Dugogodišnji dopisnik Televizije Priština iz Beograda komentariše nedavnu izjavu albanskog premijera Edija Rame o ujedinjenju Albanije i Kosova i objašnjava ko danas zagovara veliku Albaniju, koliko je realna ideja o stvaranju “mini Jugoslavije” i zašto bi za građane regiona bilo dobro ako bi ovdašnji političari konačno prihvatili zakone i pravila prave – mafije
Da li je zaista nedavna izjava premijera Albanije Edija Rame da ne može isključiti mogućnost ujedinjenja njegove zemlje i Kosova “ukoliko perspektiva ulaska država regiona u EU nastavi da blijedi” bila jedini razlog za novu antialbansku kampanju u Srbiji, koja je rezultirala serijom rasističkih tekstova u beogradskim kontrolisanim medijima? Je li strah od takozvane velike Albanije izavao ovu provalu bijesa ili je, pak, riječ o nečemu drugom? Reagujući na izjavu premijera Albanije Edija Rame, predsjednik Kosova Hašim Tači požurio je da tu ideju pozdravi, dok je premijer i predsjednik Srbije Aleksandar Vučić obojici poručio da će velika Albanija ostati njihov “pusti san” sve dok je on na čelu Srbije.
Novinara i analitičara Fahrija Musliua je izjava premijera Rame prilično iznenadila. “Više je nego čudno da o ‘velikoj Albaniji’ govori čovek za koga se zna da je nepopravljivi Evropljanin, kosmopolita, umetnik, slikar neopterećen nacionalizmom i velikodržavnim snovima”, kaže Musliu. “Kao projekat, ‘velika’ ili ‘prirodna’ Albanija možda postoji u glavama pojedinih neostvarenih ljudi, ekstremista koji ne vole ni svoju državu, ni svoju naciju. Svima, uključujući jednu partiju sa Kosova i jednu iz Albanije koje se danas za to zalažu, jasno je da bi pokušaj da se ova ideja realizuje vodio sukobima širih razmera. Siguran sam da niko od takozvanih običnih građana, Albanaca na Kosovu i u Albaniji, o tome uopšte i ne razmišlja. I jedne i druge, baš kao i građane ostatka bivše Jugoslavije, više brinu ozbiljni egzistencijalni problemi sa kojima se oni i njihove porodice svakodnevno suočavaju, nego takozvana visoka politika.”
DANI: Da, ali zašto se onda posljednjih godina tako često otvara priča o “velikoj Albaniji”?
MUSLIU: Nju su, decenijama unazad, pre svih otvarali srpski nacionalisti. Njima je tema “velike Albanije” služila ne samo da bi, u datom političkom momentu, dodatno homogenizovali srpski narod nego i kako bi tim “baukom” zaplašili ostatak regiona. Ne zaboravimo, pritom, da su upravo srpski nacionalisti, pa i pojedini političari, devedesetih crtali granice “velike Srbije”, poručujući – “gde su srpski grobovi, tamo je Srbija”. Zbog te ideje ovde su vođeni krvavi ratovi, u kojim su dojučerašnje komšije ubijane samo zato što su pripadali drugoj naciji ili veri.
DANI: Komentarišući izjavu premijera Rame, predsjednik Albanskog nacionalnog veća sa sjedištem u Bujanovcu Jonuz Musliu predložio je da se u tu “veliku državu” uključe i tri opštine sa juga Srbije – Bujanovac, Preševo i Medveđa. Jaonuz Musliu nije Srbin, a opet, vidite, fantazira o nekakvoj velikoj albanskoj državi.
MUSLIU: Jonuz Musliu je običan manipulant, koji svojim političkim delovanjem ni na koji način nije doprineo da albanski građani na jugu Srbije žive bolje. Umesto toga, Musliu dodatno potpaljuje strasti, muti vodu, nudeći alibi srpskim nacionalistima za sejanje straha od nepostojećeg projekta “velika Albanija”. Jasno je da to što Musliu radi šteti svima, pre svega Albancima sa juga Srbije. Iskreno, čudim se da se srpske vlasti i mediji toliko bave Musliuom, besni i zbog toga što je rekao da je njegov premijer Rama, ne Vučić. Jer, čekajte, šta godinama unazad govori Milorad Dodik, koji ne priznaje nijednu instituciju Bosne i Hercegovine?! U čemu je razlika?!
