Kad bi lični utisci bili najvažniji, u nedavnom “dizanju problema Kosova na nivo (Saveta bezbednosti) Ujedinjenih nacija”, takav bi bio kraj izlaganja predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Kad se, uz ljubaznu molbu za obraćanje Srbima na Kosovu na maternjem začuo klasični radikalski/šešeljevski pozdrav “braćo Srbi i sestre Srpkinje”. Doduše uz “dame i gospodo” koje tata-Šešelj retko, ma nikad, ne izgovara.
Iznad ličnog utiska, međutim, stoji bojazan da taj laki preliv “neprežaljenog radikalstva” ne nastavi da zaslađuje ili zagorčava i buduće poteze glavnog srpskog igrača u pitanjima statusa Kosova, a ne samo propagandne slatkorečivosti u predmikrofonskim prilikama poput ove na East Riveru. Bar u meri u kojoj je bio izlišan u poređenju sa relativno odmerenim verbalizovanjem srpskog stava pred S(a)vetom.
Ovo je utoliko važnije što je pomenuti sastanak, zaista hitno sazvan na inicijativu Srbije, uz podršku Rusije, protivno pravolinijskim gledištima, ukazao na mogućnost skorog ulaska u prelomnu fazu raspleta. Naime, eho sa ključnih strana sveta koji mu je usledio, može se tumačiti tako da famozni zastoj/prekid u dijalogu Beograda i Prištine predstavlja samo stepenik u njegovom nastavljanju do okončanja.
Trenutno zaleđeni status pregovora, podignut je na najviši svetski nivo, tamo uz očekivane rashlađivače i dodatno zamrznut. Ali su istovremeno postali vidljiviji instrumenti za njegovo brzo odmrzavanje. Ako se usput ne zagreje, do usijanja.
Podijeljenost ‘svijeta’
Sama sednica Saveta bezbednosti, iako vanredna, pa stoga srpskoj javnosti prikazana tim važnija, pokazala je kad se sve svede očekivanu podeljenost “sveta” o kosovskom pitanju. Oni koji su Kosovo podržavali i zapravo stimulisali njegovu nezavisnost ostali su na svojim pozicijama. A simparizeri srpskog stava, pre svega Rusija i Kina kod svojih, pri čemu, tvrde analitičari, Kina umerenije, manje zagriženo.
Držanje za Rezoluciju 1244 bilo je uporište Vučićevog govora, ali pokazalo se čak paradoksalnim – bez prihvatanja oslonaca za srpski stav u onom što piše u njoj. Ispalo je, recimo u slučaju (ne)dopustivosti da Kosovo formira vojsku – da je dozvoljeno sve što u Rezoluciji ne piše. Pogotovo za svetske sile koje još jednom potvrđuju da je nezavisnost ove nove, od Srbije nepriznate države – neupitna. Ukratko, samo što nije rečeno – otkud Srbiji pravo da se meša u poteze jedne suverene, priznate države.
U Beogradu povodom svega, među posmatračima je preovladalo mišljenje da je njujorška epizoda poslužila takozvanoj kupovini vremena i dovijanju kako da se odlože važni potezi. I to ne samo za Srbiju, već i za Kosovo, na sednici oličenom u predsedniku Hashimu Thaciju koji se začudio vanrednosti sednice budući da je u “njegovoj zemlji sve mirno”.
Međutim, ima povoda za uverenje da je Vučiću, pre svega, ali i Thaciju, u vidnom polju bilo nešto drugo. Kako da, naime, svoje javnosti uvere da je “dogorelo do nokata” i situacija postala opasno neizdržljiva da se, uprkos ukopavanju u uslovljavanja, ucene i ultimatume mora ići na – razrešenje.
Kad je o srpskoj strani reč, prenaglašeni odnos prema formiranju vojske Kosova dobar je primer. Ali ni nezamislive takse Kosova na robu iz Srbije i BiH, kao i u dijalogu poluzaboravljena Zajednica srpskih opština ne ukazuju na nešto drugačije.
Vojska Kosova će biti manja od srpske
Jeste usvajanje zakona o vojsci u kosovskoj skupštini išlo kroz zaobilaženje ustava, jesu poslednjih dana vrhovi NATO i EU tome nalazili proceduralne mane i “izvesnu preuranjenost”, ali je u Srbiji predstavljano mesecima kao akt koji će već dan po usvajanju zakona, 15. decembra za posledicu imati “upad na sever”.
Nisu to plasirali samo mediji, već su i predsednik i premijerka Ana Brnabić, uz niz “papagaja”, to “sutradan” interpretirali kao “dan D” za intervenciju. Malo ko je obrazlagao da je reč o procesu najkraćeg trajanja od 10 godina. A poželjnoj i bar nominalnoj multietičnosti ne samo vojske, već i drugih snaga bezbednosti supotstavljani su pritisci i apeli na mlade Srbe da ne izdaju srpstvo prijavljujući se za nju.
Srpski državni vrh, zapravo njegov najviši “šiljak”, kao da je zaboravio da se u prethodnim smirivanjima kosovskih “severnosrba” povodom raznih stvarnih i isfabrikovanih incidenata, pozivao upravo na multietičnost tih snaga i garancije iz briselskog procesa. Na osnovu kojih je tamo uvedeno i “multietično” pravosuđe.
