Alma Rikalo Turulja
Prije svega dobar dan. Moje ime je Alma Rikalo. Ne znam kako da počnem ali malo me podržite, molim vas. Živjeti 12 godina s jednim roditeljem, nakon 12 godina ostati i bez tog jednog roditelja je zaista teško. Imala sam oca koji je živio sa mnom 12 godina. Na početku aprila, tačnije 8. aprila 1992. godine, svi smo se familijarno opredjelili da idemo na selo na domak Foče odakle su naši korijeni. Međutim kako se šuškalo o ratu i pričalo, nakon par dana je stvarno počeo rat u pravom smislu te riječi. Svi smo izašli i onda smo pokušali naći spas u Crnoj Gori. Došli smo u Crnu Goru da bi nakon jedno sedam do deset dana došla crnogorska policija i pokupila tri brata iza kojih su ostale žene i djeca. Najmlađi su imali sedam mjeseci. 13 godina već tragamo za njima. Odvedeni su u KP Dom u Foči. Čak i prije KP Doma su bili premlaćivani u Crnoj Gori ali to neka je njima na sramotu. Druga stvar, po dolasku u KP Dom u Foču, znam da su bili dolje i da su ih viđali zatvorenici, gospodin, da ga tako nazovemo, koji se nalazi na haškoj optužnici Dragan Zelenović, tačnije je vjenčani kum mom ocu, Rikalo Huseinu. Radio je sa njim i on se zalagao u KP Domu za njega, a na koji način, to samo on najbolje zna. I ja molim haške istražitelje, po njegovom hapšenju i dovođenju u Hag da ga pitaju za njih, da se konačno nakon 13 godina sazna istina gdje su tri brata Rikalo. Jer ti ljudi nikom zaista nisu krivi.
Ljudi moji, oni imaju majku koja ima 65 godina, koja možda neće ni dočekati da ih nađe, da ih dostojanstveno sahrani. Bar joj toliko dugujete. Uništili ste joj sve, uzeli ste joj sve. Nema gdje da se vrati. Bar joj vratite djecu ali u kovčezima i nek’ vas je stid i stidite se onoga što ste uradili. I ići ćemo do kraja da se dovedu pred lice pravde, ma kakva pravda bila. I malo je kako se osuđuju, za zločine kakve su radili, malo dobijaju. Jako malo. Svoje su porodice zbrinuli a ostali su da rade s našima šta im je volja. Da nam uši sjeku i djecu da nam kolju. To nisu ljudi, to su monstrumi. I imam priliku i želim da kažem, što se tiče povratka u Foču, moje lično mišljenje, moje lično pravo mi daje da kažem: Ja kao dijete koje koje je odraslo u gradu, u tom gradu, želim da poručim da se nikad neću vratiti. Ne da ga ne volim, ne volim te ljude. To nije mržnja ali ih ne volim. Meni su dovoljno zla nanijeli da ih ne volim. Ne da ih mrzim, ja ih ne volim. To su ljudi bez duše i bez srca, bez imalo osjećaja i grižnje savjesti. Ja mislim da je to dovoljno.
Smilja Mitrović
To je jedno jedito djete, pa tome bilo u našem svijetu što kažu prva radost, ide u vojsku pa se posle ženi, to je naše što kažu, i ovaj…
Ali to jutro, sve to što sam radila i odradila u ovom stanu, tak’ pravili smo dva tri dana, to jutro kad smo sjeli, ostali smo nas troje, razišli se gosti i familija, pa će doć’ da ga isprate do kasarne.
Sjeli smo i vidila sam u njegovim očima suzu, tad je bio svjestan da napušta kuću i ne znam… Tad sam ustala i rekla neću ja da on vidi moje suze, onda kako će se on ponašat i ust’o je: “Ma neće to, kaže, mama biti šta, kaže, to je za nas, sve ima i mojih drugova”, poslije se on hrabrio sam.
Nakon, kad sam se vratila kući, onda sam vidjela šta sam, tad sam osjetila neku praznoću u kući, automatski još nije ni izaš‘o iz Bjeljine, ni sjeo u autobus, plakala sam.
Tad sam mogla da plačem, muž mi je pričao i rek’o: “Što plačeš, kaže sad, kaže, šta neće on biti sam, ide tu u Banja Luku, nije to ništa”.