Na kraju, moram da kažem da je ideja premijera Rame o ujedinjenju Kosova i Albanije naišla na žestoke kritike i medija i najeminentnijih kosovskih komentatora u Prištini. Podsećam da je i sam predsednik Hašim Tači, nakon prvobitnog ushićenja, ubrzo ublažio stav, podvukavši da nema “velike Albanije”, ali da ima i da će biti i Kosova i Albanije. Tači je možda spustio loptu zbog toga što je svestan da je podržavajući ideju o kojoj govorimo prekršio Ustav, koji izričito zabranjuje ujedinjenje Kosova sa Albanijom ili priključenje Kosova nekoj drugoj državi. Kosovski predsednik je, pritom, itekako svestan da ni njemu ni premijeru Rami ne bi odgovaralo ujedinjenje Albanije i Kosova.
DANI: Zašto?
MUSLIU: Zato što bi u tom slučaju obojica izgubila vlast u svoje dve zemlje. Pored toga, ako biste danas organizovali referendum o ujedinjenju, i građani Kosova i građani Albanije bi, siguran sam, glasali protiv. Naprosto, takvo raspoloženje među građanima ove dve države ne postoji. Podsećam da, izuzev u fašističkoj Italiji u periodu od 1939. do 1943, Albanija i Kosovo nikada nisu živeli u istoj državi. U tom smislu, ne mogu se tek tako zanemariti razlike u mentalitetu i u kulturi koje evidentno postoje, a na koje je u velikoj meri uticalo i to što su Albanci na Kosovu i Albanci u Albaniji decenijama živeli u dva različita politička i kulturna sistema.
DANI: Albanija Envera Hodže nije isto što i Titova Jugoslavija, to hoćete da kažete?
MUSLIU: Naravno. Te se razlike osećaju i danas. Slična situacija je, verujem, i među srpskim narodom koji je živeo u Jugoslaviji: Srbi u Hrvatskoj sličniji su Hrvatima nego Srbima iz Srbije, baš kao što su Srbi sa Kosova bliži Albancima nego Srbima iz Srbije. Isto je, kažem, i sa Albancima sa Kosova, koji su mentalitetski sličniji svojim sugrađanima Srbima, nego Albancima iz Albanije.
DANI: Kome je onda bila potrebna ova nova ujdurma oko “velike Albanije”? Vidjela sam da pojedini kosovski analitičari to tumače kao “malu bratsku pomoć” premijera Rame predsjedniku/premijeru Aleksandru Vučiću, koji, kažu, širenjem straha od “velike Albanije” skreće pažnju javnosti sa realnih problema.
MUSLIU: Hajde da se prisetimo svega što se na relaciji Beograd – Priština događalo od januara ove godine do danas. Dakle, u Francuskoj je, po srpskoj poternici, najpre uhapšen Ramuš Haradinaj, bivši komandant OVK-a, bivši premijer i aktuelni predsednik stranke Alijansa za budućnost Kosova, iz Srbije je potom na Kosovo upućen skaredni voz-crkva, koji je predstavljao otvorenu i čistu provokaciju, Srbi su najavili podizanje zida u Mitrovici, Priština je otvorila priču o stvaranju Vojske Kosova; Tači je izjavio da će Kosovo Srbiju tužiti za genocid… Kome su, dakle, svi navedeni skandali išli naruku? Zašto je o nameri da formira kosovske oružane snage predsednik Tači najpre obavestio premijera Vučića, a tek onda javnost, Vladu Kosova, političke činioce i predstavnike međunarodne zajednice na Kosovu? Šta to znači?
DANI: Šta znači?
MUSLIU: Onako kako jedan nacionalizam hrani drugi, tako se međusobno hrane i održavaju Vučić i Tači. Evo, vratiću vas na provokaciju sa vozom, koji, inače, nikada nije ni ušao na Kosovo. “Uspeli smo da zaustavimo srpski voz!”, slavodobitno je saopštio Hašim Tači. Čekajte, kako ste ga zaustavili kada taj voz nije ni stigao do granice sa Kosovom? Stao je u Raški, zar ne? Međutim, vas ne zanimaju činjenice, zanima vas manipulacija. Slično postupa Aleksandar Vučić, pokušavajući da nam, baš kao i Tači, pokaže da su upravo njih dvojica gospodari rata i mira, vlasnici naših života, istovremeno i ključni saradnici međunarodne zajednice bez kojih se ne može.
