To će uspjeti da urade jer je Zakon o životnom partnerstvu u utorak stupio na snagu u Hrvatskoj.
– Za nas će to biti politički čin, koji će nam napokon omogućiti koliko-toliko normalan život – kaže za „Blic” Marija Savić.
Ona planira da u oktobru ode pred matičara sa Di Saržinski (31) iz Sarajeva, koja ima hrvatsko državljanstvo. Zajedno su od aprila 2007.
– Nakon zabrane Povorke ponosa 2009. probale smo da živimo u Beogradu, ali Di nije mogla da nađe posao kao strana državljanka i forenzička antropološkinja koja je u BiH radila na identifikovanju ostataka žrtava rata. Zato smo se odselile u Sarajevo, gdje je život jeftiniji, a ona može da se bavi svojim poslom – objašnjava Marija.
Pokazalo se da je i život u Sarajevu pun prepreka. Budući da zakon BiH ne prepoznaje istospolne parove, Marija u BiH može da boravi samo turistički.
– To znači da nakon tri meseca moram da napustim zemlju kako bih ponovo mogla da se vratim, i tako unedogled. Ne mogu da dobijem radnu dozvolu, baš kao što Di to ne može u Beogradu, te uvek jedna mora da izdržava drugu – kaže Beograđanka.
Taj začarani krug je prošle godine doveo njihov odnos u krizu. Kako nisu mogle da postignu da obje imaju socijalno i zdravstveno osiguranje, niti radni staž, mislile su da je njihov zajednički život nemoguć, a onda je Hrvatska počela da radi na zakonu koji je usvojen 15. jula.
– Želele smo da sklopimo životno partnerstvo u hrvatskoj ambasadi u Sarajevu, ali smo saznale da je to nemoguće zbog „izuzetne blizine Republike Hrvatske“. Sada razmišljamo da li da to uradimo u Zagrebu ili Rijeci. Pošto nijedna od nas nema afiniteta prema tradicionalnom braku, neće biti belih venčanica ni trubača – kaže Marija.
Sklapanje životnog partnerstva u Hrvatskoj košta oko 40 eura. Istospolni parovi time stiču jednaka prava i obaveze kao heteroseksualni supružnici, izuzev prava na usvajanje djece. Partnerstvo važi samo u onim zemljama koje prepoznaju istospolne parove, što ne obuhvata Srbiju i BiH.
– Biće interesantno videti šta će Srbija uraditi po pitanju promene mog prezimena, da li će to biti prihvaćeno na osnovu partnerskog statusa, ili ću jednostavno imati dva identiteta – u Srbiji ću biti Marija Savić, a u Hrvatskoj Marija Saržinski.
Iako roditelji podržavaju njene planove, Marija kaže da se nisu obradovali kada im je saopštila da će sa djevojkom otići pred matičara. „Znam da bi moj tata i kuću prodao kako bi mi napravio ogromnu svadbu kad bih se udavala za muškarca. I dalje pitamo koga ćemo zvati, očigledno je da se i dalje bore sa predrasudama okoline“ ističe ona.
Marija i dalje pati što je otišla iz Beograda, ali kaže da je morala da bira između ljubavi i aktivizma u zemlji koja je „još dugo neće štititi na adekvatan način”.
– Sumnjam da će se u Srbiji bilo šta promeniti. Lideri fašističkih organizacija i dalje su na slobodi, osim Mladena Obradovića koji izdržava kaznu od četiri meseca kućnog pritvora, a to, da nije tužno, bilo bi smešno – kaže ona.
