Prvo što iole informiranom čovjeku padne na pamet kada se spomene ime Vesne Pešić jest – hrabra žena. Kao filozofkinja po vokaciji i obrazovanju tokom 1970-ih i 1980-ih bila je aktivna u traženju promjene društvene klime, a zbog svog otvorenog disidentstva bila je sistematski proganjana i hapšena. Sredinom ’80-ih bila je jedna od ključnih osoba u formiranju Jugoslavenskog helsinškog komiteta, a poslije je aktivno učestvovala u demokratizaciji političkih prilika u Jugoslaviji i Srbiji.
Kao jedan od najistaknutijih savremenih srpskih intelektualaca, svojim primjerom nastojala je sociološku teoriju pretočiti u političku praksu, a aktivizam je ispoljavala u nedvosmislenom protivljenju režimu Slobodana Miloševića. Bila je jedna od vođa Koalicije Zajedno i blizak saradnik ubijenog srbijanskog premijera Zorana Đinđića, a poslije njegove smrti djelovala je u Liberalno demokratskoj partiji.
U žižu javnog interesovanja nedavno je dospjela zbog jednog naizgled sasvim banalnog razloga, a višesmislena šala, koju je objavila na društvenim mrežama, za posljedicu je imala njeno hapšenje i ponovno političko otrežnjenje. Taj “slučaj” nedvosmisleno joj je pokazao da je Srbija još zemlja u kojoj su demokratske slobode ideali za koje se mora boriti.
- Razgovor moramo početi jednim sasvim ličnim pitanjem. Nakon jednog “šaljivog” posta na Twitteru postali ste žrtva represije, privedeni ste na policijsko ispitivanje i protiv Vas je pokrenuta medijska kampanja. Kakav je osjećaj biti žrtva policijske obrade zbog jedne javno izrečene šale? Vaš slučaj pomalo me podsjeća na siže Kunderinog romana, pa je li moguće da neko danas u Srbiji završi “na robiji” zbog ironije, cinizma i jezičkog kalambura?
Osećaj da te zovu u policiju zbog jednog neozbiljnog tvita, pod sumnjom da pozivaš ni manje ni više na ubistvo predsednika države, nije baš veseo, zvuči čak zastrašujuće, ali ovde to nije retka pojava. Sam predsednik je više puta isticao neprijateljske namere da ga neko likvidira, pa je to nekako postala očekivana optužba protiv onih koji ne podržavaju vlast u Srbiji. Nije to bilo preozbiljno, više neprijatno. Uostalom, tek ćemo videti. Bilo bi ozbiljno ako bi došlo do optužnice. Ja mislim da neće ići tako daleko.
- Čini se da je Vučić krenuo u ozbiljan “obračun” sa slobodom mišljenja, posebno nakon neuspjelog sporazuma privatnog medijskog konglomerata United medije i državnog kablovskog operatera Telekoma. Televiziju N1 u Srbiji ne može gledati gotovo milion ljudi. Mislite li da je to bio planiran državni udar na slobodu izražavanja drugačijeg mišljenja?
Teško se to može zvati državnim udarom jer država nije oštećena, to je udar na slobode i prava građana. Naravno da je planirano da se ograniči, pa i uništi N1 kao televizija koja odgovorno i istinito infomiše građane. Sloboda mišljenja je zaista ugrožena u Srbiji, nje ima u malim i kontrolisanim dozama. TV programi su strogo kontrolisani, kao i ostali mediji. Ova afera sa Telekomom da skine N1 sa nekih kablovizija ciljala je da smanji njenu dostupnost hiljadama građana. Sloboda mišljenja se u Srbiji deli na kašičicu i zaista je ugrožena, krše se Ustav i medijski zakoni, jer je sloboda informisanja zagarantovana svim relevantnim zakonima. Teško ćemo se izboriti sa neoradikalskom vlašću. Ona nikada nije podržavala demokratiju i slobode građana.
- I opozicija, koja je dosad bila prilično ujedinjena, sada se podijelila, pa će jedan dio bojkotirati izbore, dok će drugi okušati sreću sa SNS-om. Kakvo mišljenje imate o tom pitanju – treba li opozicija bojkotirati izbore ili se suočiti s Aleksandrom Vučićem?