DANI: Vjerujete li da je “jedna strana služba” umiješana u najnoviji “dribling” premijera Rame i predsjednika Tačija, koji su, svaki na svoj način, otvorili mogućnost ujedinjenja Kosova i Albanije? Beogradski kontrolisani mediji tvrde da Turska, odnosno predsjednik Erdogan, podržava ideju “velike Albanije”.
MUSLIU: Predsednik Erdogan, koji svakako želi da ostvari određeni uticaj na Balkanu, u ovom momentu, verujem, ima neuporedivo preča posla od podsticanja besmislene priče o “velikoj Albaniji”. Pored toga, Turska ima veoma dobre odnose sa Srbijom i ta mi teza ne zvuči preterano verodostojno.
DANI: Spomenuli ste hapšenje Ramuša Haradinaja, kojeg je, nakon nekoliko mjeseci, francuski sud pustio na slobodu, oglušivši se tako o zahtjev Srbije da on bude izručen Beogradu. Jeste li očekivali drugačiju odluku francuskog suda?
MUSLIU: Prvo, mislim da je Srbija napravila veliku grešku kada je od Francuske tražila da Ramuša Haradinaja izruči Beogradu. Ne znam, naime, šta bi Beograd time dobio, osim što bi, da je francuski sud uslišio njihov zahtev, izazvao ogromne probleme u samoj Srbiji. Pametna i mudra vlast takvo nešto nikada ne bi tražila.
DANI: Zašto?
MUSLIU: Zato što je dovesti Haradinaja vezanog u Beograd isto što i sebi staviti zmiju u nedra. Drugim rečima, u samoj Srbiji bi to izručenje izazvalo veliku napetost, a možda je moglo doći i do sukoba manjeg intenziteta sa Kosovom.
DANI: Sam Haradinaj je prijetio ratom u slučaju da bude izručen Srbiji.
MUSLIU: Reč je o emocionalnoj reakciji koje bi se, verujem, i onaj koji ju je izrekao danas rado odrekao. Jer, izuzev verbalno, ko to više sa Balkana bilo kome može ozbiljno da preti?!
DANI: Ali – prijeti!
MUSLIU: To je tačno. Razlog je pre svega kriza koja predugo traje, tranzicija kroz koju prolaze države bivše SFRJ, siromaštvo, ekonomska beda, zaostalost… Zato jača nacionalizam i ekstremizam, a gladnim i nesrećnim narodima su pretnje ratom osnovni hobi. Kod nas se, inače, svi političari navodno zalažu za mirno rešavanje problema, za dijalog, iako, suštinski, u poslednjih četvrt veka nijedno važno pitanje na Balkanu nikada nije rešeno mirno i do kraja. Evo, uzmite odnose Srbije i Kosova: u Beogradu, na primer, i dalje niko ne prihvata realnost, odbijajući da prizna da Kosovo nije Srbija, već nezavisna država u razvoju. Negde početkom oktobra 2006, pre nego što su počeli razgovori dve zemlje u Beču koje je vodio Marti Ahtisari, za Politiku sam napisao tekst u kojem sam predložio da Vlada Srbije odmah prizna Kosovo. Naveo sam i nekoliko argumenata…
DANI: Koji su to argumenti?
MUSLIU: Prvo, priznanjem Kosova Srbija bi dobila daleko više od onoga što bi tim činom izgubila. Sa svojih leđa bi tako skinula “teški kosovski kamen” i možda čak brže od ostalih zemalja nekadašnje SFRJ postala članica EU. Pored toga, priznanjem Kosova zvanični Beograd sebe bi lišio samonametnute obaveze da novac iz svog budžeta ulaže u srpske enklave na Kosovu. Ne zaboravite da je tokom proteklih četrnaest godina Srbija u taj deo kosovske države uložila čak sedam milijardi eura. Sedam milijardi! Najzad, priznavanjem kosovske realnosti Beograd bi otvorio put povratku Srba na Kosovo, čime bi se stvorili uslovi za istorijsko pomirenje dva najbrojnija naroda na Balkanu. A bez pomirenja Srba i Albanaca na ovim prostorima teško da će biti mira.