Ko neki, ne znam da vam kažem, mislim, sad će ispas’ da ja veličam kao majka, ali on je za mene sve bio u mom životu. Ja kak’ sam se udala ja sam rekla ja hoću sebi da imam djete, to mi je bilo prvenstveno, nisam nikad mislila da imam kuću i pare i ne znam ni ja, što kaže sve je ono poslije došlo i stan i pos’o i pare, i sve. Ničeg što se kaže ne možeš bit’ željan k’o člana porodice.
I nazv’o nas je petog septembra ili je sedmog, ne mogu sad da se sjetim baš i rek’o je mama ja završavam u ponedeljak doć’, a to je bio petak. Mi smo bili sretni rek’o sad će doći i ja mu kupila neku jaknu rek’o i’će krenuti na fakultet, imam njegove knjige i sve ostale, index.
A u ponedeljak na pos’o i meni kažu ove koleginice s posla: “Smiljo je si li ti čula da je pao Srbobran?” Rek’o: “Nisam i šta sad palite, rek’o, u pet sati radio?” One su se sam’ ‘vako zgledale, znaš kao one čule, a ja nisam, pa onda su se asocirale na moje djete.
Kad sam ja došla kući, jer me muž nazv’o i kaže: “Smiljo moramo ići gore u Srbobran, kaže, ovaj, nema Dragana”.
I eto tako to je, što kaže, traje do današnjeg dana nikad ne možeš spavat’ na miru. Moj muž je što kažu umro zbog toga, on nije mogo podnjet’, njemu je 47 godina. Legnemo uveče, on sebi ja sebi, on ustane puši, noći pije kavu, ja šutim, ležim ne pušim, nisam nikad pušila i ne vuče mi srce da pušim, ja samo pijem kafe, on’ko.
I tako iz dana u dan, najteže pada kad je njegov rođendan kad, vidim na televiziji završavaju se škole…
Anđelka Arnautalić
Ja sam u Brčkom ostala sa bolesnim mužem Fikretom i dva sina Jasminom i Damirom. Sina Jasmina su mi odveli odmah na početku rata i za njegovu sudbinu ništa nisam znala. Saznaću sasvim slučajno. Evo kako se to desilo.
Pošla sam na pregled u Dom zdravlja 22. maja 1992. godine, kada me je kod Pošte zaustavio čovjek težak oko stotinu pedeset kilograma. Na sebi je imao svakakvog oružja: noževe, pištolj, bombe, pušku. Pitao me je kuda ću, i ja sam mu rekla. Tražio je ličnu kartu, ali je nisam imala uza se. Pošao je sa mnom kući da provjeri. Uzeo je ključ od mene, otvorio ulazna vrata, a onda ispalio metak u predsoblju. Upitao je gdje mi stoje dokumenti. Pokazala sam mu. Uzeo je novčanik i iz njih izvadio tri partijske knjižice: muža, sina Jasmina i moju. Poderao je knjižice uz psovku da nam jeb’o Tito majku. U novčaniku sam držala 5.000 DM, koje je uzeo i stavio sebi u džep. Vidio je fotografiju
Jasminovu i upitao ko mi je to. Rekla sam da mi je to sin. Kaže: „Ja sam njega zakl’o.” Srušila sam se na pod. Ostavio mi je taj nož, zapravo, našla sam ga na pragu. Još ga uvijek čuvam.
Kasnije ću saznati kako mi je sin ubijen. Odveli su ga u Luku, a zatim izveli da im popravlja kola. U jednom trenutku, dok je bio zabavljen poslom, rekli su mu da trči, da bježi. Nije znao zašto, ali je potrčao. Miloš Milošević iz Vršana kod Bijeljine pucao mu je u jednu nogu, a Kosta Kostić iz Modrana u drugu. Kosta Kostić je onda prišao i zakl’o ga. Prepoznala sam kasnije svog sina u masovnoj grobnici kod Farme. Bio je bez glave.
Miloš Milošević, Kosta Kostić i Rato Stanić, rodom iz bijeljinskog sela Međaši nisu ubili samo mog sina, nego na stotine Bošnjaka u naselju Kolobara. Oni su harali ovim naseljem. Hodali su po kućama, pljačkali i ubijali koga su htjeli. Nikome za to nisu odgovarali. Ja znam da su ubili bricu Muhameda Zelenjakovića, njegovog sina i bratića. Ubili su i trojicu braće Terzića: Muhameda, Ekrema i Enesa. Lično sam čula kada se Miloš Milošević hvalio da je u Kolobari silovao svako žensko između trinaest i šezdeset godina starosti.
