Na vlasti su oni koje su tada rušili, a oni koji su ih rušili danas su na marginama društvenog i političkog života.
Prosvjedi su izbili nakon što je Milošević odbio priznati rezultate predsjedničkih izbora, koji su se održali 24. septembra 2000. On je na tim izborima izgubio od Vojislava Koštunice, koji je osvojio 50,24 posto glasova, a Milošević 37,15 posto glasova.
Nako što su održani višednevni protesti i štrajkovi u cijeloj Srbiji, glavne demonstracije preselile su se u središte Beograda 5. oktobra i predvodio ih je Zoran Đinđić, koji je uspio okupiti par stotina hiljada ljudi.
Demonstranti su na plato ispred Savezne skupštine stigli u kolonama automobila, autobusa i kamiona koje su se protezale kilometrima kroz cijelu Srbiju.
Polcija je brzo počela bacati suzavac na prosvjednike u pokušaju da ih spriječe da uđu u parlament, ali nije im uspjelo.
Demonstranti su uspjeli ući u zgradu oko tri popodne i ubrzo je demolirana i zapaljena, kao i obližnja zgrada RTS-a. Iz zgrade televizije, koju su devedesetih zvali “TV Bastilja” izlazili su novinari, a direktor televizije Dragoljub Milanović pretučen u obližnjem prarku.
Policija je prestala pružati otpor i pridružila se prosvjednicima,a u večernjim satima se s terase Skupštine Beograda građanima obratio Vojislav Koštunica, novi predsjednik. Milošević je dan kasnije priznao izborni poraz i čestitao Koštunici.
Dvije godine kasnije objavljeni su transkripti razgovora između Slobodana Miloševića, njegove supruge Mire i sina Marka, koje je hrvatska obavještajna služba snimala u godinama prije Miloševićevog rušenja. Njihovi privatni razgovori otkrivaju koliko je cijela porodica bila “cijepljena” od stvarnosti i kako su se često bavili potpuno trivijalnim stvarima poput vađenja zubi, je li voda u bazenu ispred kuće pretopla i je li sin Marko premršav.
Podsjećamo vas na dio razgovara u kojima politički monstrum koji je započeo tri rata i uzrokovao smrt i stradanja miliona ljudi, sa ženom i sinom vodi nježne i očinske razgovore…
U martu 1997. godine Miloševićev sin Marko otputovao je u Italiju radi korekcije zubala, ugradnje leća plave boje i operacije ušiju jer je bio klempav.
Marko: Klempav sam ko stoka.
Milošević: Dobro, lepi moj. Ja sam razgovarao s jednim doktorom i malo sam razmišljao svojom glavom. Ti to uopšte ne treba da operišeš.
Marko: Jao, tata, mislim, znao sam da ćeš…
Milošević: Čekaj malo da ti objasnim nešto. Znaš zašto tebi to sad izgleda tako? Jer si ti užasno mršav i svaki magarac u tvojim godinama izgleda tako, i čim se malo popuniš i, što se kaže, stabilizuješ, to će sve da legne kako treba. I ja sam izgledao još gore kad sam bio mršav.
Marko: Pa, vidi, slažem se, ali ja nemam nameru da se prolepšam za 15 godina.
Milošević: To ti se samo čini jer si tako mršav. I pile ima iza ušiju malo da se skine, onog mišića da se pojede. A ti imaš samo kost, razumeš, prema tome, svako nasilje nad prirodom je glupo, a drugo, lep si ko lutka, na tatu. Nemoj da se zaje….., eto!
Marko: Tata…
Milošević: Ja sam protiv i ja sam roditelj, eto.
Marko: Odlično. A ja sam za i ja sam punoletan.
Milošević: E, ako si punoletan, ima da te prebijem kad se pojaviš ovde.
Marko: Ne sekiraj se, tajko…
Milošević: Oću da ti kažem da je to samo zato što si mršav. Glava ti je ušiljena, stomak ti je ko petodinarka. Što ne dodaš na stomak još kaiš slanine?
D: Nemoj, bre, to da radiš. Ma jesi li ti lud? Koja ti je ženska nabila kompleks?
Marko: Nije ženska, ali, bre, ne mogu da vozim skupa kola, da se oblačim lepo i da budem klempav ko stoka.
Mama, menjam 29 zuba
Marko: Mama, ja menjam sve zube. 29 zubi imam u glavi i 29 zuba menjam. Ja ne popravljam, nego menjam.
Mira: Da ti kažem nešto. Poznato je da je na Zapadu zdravstvo nehumana stvar…
Marko: Ovo je Hrvat.
Mira: Ti si stvarno blesav.
Marko: Ustaša. Znaš kako priča. Ništa ga ne razumem. Uopšte, isti Tuđman. Onako stisnute usne, izbečen pogled. Sav onako fašistički feminiziran. Ko mu je… mater…
Tajo, oću da radim rodilište
Marko početkom 1997. godine obavještava oca da kreće u novi posao. To treba biti rodilište.
Marko: Tajice, gde mi je mama?
Milošević: Šta će ti mama kad je tata tu?
Marko: Pošto si konzervativan tip, neću tebe da pitam.
Milošević: Pitaj mene.
Marko: Tajko? Što misliš o tome da napravimo porodilište?
Milošević: Kakvo, bre, porodilište?
Marko: Porodilište, znaš kako izgleda porodilište? Pošto ovde samo što ne pocrkaju, ne od srca, već i od kuge, zamisli da zaposlim renomirane ginekologe, dam prihvatljive cene, maksimalne uslove, zasebne sobe, kompletni komoditet.
Milošević: Nemoj da se zaje….. Bolje ti je drži “Madonu”.
Marko: Ma nisam ja mislio u “Madoni” da pravim porodilište. To nije inkompatibilno.
Milošević: Nego de?
Marko: Napravio bi ga obaška, bre, nezavisno od diskoteke…. Generalno te pitam, šta misliš?
Milošević: Đenerali spiking, nije tako loša stvar u humanitarnom smislu, a u biznisnom smislu – truba!
Marko: Tata, jel’ znaš kolko košta kiretaža ovde po šupama u Požarevcu? 150 maraka!
Milošević: Ali u porodilištu nema kiretaže. Tamo se rađaju deca.
Marko: Ima i kiretarnica pored.
* Milošević odustaje i daje slušalicu supruzi.
Nakon što ga je saslušala, rekla je: “Super ti je ideja!”
Budalo, to ti je prevruće!
Početkom 1997. Marko Milošević uselio se u novu kuću s bazenom te zove roditelje.
Marko: Da li znaš da mi je voda u bazenu 38 stepeni?
Milošević: Ti si budala, bre. To je nezdravo.
Marko: Pa da, bez veze. Treba da bude 18. To je prava stvar.
Milošević: Pa ne sme preko 30.