Moj stav je da treba bojkotovati predstojeće izbore zbog toga što nema slobodnih i demokratskih izbora. Ako su ukinuti u takvoj formi, za mene ne postoje. Ja sam proglasila moj lični bojkot. Hoću time da kažem da nisam angažovana u Savezu za Srbiju, niti su mi u tom Savezu politički bliske stranke koje ga čine, izuzev DS-a, koji ima i pozitivne doprinose u našoj novijoj istoriji. Stranke koje podržavaju Vučića su, navodno, građanske, ali su zaista “građanske”, pod znacima navoda. Ako izbori nisu slobodni, onda nema ni suočavanja sa Vučićem nego igranja po njegovoj svirci.
- Uvaženi profesor Dragoljub Mićunović misli da opozicija treba izaći na izbore i sučeliti se s Vučićem. Kako komentirate njegove stavove?
Profesor Mićunović ima pravo na svoj stav, i neki drugi članovi DS-a slično misle kao on. Nemam komentar sem da kažem da se naprosto ne slažem o ovom pitanju s njim. A nije to neko bitno razmimoilaženje, posle godina prijateljstva.
- Kakvu perspektivu imaju Srbija i srbijansko društvo ako su najglasniji opozicionari ljudi iz Dveri i njihov čelnik Boško Obradović?
Takvi političari i njihove stranke su daleko od mojih gledišta, ne bi nikada bili moj izbor. Da je slobodno glasanje, sigurno ne bih za njih glasala. Savez za Srbiju je skup raznolikih stranaka koje su se složile da će bojkotovati izbore zbog toga što nisu slobodni i pošteni, što jeste uznemirilo vlast. Pokazalo se da su neoradikali uništili višepartijski sistem svojim napadima na opozicione stranke i držanjem u karantinu. Zato je Vučić spustio cenzus, da ne bi bio sam sa SPS-om u Skupštini. Nije mu se dopala ideja da liči na Lukašenka.
- Mnogi nezavisni intelektualci smatraju da snižavanjem cenzusa na tri posto pokušava stvoriti vlastitu opoziciju, čime bi potpuno ovladao društvenim, ekonomskim i političkim prostorom Srbije. Jesu li ti strahovi opravdani?
Jesu. Vučić i njegovi savetnici montiraju opoziciju, i sa desne i s one građanske strane. Ja ne tvrdim da neke nove stranke koje izlaze na izbore sve do jedne rade za Vučića, ali neki omiljeni političari u Bosni i Hercegovini, koji, po mom mišljenju, parazitiraju na genocidu u Srebrenici, zaista jesu na Vučićevoj strani. I tako je nastala prava pravcata kostimirana predstava koju režiraju neki nevidljivi i tajanstveni ljudi iza paravana, a po volji Vučića.
- Priprema li Vučić takvim političkim ponašanjem zemlju na jednu vrstu “meke” diktature?
Moglo bi se tako reći. To nije samo priprema nego i realnost. Po istraživanima ozbiljnih naučnika sa Fakulteta političkih nauka, zaključuje se da je demokratija u Srbiji doživela slom i vratila se u neku vrstu autokratije ličnog tipa, odnosno vladavine jednog čoveka.
- Veoma su aktualna i zbivanja u Crnoj Gori, gdje zbog Zakona o slobodi vjeroispovijesti sveštenici SPC-a sedmicama organiziraju javne demonstracije. Mnogi misle da u sva zbivanja Srbija ima “umiješane prste” i da je pravi motiv demonstracija pokušaj da se “sruši nezavisnost Crne Gore”. Šta mislite o tome?
Moje je mišljenje da se Milo Đukanović preigrao. Taj zakon o veroispovesti i crkvenoj imovini zaista ima određene manjkavosti. On je bio okidač za nemire koji tamo još traju. Nije Beograd izazvao sukob u Crnoj Gori, pogotovo zato što je utisak da se Milo i Vučić veoma dobro slažu. Očito je da u Crnoj Gori postoje sukobi u pogledu identiteta ljudi koji tamo žive. Oko 30 posto ih se izjašnjava kao Srbi, međutim, i oni koji se izjašnjavaju kao Crnogorici idu u Srpsku crkvu i ostali su pri tome da govore srpski jezik. Beograd sigurno nije nevin, tabloidi budalasto napadaju Đukanovića, ali se sada primećuje da ovdašnji zvaničnici ćute.