Nismo smjeli kuću zaključavati. Smio je ući ko je htio i kad je htio. Predstavljali su se kao interventni vod. Među njima je bio jedan koga su zvali Tulija. Majka mi je rekla da mi je u rodu. Opsovala sam joj taj rod. Rekla sam da me je Tulija lično opljačkao, da me je ganjao pištoljem. Ja svoje sestre uopšte više ne prihvatam za sestre, ni brata za brata. Oni su za mene mrtvi. U Brčkom su Srbi počinili strašan zločin. Ubili su sigurno pet hiljada ljudi. Koliko samo u Kolobari nedostaje ljudi, a šta je sa cijelim Gradom. Nije samo Goran Jelisić mnogo pobio. Rame uz rame s njim je Ranko Češić. On je ubio na stotine ljudi. Pa Monika Simonović. Za nju sam čula da je ubijala tako što je ljudima razbijenom flašom parala stomak. Naročito je voljela da žene ubija. Oni u Brčkom, među Srbima, nisu ubice nego junaci. Ja ovo pričam, iako živim među njima, jer ih se ne bojim. Život mi više ništa ne znači. Neku noć sam sanjala svog sina Jasmina. Zove me: „Mama, što me ne vodiš odavde?” Znam da je ukopan u masovnoj grobnici, ali ne znam da li je još tamo. Čula sam da su otkopavali grobnicu i bacali živu sodu da unište tragove. Da mi je bar da mu kosti nađem, ako ga već nisam uspjela živog sačuvati.
Jasminka Kadrić
Morali smo da istaknemo bijele zastave na kuće da oni znaju ko je Musliman, jer u koga je god bila bijela zastava na kući, to je znano da je Musliman. Mada su oni znali i kol’ko nas je i muško i žensko, bez obzira mislim godište, sve su oni imali, jako fino korigovane spiskove.
Ja sam bila tu sama sa djetetom. Imam svekra nepokretnog u kolicima, kraj kolica sam sjedila, sa djetetom, svekrva i moj đever najmlađi. Oni su tog mog đevera poveli napolje, normalno da ga ubiju, ustvari tad smo bili sigurni da ih vode u logor. Al’, u tom momentu je naiš’o Srbin, što pozna familiju moju kompletnu i tog mog svekra i vratio je tog mog đevera. On ga je vratio, nakod deset minuta došla je druga grupa, povela ga ponovo napolje. U tom momentu opet je isti taj čovjek naišao, opet ga je vratio. I onda smo mi tražili neki papir da on da, da on ostaje uz tog mog svekra, da može da ostane tu. Dao je taj papir, samo što je otiš’o, došla je opet sasvim treća grupa. I psuje i ko mu je dao taj papir, da će da razgovara, da će oni da razgovaraju lično s tim Srbinom i tako da je taj moj đever ost’o živ. I mi svi tu u kući. Moj muž i još dva đevera su i komšije bile sakrivene u ovim, odma’ niže kuće naše bili su kuruzi, šuma. Tu su bili tri dana. Ta tri dana su ležala sva tijela ubijenih, svih Bošnjaka. Nakon tri dana su došli kamioni, pokupili ta tijela i to onda su samo zašli od kuće do kuće i nama rekli da mi idemo, a kud ni mi sami nismo znali kud.
Ponedeljak. Ja sam vidjela svog muža utorak, srijeda, četvrtak zadnji dan. Četvrtak uveče, doš’o je on i đever i baš ovdje u ovoj sobi, mada je kuhinja bila druga, dole ono, nije sad kako je. Tu smo stajali. Moj sin je spavao. Oni su pokupili hranu u one torbe svoje. Ni, ništa mi nije reko, samo kad je poš’o na vrata rek’o je: “Čuvaj djete“. To znači dvadestog, dvadeset treći sam ja njega zadnji put vidjela, 92. sedmog mjeseca. Moj đever je bio s njim isto u toj grupi, njih trinest fali iz te grupe, koja je uhvatita i odvezena u Keraterm. U Keratermu su samo prenoćili i pokupili su ih na kamione, kao odvezli na neki rad.