DANI: Vjerujem da znate da svi “srpski vladari” od devedesetih naovamo tvrde da “srpska ruka nikada neće potpisati nezavisnost Kosova”. Je li onda uopšte bilo realno očekivati da će to učiniti zadrti srpski nacionalista Vojislav Koštunica, koji je bio premijer Srbije u vrijeme kada ste napisali članak za Politiku koji spominjete?
MUSLIU: Dok god se onaj ko je na vlasti u Srbiji bude plašio reakcije javnosti, dok mu raspoloženje javnog mnjenja bude vodilja i putokaz u donošenju odluka, dotle ćemo imati stanje manje ili više zamrznutog konflikta. Uzgred, razlika između političara i državnika je u tome što se političar vodi za onim što je popularno, plaši se da napravi iskorak, da povede, dok državnik ima viziju, on kreira politiku onako kako misli da je najbolje za zemlju na čijem je čelu. Državnik, ne političar u stanju je da preseče i da donese odluku koja u momentu može biti bolna, ali koja je, dugoročno gledano, jedino ispravna.
U tom smislu, Srbin koji prvi prizna realnost i potpiše nezavisnost Kosova u istoriji neće biti zapamćen kao izdajnik, nego kao ozbiljan državnik. Nakon aparthejda koji je Srbija devedesetih sprovodila nad kosovskim Albancima, dakle, nad svojim građanima albanske nacionalnosti, ne znam ko više može imati moralno ili bilo koje drugo pravo da od Kosova zahteva da ostane u sastavu Srbije. Sećam se da sam, svega nekoliko meseci pre nego što je ubijen marta 2003., razgovarao sa premijerom Zoranom Đinđićem. “Kako biste reagovali kada bi Hašim Tači rekao – da, Kosovo želi da ostane u sastavu Srbije?”, pitao sam ga. Znate li šta mi je Đinđić odgovorio?
DANI: Šta Vam je odgovorio?
MUSLIU: “Ne”, rekao mi je Zoran Đinđić, “ja to ne želim! Šta bi Srbija radili sa dva miliona neprijateljski raspoloženih Albanaca koji sa Srbima ne žele da žive u istoj zemlji?! Kuda bismo sa njima?! Moj cilj je da pokušam da rešim problem koji nas opterećuje, pa da Srbi i Albanci počnu da žive normalno, kao dobre komšije.” E, za razliku od ostalih, Zoran Đinđić je imao i viziju i hrabrost da građanima saopšti ono što je u interesu zemlje.
DANI: Ima li taj kapacitet predsjednik/premijer Srbije Aleksandar Vučić, šta mislite?
MUSLIU: Možda čak i ima, ali mu ruke vezuje Ustav Srbije, tačnije Koštuničina ustavna preambula u kojoj, uprkos realnosti, piše da je Kosovo deo Srbije. Verujem da će, nedugo nakon što sedne na stolicu predsednika, budući da ima neophodnu većinu u Skupštini Srbije, a nadam se i hrabrosti, Vučić otvoriti temu promene Ustava, time i temu kosovske državnosti i nezavisnosti. Ako to ne učini danas, učiniće za godinu, dve ili tri. Doduše, ne bih isključio mogućnost da do takozvane normalizacije odnosa Srbije i Kosova, o čemu govori poglavlje 35 u pregovorima Srbije i EU, dođe čak i ranije.
DANI: U kojoj formi?
MUSLIU: Možda bi dve zemlje mogle da potpišu neki obavezujući mirovni ugovor, koji bi podrazumevao da Srbija zvanično ne prizna nezavisnost Kosova, ali da de facto prizna stanje na terenu.
DANI: U javnosti je nedavno otvorena tema stvaranja nove carinske unije, u koju bi, pored četiri zemlje bivše Jugoslavije – Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Kosova – ušla i Albanija. Tu ideju su, koliko sam shvatila, zasad podržali premijer Rama, predsjednik/premijer Vučić i Milorad Dodik. Koliko je ta ideja uopšte realna?
