Srbija ne bi bila propala zemlja da nije odbila da se suoči sa svojom lošom prošlošću
Fašistički progon Marinike Tepić i širenje ur-fašističkih i mafijaških grupa u Srbiji pod okriljem vlasti, o čemu je pisao Ljubodrag Stojadinović, predstavlja fenomen koji se ne može podvesti pod rubriku ,,pusti budale, takvih svuda ima”. Izgleda, nažalost, da nije tako. Mi imamo problem. To nije marginalni fenomen, nego je sam centar aktuelne vlasti koji upravlja ovim društvom i državom. Sadašnja atmosfera je za ovu vlast prirodni ambijent koji ona gotovo automatski stvara.
U njemu se vladajuće ličnosti ove države najbolje osećaju. U tom ambijentu su kod kuće i sami sa sobom. Njima imponuje ali im je i mnogo teško da izigravaju sagovornike političara iz Evropske unije i drugih zapadnih zemalja. Često otvoreno kukaju žaleći se voljenom narodu ,,je l’ vi mislite da je to meni lako”. Njima su Miša Vacić, Zavetnici, radikali, nedićevci, ljotićevci i ostali domaći i strani fašisti (i stari i novi) najprijatnije društvo. Za predstojeće beogradske izbore već je nekoliko takvih lista prijavljeno i dobilo redni broj, zahvaljujući pruženoj ruci iz vrhova vlasti.
Kad se kaže ,,strane ambasade”, ne misli se na rusku, iransku ili kinesku, već su to mentalitetske šifre pod kojima se podrazumevaju zapadne ambasade kao neprijatelji srpskog naroda i Srbije. Iz jedne takve zemlje koju srpski fašisti najviše mrze, a to je Amerika, stigao je neočekivani udarac, pravo u glavu. Dvojica visoko rangiranih američkih političara – senator Rodžer Viker, predsedavajući Helsinške komisije i Eliot Engel, predstavnik u američkom Senatu i predsednik Doma za spoljnopolitičke poslove – nominovali su Natašu Kandić i Fond za humanitarno pravo za Nobelovu nagradu za mir za 2018. godinu.
Ta naša zaslužna i hrabra građanka, čija je životna misija da se svaka žrtva u minulim ratovima zabeleži a svaki počinalac kazni, na koju bismo morali biti ponosni, prošla je kroz pakao uvreda i pretnji. Napadima u tabloidima (,,Podržala teroriste, sada juri Nobela”, ,,Šiptarija: Američki kongresmeni predlažu Natašu Kandić za Nobela”), pridružio se i Šešelj koji je rekao ,,da je Kandićka za kolac, a ne za Nobela”, kao i Zavetnici koji su vređali Natašu i demonstrirali pred Kućom ljudskih prava, verujući da ona tu radi.
E da je to samo ,,nekoliko budala” ne bi bio problem. Srbija ne bi bila propala zemlja da nije odbila da se suoči sa svojom lošom prošlošću, bez čega ne može postati civilizovana zemlja u kojoj postoji vladavina prava. Na Natašinom primeru se pokazalo da je veliki deo ovdašnje javnosti zatrovan pogrešnim mišljenjem o ratovima iz devedesetih, kako o suštini politike zbog koje su ratovi vođeni, tako i o masovnosti i težini zločina koje je počinila srpska strana. Ta zatrovanost se pojačavala u poslednjih pet godina zbog prevlasti jednog mentalitetskog zagađenja koje proizvode radikali u izvedbi Srpske napredne stranke. Pronašla sam jedan citat o tome kako je Zoran Đinđić shvatao Srpsku radikalnu stranku. Sve što je o njoj rekao slika i prilika je njene bliznakinje Srpske napredne stranke. Evo njegovih reči:
,,Što se Srpske radikalne stranke tiče, tu zaista neću mnogo da govorim. Pokušaću da se ograničim na tri ili četiri rečenice, koristeći autoritet iz istorije i iz literature, jer to nije politički fenomen. Srpska radikalna stranka je mentalitetski fenomen. Ona je ozbiljan problem našeg društva. Ona nije politički fenomen. Najmanje je politički fenomen”. Pozivajući se na reči Jovana Dučića, Đinđić kaže da nije stvar u ,,tome što se oni ničega ne plaše, jer su kukavice, nego što se ničega ne stide. Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. I onda ćete imati politiku na najnižem mogućem civilizacijskom nivou, gde se razlika, granica između časti i beščašća, između istine i laži, između činjenica i kleveta, između onoga što je sramotno i onoga što je pristojno u potpunosti briše. Onda ste do grla u blatu, a oni kažu: Dođite da raspravljamo. Dođite da diskutujemo na našem terenu – u blatu do grla. To je Srpska radikalna stranka na našoj političkoj sceni, u našoj istoriji, u našoj sudbini. Ona nije politički protivnik ni meni, ni bilo kome od ljudi koji se pristojno bave politikom. Ona je virus. Kao što za jedan organizam virus nije protivnik, tako ni Srpska radikalna stranka nije protivnik, ali je problem, ali je bolest. Kada kažu, a to im je jedan od glavnih argumenata, da ja radim za strane obaveštajne službe, da sam lopov, kriminalac, da su mi roditelji druge nacionalne pripadnosti i ne znam šta sve kažu, uglavnom to je glavno – strane zastave, strane obaveštajne službe, izdaja, ja onda kažem: u zemlji u kojoj postoji Srpska radikalna stranka, čist luksuz je da bilo koji neprijatelj uloži i dinar za njeno razbijanje. Dok je Srpske radikalne stranke sa ovom snagom u Srbiji, svi neprijatelji Srbije mogu mirno da spavaju. I oni to i čine.”
Ovo objašnjenje važno je za sadašnju Srbiju. Ta mentalitetska ,,stranka” je trovačnica ur-fašizmom, blesavim rusofilstvom i mržnjom prema zapadu. Otkud nam Zavetnici, Ruska stranka, Ultra desničarska stranka Miše Vacića, engleski fašisti-progonitelji Marinike Tepić, sve fele nacionalista koji vređaju Natašu Kandić, Šešelj koji bi da nabija na kolac, paralelne mafijaške strukture koje vrše likvidacije, sijaset lažnih stranaka i ogromna egzistencijalna strepnja – objašnjeno je radikalskom bolešću, jednom našom bolešću. Dobro je Đinđić to razumeo. Ostaje nam veliki problem i zadatak: da se izborimo za pristojnu politiku i oslobodimo se radikalskog bolesnika koji stvara ovo patološko stanje.
