Šta je travestija? Doslovno, u prevodu s italijanskog – presvlačenje. A travestija kao parodijski žanr postiže komički efekat “raskorakom između sadržine i forme”. Evo aktuelnog primjera. Vlast Republike Srbije pošalje u pravcu Mitrovice tenk, ali ga obuče kao voz. A možda i obrnuto: pošalje voz, ali ga obuče kao tenk. Kad ga pogledate, djeluje kao voz, ima sve tehničke karakteristike voza. Dizajniran je, međutim, “borbeno”, kao da je tenk, a tenkovska je i sva simbolika njegove misije.
Forma mu je, dakle, voz, sadržina – tenk. “Između” je taj onom definicijom prizivani komički efekat, ako vam je slučajno (još) do smijeha. Zanimljivo je, međutim, da niko – uključujući i vlasti u Prištini – nije spominjao nikakve tenkove sve dok taj pojam nije u igru ubacio sam srpski premijer Aleksandar Vučić. Koji je osjetio potrebu da izjavom podvuče: “Poslali smo voz, a ne tenk”. Valjda za slučaj da neko do tada nije primetio da su zapravo poslali tenk, pa mu je promakla poenta vica. Kažu da nisu dobri vicevi koje treba dodatno pojašnjavati, ali eto, možda ima i izuzetaka.
Tako nekako ispada da su svi gledali u nešto što nije baš sasvim voz, toliko im je odmah bilo jasno, ali nisu mogli da se dosjete, da definišu tačno šta je, sve dok sam Vučić nije ponudio odgonetku: “Gledate tenk, ali pravićemo se da vam ja to nisam rekao”.
E sad, zašto je ono što izgleda kao voz, ide kao voz i glasa se kao voz, zapravo – tenk (bar kao metafora za “borbeno vozilo”)? Zato što mu je svrha borbena, u neku ruku ratna. A svrha je tu važnija od spoljne pojavnosti. Jer, ako je rat – da se poslužimo najčuvenijom definicijom – nastavak politike drugim sredstvima, onda je taj voz poslat na Kosovo u funkciji tenka.
Šta, naime, radi tenk? On (obično za račun države koja ga poseduje) osvaja, širi, utvrđuje ili brani određenu teritoriju, a u širem smislu i određenu ideologiju.
Svrha voza je nešto sasvim drugo: on naprosto prevozi putnike i robu od jedne do druge tačke u prostoru, i sasvim je apolitičan u tom svom poslu, to jest, potpuno je ravnodušan prema državno-pravnom statusu teritorija kroz koje prolazi. Da li se, recimo, Mitrovica nalazi na “srpskom Kosovu i Metohiji”, ili u “nezavisnoj Republici Kosovo”, vozu je sasvim svejedno. Važno je da se plate vozne karte.
S vozom koji je srpska vlast poslala u Mitrovicu je obrnuto: vozne karte nisu obavezne, ali političko-teritorijalna “poruka” jeste. Ona je svrha putovanja – koje se, kako vidimo, i ne mora završiti u Mitrovici, bitno da je “poruka poslata” – a eventualno prevoženje ljudi i dobara od jedne do druge tačke u civilne svrhe je uzgredna djelatnost.
