Nacionalna paranoja i hajka u Srbiji protiv Crne Gore još jedan je od alarmirajućih događaja koji će neminovno uticati ne samo na unutrašnju već i spoljnopolitičku dinamiku regiona Zapadnog Balkana.
Situacija podseća na mart 2003. godine i referendum o ulasku Slovenije u EU i NATO. Iako je podrška EU integracijama u toj bivšoj jugoslovenskoj republici bila prilično visoka, podrška NATO-u zbog Iraka pala je na oko 40 odsto. Međutim, taj referendum je održan svega nešto više od nedelju dana nakon što su oficiri eskadrona smrti Miloševićevog režima ubili premijera Zorana Đinđića i Srbiju gurnuli u vanredno bezbednosno stanje. Rezultat je bio iznenađujući i ocenjen kao poziv na „buđenje“: izlaznost Slovenaca bila je 60 odsto, od kojih je članstvo u NATO-u podržalo 66, dok ulazak u EU skoro 90 odsto.
Gubernija kao alternativa
Poslednjih nedelja mediji prenose prepoznatljive kadrove iz perioda raspada SFRJ: protesti u Crnoj Gori upravljani iz Beograda, prebrojavanje krvnih zrnaca i balvani. Kao i u slučaju Slovenije, ponavljanje slika iz devedesetih i obnavljanje velikosrpske ideje nesumnjivo će se shvatiti kao novi poziv na „buđenje“ i samo dodatno gurnuti celo neposredno susedstvo Srbije prema NATO i EU. Čak i oni sve brojniji evroskeptici, ogorčani NATO osionošću i opravdano revoltirani neoliberalnom ekonomijom shvataju da je alternativa tome – neutralna i oligarhijska gubernija.
Slučaj Crne Gore javno je razgolio dvoličnu politiku bivših radikala i socijalista, na koju je zbog Briselskog sporazuma Zapad godinama široko zatvarao oči. Zbog ekspanzije Beograda aktivitran je alarm. Na stranu očigledne direktne namere predsednika Crne Gore Mila Đukanovića da srpski nacionalizam iskoristi na izborima u Crnoj Gori, akcije se preduzimaju i u drugim državama regiona.
Krajem januara NATO je potvrdio da je BiH u Akcionom planu za članstvo (MAP), iako je poziv bio tu na stolu već deset godina. Finale procesa ratifikacije članstva u NATO-a čeka Makedonija, koja će uskoro postati 30-ta članica Alijanse.
Na fonu protesta zbog Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori dodatno je aktivirano pitanje pravoslavne autokefalije u Severnoj Makedoniji. Tragom za Ukrajinom i namerama Podgorice da podrži crnogorsku autokefalnu crkvu, Ohridska arhiepiskopija, uz podršku Vlade u Skoplju, ranije je poslala zahtev za priznavanjem Makedonske pravoslavne crkve. Sredinom januara sadašnji i bivši premijer Severne Makedonije, Oliver Spasovski i Zoran Zajev, posetili su vaseljenskog patrijarha Vartolomeja, koji im je potvrdio da će se pitanje autokefalnosti u Makedoniji rešavati uprkos protivljenu Srpske i Ruske pravoslavne crkve.
Američku ambasadorku u Crnoj Gori Džudi Rajzin Rajnke ućutkao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, ali je od njega bio glasniji jedan od dva predstavnika Vašingtona na Balkanu, Ričard Grenel koji je krajem januara u Beogradu rekao da Srbija mora da prestane sa sputavanjem nezavisnosti Kosova. Čeka se završetak izbora u Srbiji u aprilu, da bi američki dvojac odlučnije stupio na scenu. Nije isključeno da će se Balkan naći pod reflektorom predsedničke kampanje Donalda Trampa.
Crna Gora “budi” region
Obnovljeni, projekat „velika Srbija 2.0“ biće poražen upravo u Crnoj Gori. Za to, i pored strahova američkog predsednika Trampa, nije neophodno da NATO ratuje kao u BiH 1995. i SR Jugoslaviji 1999. godine. Mada, kako je počelo sa balvanima, i tu opciju do kraja ne bi treblo isključiti…
Nikako ne treba isključiti ni opciju da politička garnitura Mila Đukanovića završi padom i izbornim porazom. Ako se to desi, protesti i Zakon o verskim slobodama biće samo okidač, a glavni uzrok – „minuli rad“ stabilokratije i tri decenije zasićenja jednom političkom opcijom. Bez obzira na očekivanja iz Moskve i Beograda, takva situacija najverovatnije neće promeniti spoljnu politiku Podgorice koja je lider u evroatlantskim integracijama. Međutim, neće zaceliti ni načete etničke podele unutar Crne Gore.
Ma kakav bio rasplet krize u Crnoj Gori, posledice se već odražavaju na reputaciju Srbije, koja je ponovo dobila epitet podrivača bezbednosti u regionu. Naprednjaci na čelu sa Vučićem uzalud se nadaju da će kriza u Crnoj Gori sputati ili usporiti rešavanje kosovskog problema. Crna Gora će samo akclerirati rešavanje kosovskog pitanja, a Zapad će još intenzivnije i odlučnije insistirati na pravnoobavezujućem sporazumu za Kosovo. U njemu će Beograd morati da na neki način prizna Kosovo i da ga ne sputava u razvoju svoje državnosti. Makedonija će ući u NATO, a to čeka i BiH kao privremena substitucija za EU integracije.
Srbija je političkim intervencijama u Crnoj Gori pokazala da je regionalni “mali Šengen” obesmišljen i samo medijska predstava. Države regiona će se najverovatnije prema NATO i EU kretati jedna za drugom, po principu regate. Na njenom kraju nesumnjivo će biti usamljena i izolovana Srbija, dokle god za kormilom tamo stoje i geostratezi iz Moskve.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