Svakome mora biti jasno da tamošnji Srbi nisu iz Srbije nego crnogorski Srbi, Crna Gora im je matična država. Zato smatram da tamošnje vlasti treba da rešavaju svoja unutrašnja pitanja. Srbija ne treba da se meša. Bilo je nekih ružnih incidenata u Beogradu na početku, onih huliganskih, koje uvek organizuje vlast, ali sada nema nemira u Beogradu. Mi smo u Srbiji, ja tako mislim, u većini pozdravili nezavisnost Crne Gore i do sada nije bilo problema na relaciji Beograd – Podgorica. Ako nešto ima iza masovnih litija, čini mi se da se one koriste protiv autokratije i bogaćenja Mila Đukanovića i njegove familije. On vlada tamo 30 godina, izgleda da su građani Crne Gore umorni od njega i da su za mnoge litije samo zgodna maska iza koje stoji protest protiv vlasti.
- Simptomatično je da svi opozicijski čelnici u Crnoj Gori redovno odlaze u Beograd, javno govore da se treba okončati nezavisnost Crne Gore, a Nebojša Medojević prije samo dva dana rekao je da je Crna Gora “na ivici građanskog rata”. Je li, po Vašem mišljenju, moguć vojni sukob na tlu Crne Gore?
Najjača opoziciona stranka u Crnoj Gori je srpska, što jeste problem i deli društvo. Često su tu i političari bez ugleda, i oni rade na raspirivanju srpstva u Crnoj Gori, a možda i nisu za tu državu, nisam detaljno upoznata. Iz iskustva znam da su najžešći Srbi nacionalisti baš iz Crne Gore. Oni su nas, antiratne aktiviste i antinacionaliste, najviše napadali kao izdajnike. Oni su rado otišli u rat sa Hrvatskom, odnosno u pljačku i stigli su do čak do Slanog. To se zaboravlja. Kao što sam rekla, reč je o crnogorskim Srbima. Zato svi problemi moraju da se rešavaju u Crnoj Gori bez mešanja sa strane. Ja se nadam da će se nemiri smiriti ukoliko dođe do dogovora o tom verskom zakonu kako bi se obustavilo okupljanje građana i život vratio u normalu. Iza masovnih litija stoji i nezadovoljstvo građana vladavinom Mila Đukanovića, ne treba to izgubiti iz vida. Smatram da će ovi događaji usmeriti Crnu Goru ka građanskoj državi, koja se ne bazira na veri i etničkom, i tako stabilizovati državu i demokratiju.
- Na SPC se u svim zemljama nastalim raspadom bivše Jugoslavije gleda kao na posljednju instituciju koja baštini ideju “Velike Srbije”. Je li “naš” doživljaj SPC-a tačan ili je to, ipak, samo jedna “sasvim obična” vjerska institucija?
U tome ima istine. Podsećam da je baš Srpska pravoslavna crkva prilikom raspada Jugoslavije išla po Bosni i Hercegovini i tamo obilazila “srpske kosti” i tako pravila granice “Velike Srbije”. Ovde se insistira da je srpsko pravoslavlje suština srpskog identiteta, a ja to smatram ne samo pogrešnim nego i štetnim po Srbiju jer ko nije pravoslavac, a jeste po poreklu Srbin / Srpkinja, odriče im se da su Srbi. Naravno, nije taj pritisak ovde toliko jak kao u drugim susednim državama. Ja se izjašnjavam kako hoću i imala sam nekoliko prilika da se sukobim sa takvim gledištima. Ja sam ateista, ne pripadam nijednoj crkvi, a postoji tendencija u nekim krugovima da se takvi tretiraju kao nekakvi antisrbi, ili nesrbi, što je smešno i tragično za državu koja je, po Ustavu, republika. Ja sam se uvek zalagala za građansku državu, a ne versku i etničku, ne negirajući građanima pravo da drže do svoje vere i porekla.
