Što jes’, jes’! Neprijatelj je uvek sigurniji nego prijatelj! Na prijatelja računaš, a on te kad tad izneveri, naročito u politici, ali neprijatelj nikad. U njega uvek možeš da se uzdaš.
Oni su, inače, trenutno najpoznatiji par (ne)prijatelja na svetu. Em se ne vole, em su stalno zajedno pred (belo)svetskim kamerama, ali trpe se! Žrtvuju se! Toliko su zajedno, pred kamerama, toliko pričaju jedno o drugom da se počelo ozbiljno sumnjati u njihovo neprijateljstvo. Ali oni i dalje negiraju da se vole.
“Ne volim ja njega” kaže Vučić, štaviše, sa (pred)ubeđenjem tvrdi da ni Tači ne voli njega. A obojica (polu)tajno priželjkuju “Nobela” za mir, koji je po njima moguć samo sa novim granicama.
Par dana kasnije, i gospodin Tači je sve to potvrdio u svojim javnim nastupima. Definitivno se ne vole, ali se žrtvuju za svoje narode. Obećali su da će da pregovaraju, jer na to ih obavezuje poverenje građana koji su ih izabrali. Uzgred, kosovskog predsednika nisu neposredno birali građani, ali ko pita građane Kosova kad se radi o tako važnim stvarima.
Nadam se da nekog zanima činjenica da predsednik Kosova po Ustavu nema ingerencije da u svoje ime pregovara, bez odobrenja ili ovlašćenja skupštine, ali nećemo sad o tome u ovoj našoj debati koja, da podsetim, takođe je u trećoj godini. Što jes’, jes’, dva predsednika se slažu da je bolje tri godine bezuspešno pregovarati, nego ratovati, naročito kad je to o trošku EU, uz nadu da će se dotle odnos snaga promeniti, pa će nekim čarobnim štapićem (ili referendumom) sve to da se pretvori u Evro-Aziju. Koalicija Moskva-Ankara, koja je izgleda kumče našeg dvojca, sa još nedeklarisanim, zajedničkim kormilarom, zapravo bi da ponovo prekraja Balkan i da se oni nađu za pregovaračkim stolom.
A narod kao narod, zbunjen je i sa ove i one strane Ibra! I znate već šta se sa zbunjenima dešava kad politika poludi. Pa zar nisu ovi…? Ili, ipak, znaju šta rade? Tako, jedan ide na Gazivode na politički izlet, a drugi zbog toga podiže borbenu gotovost, pa kreće za Moskvu. Stvaraju je, i upravljaju njome – krizom.
Kad daju izjave za medije, odaje se utisak da su se oni već unapred dogovorili da jedan drugom bacaju dobre (političke) lopte. A onda drugi šutira, ne prema golu, nego pod oblake. Tako su svi srećni jer nije bilo gola.
Umesto onog vica iz stripa, “Pazi Mirko, ide metak”, Vučić upozorava Tačija, „pazi Hašime, ide voz“, a ovaj mu uzvrati, „pazi Aco, odoh ja na sever da se provozam malo po Gazivodu.“
Pre par godina gospodin Tači je naredio upad specijalnih policijskih snaga države Kosovo na sever Kosova, koji je tada bio potpuno pod kontrolom Republike Srbije. „Zlonamerni“ na Kosovu tvrde da sever Kosova još kontroliše država Srbija, ali kako u to poverovati kad mi tamo vidimo na televiziji kako predsednik Kosova lično vozi čamac i provoza svoje (ups) ministre po Gazivodu. U isto vreme, mu se na trgu, tik pored njegove kancelarije, održavaju masovni protesti sa parolom da se “jedan narod ne može povinovati pred jednim čovekom”, tj. pred njim.
Kao što znamo, za njim je raspisana međunarodna poternica na zahtev srpske države, a postoji i pravosnažna presuda srpskog suda za terorizam, tako da su srpski organi reda po zakonima Republike Srbije obavezni da ga privedu i odvedu na održavanje kazne u najbliži zatvor, čim se on nađe na teritoriji Republike Srbije. E pa sad….!
A gospodina Vučića isto “na njegovoj teritoriji”, južno od Ibra zaustavlja Kosovska policija i vraća nazad, shodno odluci vlade Kosova, i on se vrati. Ko se to tamo igra (ne)prijateljstva? Toliko o najpoznatijim (ne)prijateljima na Bakanu.
A sada da odgovorim na pitanje mog uvaženog sagovornika. Šta se to kod nas stvarno dešava? Menjaju li SAD stav o Kosovu? Da li Rusija ulazi u igru? Da li Evropa posustaje ili se raspada? Pitanje šta ja o tome mislim samo je po sebi toliko široko da se može slobodno reći – dostojno da otvara novu sezonu debate koja će pokušati da prati zbivanja, da objašnjava, pa čak i da istrči pred rudu, valjda, ponekad.
Da vidimo. Ja mislim da se u suštini radi o pokušaju promena principa, o rešavanju sukoba na Balkanu. Princip nepromenljivosti granica, Vučić, tj. Srbija bi da zamene principom da, uz dogovor, granice mogu da se menjaju, time bi se odustalo od multietničke države, pokazalo da nisu nužne i da se narodi mogu i trebaju razgraničiti na Balkanu da bi mir bio moguć.
A kakav bi to Balkan bio bez Rusije i Turske, a jasno je da granice na Balkanu njima nisu po volji. Ali gospodin Vučić ne bi da on ili Srbija preuzmu odgovornost za menjanje granica, on bi da to urade Albanci koji bi isto da se ujedine u jednu albansku državu na Balkanu, tako da će dva najveća naroda na Zapadnom Balkanu ponovo da pokrenu pitanje nacionalnog ujedinjenja i da ruše sve što je urađeno poslednjih dvadeset godina! Pa ‘ajde Jovo, nanovo!
To nas, po mom mišljenju, vraća na početak. Zato se i ne čudim izjavama tipa “Milošević je bio veliki državnik, imao je dobre namere”, ali…!
Tu Vučić traži svoju šansu, da ostvari iste (“dobre”) namere jer on veruje da Amerika menja stav, Rusija je ojačala dovoljno da Kosovo pretvori u Siriju, Turska da uzme pod svoje sve što se svodi pod muslimansko, a Nemačka treba opet da poklekne i da popusti oko granica…! On veruje i u svog (ne)prijatelja Erdogana, koji eto, izgleda uspeva da utiče na Albance.
Referendum u Makedoniji je rezultat te “nove” uloge Rusije i Turske. Inicijativa u Crnoj Gori za referendum o povlačenju priznanja za Kosovo, takođe. Zato Vučić ide u Moskvu, a Hašim ne mora ni da putuje… Turska je već tu!
Moje pitanje (uz par potpitanja) za uvaženog kolegu jeste: Da li se Srbija naoružava da očuva mir ili se sprema za novi (Balkanski) rat ili je možda krenuo da ispuni Miloševićeve „dobre namere“ na Balkanu?
