Socio-ekonomska situacija u Bosni i Hercegovini iz dana u dan postaje sve gora, a na ulicama je sve više gladnih ljudi. Ono što vidimo na ulicama odražava zabrinjavajući situaciju, ali koliko je onih koji sjede u svojim hladnim domovima, bez hrane i ikakvih mogućnosti da poboljšaju svoju životnu situaciju. Većina spas pronalazi u Narodnoj kuhinji, ali često ni to nije dovoljno.
U iznajmljenom stanu sestara Naze (43) i Raseme Dedić (52) teška je situacija. Rasema je slijepa od svoje dvadesete godine, a Naza, nakon što im je prije tri godine umrla i majka, vodi brigu o svojoj sestri.
Primaju samo 170 konvertibilnih maraka invalidnine od čega 100 KM daju za stan u kojem žive. Jedini spas, za sada, im je Narodna kuhinja koja im pruža barem jedan obrok dnevno. Kako kažu, “razvuku” ga koliko mogu, ali “više su gladne nego site”.
“Brinem se o njoj od kako znam za sebe. Brinula sam se i o majci koja je umrla prije tri godine. Uvijek smo bili podstanari”, ispričala je Naza.
Ranije su, kako kaže, živjele u jednoj neuslovnoj kući. Jedan čovjek se, pojašnjava Naza, sažalio na njih i iznajmio im sprat kuće za 100 KM.
“Živimo od 170 KM invalidnine i od Narodne kuhinje. Da nam nije kuhinje ne znam šta bi”, priča Naza.
Naglašava da bi ona i radila, ali da ne može jer konstantno mora da bude uz sestru koja je slijepa.
– Život podredila sestri koja je slijepa–
“Završila sam osnovnu školu i dalje nisam mogla ići, ali bila bi u stanju da čistim nekome. Ne bježim od posla. Ali šta ću kada ona nije u stanju otići ni do toaleta, niti uzeti lijek. Svi koji su slijepi znaju kako je to”, pojašnjava Naza.
Ističe da je svoj “život podredila njoj”.
“Sebe sam zapostavila zbog nje, ali ne žalim se. Svi imamo svoju sudbinu. Mi samo želimo da nam neko ko ima uslove pomogne koliko može u hrani i ogrevi”, dodaje Naza.
Rasema se zahvaljuje sestri što je tu uz nju, ali poručuje da je “teško živjeti” u ovakvoj situaciji.
“Vjerujte da je ovako teško živjeti. Teško živimo. Bolesna sam. Molim sve dobre ljude da mi pomognu u hrani i ogrevu. Zahvaljujem se sestri što je uz mene. Da nije nje ne znam šta bi bio samnom”, poručila je Rasema.
Preživljavaju uz pomoć hrane koju dobiju u Narodnoj kuhinji.
“Dobijemo jedan obrok i hljeb. To nam bude čitav dan. To nije dovoljno. Dobijemo jednu kanticu hrane za nas dvije. Ne može nam biti cijeli dan ali moramo razvući. Više sam gladna nego sita”, dodala je Rasema.