MUSLIU: Kao što sam rekao na početku, Balkanom i dalje kruže bauk nacionalizma i bauk mržnje. Ta je mržnja, nažalost, u porastu manje-više svuda. Često čak i kod mladih ljudi koji devedesetih nisu ni bili rođeni. Činjenica da je ceo prostor Balkana danas pod kontrolom NATO-a ipak budi nadu da među nekadašnjim jugoslovenskim narodima ne može i neće biti većih sukoba. Pored toga, siguran sam da su građani i na Kosovu i u Srbiji i u BiH umorni od ratovanja. Međutim, zbog sporosti, inertnosti, nedovoljnog interesovanja EU i SAD-a, problemi o kojima sam govorio i dalje tinjaju: BiH ne funkcioniše u punom kapacitetu, u Srbiji, koja je opredeljena za evropski put, buja nacionalizam sličan onom iz devedesetih, Beograd je u nesporazumu sa Hrvatskom, sa BiH, sa Crnom Gorom, Makedonija je u političkoj krizi koja može dovesti do međuetničkih sukoba, Albanija u totalnoj političkoj blokadi, Kosovo se, pored unutrašnjih problema, pored blokade parlamenta, siromaštva, korupcije i kriminala, suočava i sa potpunom izolovanošću od EU, koja ne odobrava viznu liberalizaciju.
DANI: Uslov za viznu liberalizaciju Kosova je demarkacija granice sa Crnom Gorom.
MUSLIU: Jeste. Međutim, deo opozicije na Kosovu tu je granicu okarakterisalo kao nepravednu, tvrdeći da je Kosovo na taj način oštećeno za osam hiljada hektara. Vlada Kosova, koja se u Beču obavezala na demarkaciju granice sa Crnom Gorom, danas tu odluku ne može da sprovede jer za to nema saglasnost parlamenta. Zašto EU onda kažnjava građane Kosova, zbog čega ih drži u getu, ne dozvoljavajući im da putuju?! Zašto daje vize političarima, a uskraćuje ih građanima?! Ako hoćete nekoga da kaznite, kaznite one koji ne sarađuju, ne narod!
DANI: Pitala sam Vas o carinskoj uniji…
MUSLIU: Priča o carinskoj unili ili o “maloj Jugoslaviji”, kako ju je nazvao Vučić, na Kosovu je naišla na prilično negativne reakcije. Protiv je, na primer, premijer Isa Mustafa, kao i kosovska vlada, ali i pojedini eksperti, intelektualci, analitičari koji su tu ideju ocenili kao “novu kolonizaciju Kosova od Srbije”. A Kosovo je, kao što znate, članica CEFTA sporazuma i čak šezdeset procenata celokupnog uvoza Kosova dolazi iz Srbije. Uprkos tome, na Kosovu je prisutan strah od “mini Jugoslavije”.
Naravno, Albanija je odmah prihvatila tu ideju, što je ne neki način aktueliziralo rivalitet na relaciji Tirana – Priština. I ovdašnji mediji burno su reagovali na to što je premijer Rama podržao ideju carinske unije.
DANI: Kako je reagovala kosovska štampa?
MUSLIU: Premijeru Rami zamereno je što je prihvatio “Vučićevu opciju”, iako ideja o carinskoj uniji nije Vučićeva. Koliko znam, to je predlog Nemačke… Bilo kako bilo, ni carinske niti bilo kakve unije ne može biti sve dok se na Balkanu ne smire nacionalističke strasti. Preduslov smirivanja je da se ovdašnji političari, ako već ne znaju drugačije, ugledaju na jedinu “instituciju” koja je, uprkos svemu, svih ovih godina funkcionisala besprekorno.
DANI: Na koga?
MUSLIU: Na mafiju! Srpska, albanska, bosanska i crnogorska mafija i danas odlično sarađuju, međusobno se uvažavaju. Ako naprave dogovor, onda ga i poštuju. Makar bio i pogrešan. Naprosto, poštuju pravila. Za razliku od njih, Vučić i Tači potpišu Briselski sporazum, svesni da njihovi potpisi suštinski nikoga ne obavezuju. Naprotiv: čim se slikaju sa Federicom Mogherini, obe strane sporazum interpretiraju u zavisnosti od ličnih političkih interesa. Zašto je to tako? Zato što balkanski političari očito nisu sposobni da probleme rešavaju dijalogom. Ali, ako već nemaju poverenja jedni u druge, zašto se uopšte sastaju? Zašto se lažu? Na kraju, zašto lažu i obmanjuju sopstvene građane? Takva praksa konačno mora da prestane..