Nije bez važnosti ovde pripomenuti da je baš ovih dana u Beogradu, uz dobar publicitet, jednu svoju balkansko-bliskoistočnu “postratovsku” knjigu promovisao Daniel Server, američki profesor i više nego uticajni analitičar. On je javno poentirao tezom da vojska Kosova čak i kad se kompletira, neće biti dovoljno velika da uznemirava region, nekmoli Srbiju čija je oružana sila mnogo veća.
Kad se sve sagleda, pokazaće se da su “tri srpska cilja” na Savetu bezbednosti – otvaranje problema vojske, carine i zajednice srpskih opština – ostvarena ovako: o vojsci je potvrđeno (gornje) dvojako tumačenje Rezolucije, zajednicu srpskih opština jeste spomenuo, ali njenim formiranjem Vučić nije uslovio nastavak briselskog dijaloga, već samo ukidanjem “blesavih” taksi.
Dakle, od uterivanje straha samo su se tresle govornice, a rodilo se ono što je “politički ultrazvuk” i pokazivao – vojska u nastajanju koja zasad malo nervira svoje saveznike. Iz tog ugla može da se sagleda i „podgrevanje“ mitinga i protesta Srba protiv kosovskih taksi što lako može da se pokaže kao organizovani doprinos stvaranju atmosfere neizdrživosti koju može da sanira iznenadni čarobni štapić. Zapravo čarobna batina.
Prednosti ‘sukoba’ Thaci – Haradinaj
Politička situacija na Kosovu, uz stalno pominjanje sukoba na liniji premijer Ramush Haradinaj – predsednik Thaci, do mere da je ovom drugom Skupština oduzela legitimitet predstavljanja Kosova u Briselu, uklapa se u “scenario neizdrža”. Uz to Haradinajeva vlada sročila je obimnu platformu za završetak pregovora – do potpunog priznanja Kosova i razdelila je “kome treba”, pre svega ambasadorima “kvinte”. Ne i Rusiji.
Pokušaj “ostrakizma” Thacija je upitan, ali se mora imati u vidu da je instrument ukidanja carina u Haradinajevim, a ne u Thacijevim rukama. (Za razliku od Srbije, gde su fala Bogu i kršenju Ustava i takve “sitnice” iz delokruga Vlade u rukama predsednika, kome i ministri nude ostavke).
Pitanje je, još, ne ide li Haradinaj i na ruku Thaciju, kad “zatezanje do pucanja” posle koga mora da usledi neko olakšanje preuzima na sebe, čak i po cenu da se zasad ne odaziva pozivima i pismima Brisela da povuče carine. I usto, bagatelišući ulogu posrednice u pregovorima Federice Mogherini.
Brisel je reagovao potvrđujući da je Thaci “jedan i jedini” koji se uklapa u format dijaloga. I iz toga kosovski predsednik može da izvuče prednosti – u narednim razgovorima može da povećava zahteve Kosova pozivajući se baš na odlučan stav Vlade, pa i pregovaračku platformu što ju je ona sročila.
I onda Trump
I, onda – Trump. Pismo podrške američkog predsednika Thaciju, zajedno sa apelom da se i drugi kosovski lideri ustroje ka prihvatanju “sporazuma koji je nadohvat ruke” nije samo puko osnaživanje Thacijeve pozicije. Ono je i dokaz novog “dizanja Kosova na svetski nivo”, ne samo kroz UN već i u formi internacionalizacije koja ima u vidu jaču ulogu SAD, potiskivanje, ali ne i izbacivanje EU iz procesa, pa i moguću promenu – konferencijski format.
U svakom slučaju nije reč o protokolarnom obraćanju “populističkog mlatača” na mestu svetskog moćnika, već i dokaz da se pregovori negde i dalje odvijaju bez obzira što ih dvojac Thaci – Vučić ne otkrivaju, a možda u njihovu celinu nisu ni upućeni. Pokazuje se da na Trampovoj stazi gaze i brojni uticajni predstavnici od njega “večnije” administracije.
Najavu medija da je Tramp i Vučiću odaslao sličnu epistolu, potvrdio je i sam srpski predsednik rečima da je očekuje na dan tipkanja ovih redova. Štaviaše, sa uključivanjem SAD u “postizanje kakvog-takvog kompromisa” i on se saglasio, ali ne i s tim da smo “ušli u finalnu fazu”.
Ali, i Haradinaj je pohvalio čin Donalda Trampa, pa se može očekivati da u Prištini “padne kompromis” da Thaci nastavi priču, ali da se drži Haradinajeve (možda i “internacionalizovane”) platforme. U kojoj ima mesta i za zajednicu srpskih opština, ali sa ograničenjima ako ushtedne da “gazi ustavni poredak” Kosova.
Vučić je još jednom u “kampanji u Savetu bezbednosti” rekao da smo “u ćošku i da se iz ćoška mora delovati”. Po mnogima, iako ni jedan od svetskih faktora ne zatvara ni mogućnost razgovora o razgraničenju, naprotiv i EU je u energičnom smirivanju kosovskih/prištinskih strasti na to “namignula” – maksimum dobiti koji će Srbija imati je – “nekakva” zajednica srpskih opština. Uprkos intonaciji svih stavova Beograda da je (bar) sever Kosova – srpska teritorija.
Da li će Srbima na Kosovu koji će živeti u zajednici dovoljno proširenje “statusnog okvira” biti onaj pozdrav sa “braćo i sestre”?
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
