Izabrao sam ni manje, ni više nego da to uradim na 8. mart Dan žena.
Osjećam da će ići teško, ali hajde da probam…
Gdje bih mogao da stanem sa natpisom “Tražim djevojku”? Pa naravno, u najpoznatijoj ulici u zemlji, Knez Mihailovoj. Uzeo sam parče kartona i krenuo u nešto što do tad nisam radio, i to pogotovo ne na ovakav način.
Stao sam nasred “Kneza”, i prvo ugledao ženu koja je prodavala ruže, te odlučih da kupim jednu. Tražim djevojku, Osmi je mart, moram biti kompletno opremljen. Ali ja imam samo jednu ružu, ako navale djevojke, šta ću onda, nemam ružu za sve. To je što je, avantura je krenula.
Hladan dan u Beogradu, još i nedelja. “Naći će se valjda neka od djevojaka da prođe, nisu valjda sve sinoć lumpovale do kasno u gradu” – rekoh sebi.
Prvih deset minuta nije se skoro ništa dešavalo. U blizini gdje sam stajao, radnici na skeli koji su sređivali fasadu obližnje zgrade sa oduševljenjem su pozdravili moj “podvig”. Tako su mi dali podršku, a i ja sam se malo opustio.
Prolaznici koji su prolazili osmjehivali su se i takođe mi pružali podršku.
– Bravo majstore, samo tako nastavi, posrećiće ti se sigurno – bile su neke od reči podrške.
Zatim je uslijedilo prvo slikanje. Prišao mi je čovjek sa djetetom i zamolio me da se njegov sinčić slika sa mnom. Naravno, pristao sam. Čovjek me je pohvalio i rekao da sam – “Kralj”!
Slučajni prolaznici su se osmijehivali, i svako od njih mi je makar i svojim pogledom dao podršku. Osuđivanja i negativnih komentara nije bilo, još uvjek.
Ubrzo zatim prišle su mi dve gospođe i rekle da je ovo što radim zaista divan gest i da se nadaju da ću uskoro pronaći djevojku.
Upitale su i zašto to radim sa kartonom u ruci. Rekao sam im da je ovo samo mali eksperiment i moja znatiželja da vidim da li će se neka djevojka usuditi da mi priđe na ovakav način. – A dobro, u svakom slučaju srećno! – odgovorile su i otišle.
U susret mi je dolazio jedan stariji gospodin koji je zastao ispred mene i pažljivo pročitao naslov. Zatim me je pogledao i rekao:
– A dečko ne možeš samo na taj način da tražiš djevojku, moraš da izdvojiš i novac. Danas djevojke dosta koštaju.
Zatim je otišao, a ja ne stigoh da mu odgovorim, jer su mi u susret išle neke djevojke pa rekoh da se skoncentrišem.
Vreme je prolazilo, a nijedna djevojka mi još uvek nije prišla.
Na trenutak se sunce probilo kroz tmurne oblake i odmah uljepšalo dan. Bilo mi je odmah toplije, a eto i prve djevojke! Prišla mi je sa osmijehom na licu.
– Zdravo! Vidim šta ti piše na kartonu. Jel ovo neka skrivena kamera ili stvarno tražiš djevojku? Nije skrivena kamera, stvarno tražim djevojku – odgovorio sam. Jesi li zainteresovana?, upitah ja.
– Ja nisam, jer imam dečka, ali jesu moje drugarice. One su slobodne, a ti si sladak, pa eto… “Odlično”, odgovorio sam ja.
– Ali stvarno i dalje sam u čudu zašto na ovakav način tražiš djevojku – ponovo je pitala.
Odgovorio sam da sam novinar i da je ovo malo istraživanje. Hteo sam da vidim da li će se naći neka djevojka koja će mi prići na ovakav način i dodao: “Ti si prva”.
Počela je da se smeje i rekla je da je znala da joj je od početka tu nešto sumnjivo. Odala mi je priznanje za hrabrost i produžila dalje.
Prilazili su mi turisti iz Jamajke, Bugarske i Bosne i slikali se sa mnom i svi mi pružali podršku. Jamajčanin koji je prišao da se slika i sa kojim sam popričao malo na engleskom, rekao je da će pokušati isto kada se bude vratio u svoju zemlju.
Eto nekome sam dao i dobru ideju.
Zatim su mi prišle dve žene, poreklom iz Bosne. Sa njima sam takođe popričao malo. Uputile su mi komplimente i rekle da sam veoma hrabar, sladak i da će mi se sigurno posrećiti.
Vreme je prolazilo, meni je bilo sve hladnije. Djevojke koje su ovog hladnog dana prolazile pored mene osmijehivale su se, ali osim one jedne nijedna nije prilazila.
Odlučio sam da priđem ja njima i čestitam im praznik. Možda se tako opuste malo i krenemo sa nekom pričom. Međutim, i pored mog prilaženja i čestitanja praznika osim zahvalnosti i lepih osmijeha, od konverzacije i upoznavanja nije bilo ništa.
Morao sam da privodim svoju avanturu kraju. Postalo mi je mnogo hladno i odlučio sam da krenem. Prvoj djevojci koja mi je u tom trenutku naišla u susret čestitao sam praznik i poklonio ružu. Uzela je ružu stidljivo i zahvalila mi se.
Ovo je bilo neverovatno iskustvo za mene. Mislio sam da će mi se ljudi na ulici podsmjevati, ali naprotiv. Svi su mi pružali podršku.
Djevojku nisam pronašao, ali se pronašla jedna hrabra koja mi je ipak prišla.
Iskreno, bio bi pravi šok da mi je gomila djevojaka prišla na takav način na ulici, još na njihov praznik. Mi muškarci smo ti koji moramo praviti prvi korak, tako i treba da bude. U svakom slučaju bio je ovo jedan dobar eksperiment i pun pozitivnih utisaka.
Skupio sam šake koje su bile “zaleđene” od hladnoće i krenuo kući. Da je bilo više sunca, bilo bi možda i više djevojaka, ko zna…
