onom juče, pošto sa onim danas, ne znamo šta da radimo“. Doduše, u tom govoru ovo „mi“ bilo je pomalo adresirano i na druge Balkance čiji su predstavnici bili nazočni na tom pananađur-partiju.
Međutim, ako spinovanje jeste, a jeste „modus operandi“ celokupnog Vučićevog političkog delovanja, to nipošto ne znači da se time umanjuje značaj otvaranja ovog pitanja, na bilo koji, pa makar i ovakav način. U tom smislu, ni asocijacije na nagoveštaj „konačnog rešenja“ za status Kosova nisu bez osnova.
Imati, izgubiti, predati, pasti u ruke…
Špicevi vesti o „senzaciji“ iz Blica, ali i prve reakcije vrteli su se uglavnom oko sledeće ocene predsednika Vučića: „Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.“
Imati, izgubiti, predati, pasti u ruke… Iako blago šifrovani i više aluzivni nego direktni, ovi glagoli, kad se stave u vezu sa (pre)dominantnim mnijenjem u Srbiji o Kosovu – kolikogod da mnijenja, pogotovo javnog, ovde malo ima, zaista upućuju na dalekosežne i konačne odluke.
U samom tekstu ima još mesta koja za dobre poznavaoce i dešifrante predstavljaju novine i prilične obrte. Takva je – bez obzira što „vučićevski istovremeno“ hvali istorijsko razumevanje i kudi nerazumevanje Albanaca – na primer ocena da „još od 1878, od stvaranja tzv. Prizrenske lige, mi Srbi nismo želeli da budemo dovoljno odgovorni da razumemo i snagu i želje Albanaca, a albanskom greškom, velikom, i hvala im na tome, smatram nerazumevanje srpskih državnih i nacionalnih interesa i njihovo potcenjivanje, ili još gore, pokušaj da se oni stave pod tepih zato što neko misli da je uz podršku dela velikih sila to moguće.“
Međutim, ako se Vučićevi redovi u ovom tekstu analiziraju pomnije i sa dužnom strogošću srazmernom važnosti teme, lako je uočljivo da ih krasi retorička svežina i jaka metaforičnost, ali da ostaju u okvirima dobrog pismenog sastava koji ima samo tu jednu notornu poruku – potreban je unutrašnji dijalog o ovom važnom pitanju, bez podleganja mitovima.
Sve ove nove i jake reči ne mogu da sakriju da se oko vrućeg kosovskog čvora i sada Vučić kreće kao ono mače oko kaše sličnih temperaturnih svojstava. Ali, ne može se poreći njegova namera, pa i izvestan uspeh u njoj, da već na samom startu neizvesne partije dijaloga i sa neizvesnim brojem igrača u njoj, on želi da – adutira.
Ponudio sam dijalog, poručuje, svi mogu u njemu da učestvuju, pa i opozicija koju i dalje svrstava u ništarije i lopove, sa svakim ću razgovarati, imam jasnu ideju, ali ću je reći na kraju, kad sve saslušam.
Dakle, on, iako snebivljiv i bez konkretne platforme, unapred sve druge stavlja u poziciju onog mačeta, a da on sam nije u toj poziciji brani se misterijom sopstvene jasne ideje. A o tome da li će je i u kojoj meri korigovati kad sve sasluša, nema ni pomena. Moja je poslednja, mogu da kažem šta god hoću, pa i da sam uvažavajući dijalog, korigovao svoju javnosti nepoznatu prvobitnu (za)misao.
Alibijevog alibija alibi
Gotovo da je suvišno povodom ove teme nabrajati ko je sve i kako (a uglavnom oduševljeno) u redovima SNS-a i satelitskih partija „sasluživao“ Vučiću u komentarima, budući da se sve može svesti na odgovornost za voljenu Srbiju koja „u promenjenim svetskim okolnostima jača svoju poziciju“ i – državništvo. Najjači među njima SPS-Dačić, ministar spoljni ponavljao je i pojačavao teze iz Blica, ali je „u originalu“ rekao i ovo „mora da se udari na razlog zbog čega postoje sukobi, da se reši uzrok svih problema, inače će taj uzrok biti trajno prisutan“. Dublje čitana ova izjava takođe nosi prizvuk – spinovanja ka „konačnom rešenju“.
