Aleksander je dobio meningitis, opasno oboljenje koje agresivno napada mozak. Pao je u komu. Sa stanovišta nauke, nedelju dana koliko nije bio pri svesti, aparati nisu beležili nikakvu aktivnost uma. Bio je moždano mrtav, ali telo je nastavilo da radi.
“Pre toga nisam verovao u anđele, za mene su to bile halucinacije koje nastupe usled povreda glave. A onda sam video raj. Bio sam u iskonskom stanju tokom koga sam se osećao kao pod zemljom. Bilo je i strašno i divno i osećao sam se kao da sve to odnekud znam. Zaboravio sam da sam čovek, ali ostala mi je radoznalost. Ko? Šta? Gde? A onda se svetlost spustila u oblacima zlatne i srebrne. Proleteo sam kroz taj procep u ozelenelu dolinu.
Beli oblaci i bogato plavo – crno nebo. Osećaj je bio kao titranje prve ljubavi.
Bilo je drveća, polja, životinja i ljudi. Voda je tekla u rekama. Magla se uzdigla i video sam ribe kako plutaju u njima. Voda je bila nešto posebno, kao najlepša površina na svetu, bliža svom originalnom izvoru.
U raju je sve stvarnije, manje gustine ali jačeg intenziteta. Raj je beskrajno veći i naseljeniji od našeg sveta. Ipak, ništa nije izolovano, sve je jedno.
Horovi anđela su išli nebom. Osećao sam lepet leptirovih krila.
Čuti muziku anđela značilo je biti deo raja. Leteo sam sve do Jezgra, mastiljave crnine u kojoj je bezgranična i bezuslovna ljubav.
Tu sam susreo svemoćno božanstvo koje sam nazvao Om zato što se taj zvuk čuo svuda. Dao mi je prelepe lekcije o lepoti i ljubavi. Imao sam i vodiča. Lepu ženu koja se pojavila sa prvim tragovima moje nove svesti. Imala je plave oči, visoke jagodice i smeđu kosu. Kada me pogledala kao da je ceo život bio vredan njenih očiju. Nije to bila romansa, niti prijateljstvo. Bila je to ljubav potpuno izvan one koju imamo na zemlji. Pokazala mi je da je univerzum bolji nego što sam sanjao. Bio sam deo celine i sve ono o čemu sam strahovao bio je u stvari samo zaborav tog osećanja”, napisao je Aleksander u svojoj knjizi “Mapa raja”.
On se probudio iz kome nakon sedam dana. Sve je morao da uči ispočetka, ko je, gde se nalazi. Uprkos svim verovatnoćama je, tvrdi, doživeo potpuni oporavak. Znanja koja je sticao dvadeset godina o moždanoj nauci, vratila su se.
Žena koju je sreo u raju urezala mu se u sećanje. On je godinama pokušavao da stupi u kontakt sa biološkom porodicom. U mejlu mu je stigla slika sestre Betsi koja je umrla pre nego što je upoznao. To je, kaže, bilo lice žene koju je sreo u raju. Od tada živi život na ovoj planeti, ali ponovo rođen.