Među oprečnim, kritičkim i protivnim reakcijama, iako ne najvažnije, ali kao javnosti prijemčive i dovoljno grlate izdvojile su se dve. Prva je da Vučić pozivom svih na javni dijalog o sudbinskom pitanju zapravo želi da dobije alibi za neke već preduzete poteze, kao i za neke koji se tek mogu očekivati. A da mu do dijaloga, osim sa istomišljenicima, nije ni stalo. I nadalje da bez obzira da li se i kako on odvijao, biće kako predsednik odluči.
Druga struja koja se samo izdvaja iz ove matice je da je Vučić nekome nešto obećao (Evropi, Americi itd.) i sad mora da to isporuči. Isporuka se uprošćava na šifru, odnosno trampu: Kosovo za ulazak u EU.
U prvoj tezi ima dosta istine, budući da dijalog u zemlji u kojoj se dijalog o svim pitanjima i po dubini i širini anomičnog društva, Marks bi rekao „dokida“, teško da može da bude iskren i o ovoj temi.
Ali, s druge strane, čini se da ni (proevropska) opozicija koja odbija bilo kakav razgovor sa Vučićem da ne bi navodno bila zloupotrebljena kao saučesnik u alibiju (sada opet demokrata, glumac Lečić grozno reče „kao krvavi tampon za krvavu stvar“!) i sama alibira.
Naime, odbijanjem učešća u razgovoru sa autokratskim, „nedijaloškim“ i samovoljnim sada predsednikom, ona kao da traži izgovor za to što sa prljavom vodom Vučićeve politike u dobroj meri odbacuje i „zdravo dete“ dijaloga.
Tako su „evropejci“ došli na ivicu da u strasti oponiranja Vučiću oponiraju i samim briselskim pregovorima. Kao oni bi to veštije – do mere da i Šešelj ima pravo kad zalažući se i protiv EU, a za vraćanje kosovskog pitanja u UN, kaže da su „sve vlasti posle 5. oktobra prihvatale ponešto, jedni oznaku za fusnotu, drugi Briselske pregovore, a sada mole za pomoć“.
Dijalog o Kosovu – dijalog o Srbiji
Što se druge teze tiče, ona je ništa drugo do floskula – jer više puta su predstavnici EU, a najizričitije Nemci, i tamo i u Beogradu govorili – sada ne morate, ali pri ulasku u EU (ako i kad!?) morate imati gotov sveobuhvatni sporazum sa Prištinom o normalizaciji odnosa.
Sve u svemu – od glasno najavljene potrebe unutrašnjeg dijaloga – zasad ostaje samo najava. Sve ono najvažnije što bi on morao da podrazumeva još uvek nije predočeno, niti dovoljno poznato – šta mu je platforma, šta mu je cilj, ko je pozvan i ko će u njemu učestvovati, koje su forme (oči u oči sa A.V, ili tribine, okrugli stolovi, TV-paneli), ko će sročiti zaključke, koje su obaveze Skupštine prema njemu, a koje Vlade, kakva će on biti osnova za onaj drugi dijalog, sa Prištinom, utiče li na promene ustava, referendum, priča li se o teritoriji ili i o ljudima, imovini, prirodnim bogatstvima…
Odgovori na ova pitanja, kad bi ih bilo, pak kazuju da to nije dijalog o Kosovu, već o – Srbiji samoj.
A ako je, ipak o alibiju i ispunjavanju nekog javnosti nepoznatog obećanja reč, onda je jasno u kome će pravcu ići. Da budemo ironični – da se posle svega u saradnji sa „međunarodnom zajednicom“ za priznanje smisli neki novi, možda i bolji naziv od „sveobuhvatnog sporazuma…“ Bar je evropska birokratija vešta u tome – sad se ni guverner ni protektor ne zovu tako, već im se tepa – visoki predstavnici.
(Potpredsednik SPS i taze ministar Branko Ružić primerice, na pitanje novinara, da li i kad EU traži priznanje, slavodobitno se ushićuje –ma, kakvo priznanje, nego biće taj „sveobuhvatni… itd.)
A u Srbiji su pristanak na dijalog, uz neku strančad, najavili SPC i SANU. Akademija je sada više ambivalentna, nego tvrda. Crkva ima uslov da se „Kosovo ne otuđi.“ Uz filozofski, ovaj glagol, ne zaboravimo, ima i imovinsko-pravni smisao…
Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
