Ekonomski model primenjen u komunističkoj Kini mogao bi da bude na stolu za političko pomirenje između Kosova i Srbije. Izjave da bi Šenženov model mogao biti rešenje sukoba američki zvaničnici nesvesno su predstavili uoči sastanka 4. septembra.
Jedno vreme će javno mnjenje biti bombardovano vestima o uspehu, dok će u nedostatku informacija reakcije na dogovor biti zakasnele.
Očekuje se da će se dve delegacije na visokom nivou iz Kosova i Srbije sastati 4. septembra u Vašingtonu kako bi otvorile razgovore o potpisivanju sporazuma između dve zemlje, a dve zemlje počele su da pregovaju sa pobednicima pregovora. Priština je rekla da ide u te pregovore kako bi obezbedila priznanje od strane Srbije, dok je ova druga upozorila da neće potpisati nešto što bi na bilo koji način moglo značiti priznanje Kosova.
Opozicija, posebno na Kosovu, izrazila je bojazan da bi pregovori mogli naštetiti suverenitetu i teritorijalnom integritetu zemlje.
Još uvek je nepoznato o čemu će se razgovarati za pregovaračkim stolom zbog netransparentnosti dnevnog reda i tema razgovora.
Dve delegacije na sastanke idu bez objavljivanja dnevnog reda, dok je poslednji sastanak rezultirao sa dva sporazuma koja su proglašena ekonomskim sporazumima: oni o avio-liniji i železnici između Kosova i Srbije.
Uz američko posredovanje, iz javne rasprave izostavljen je jedan džinovski element. Ričard Grenel, izaslanik predsednika SAD, spomenuo je kao model saradnje između Kosova i Srbije, kineski komunistički model Šenžena.
Ukoliko analiziramo u kontekstu Kosova, model bi imao velike posledice po ustavni poredak na Kosovu, dok bi slobodna ekonomska zona obavezala Kosovo da se odrekne ekonomske nezavisnosti u zamenu za sporazum kojim će Srbija prestati da lobira protiv nezavisnosti Kosova i verovatno članstva u UN-u.
Dve zemlje su najavile da će braniti svoju nezavisnost i teritorijalni integritet, ali bez objavljivanja onoga o čemu će se razgovarati 4. septembra.
Postojeći rizik je ekonomski model koji je primenjen u komunističkoj Kini i koji može biti na stolu za političko pomirenje Kosova i Srbije.
Izjave da bi Šenženov model mogao da bude rešenje za sukob pokrenuli su visoki američki zvaničnici, ali nisu dobili odgovarajuću pažnju javnosti na Kosovu i u Srbiji.
Šenženski model je model slobodnog tržišta koji je 1980. stvorila Komunistička partija Republike Kine. Ovo je model koji je spomenuo američki izaslanik za dijalog Kosova i Srbije, Ričard Grenel.
Dugotrajni zahtev Srbije jeste da oblasti koje naseljava srpska nacionalna manjina na Kosovu imaju direktne ekonomske veze sa državom Srbijom, i da u isto vreme budu ekonomski odvojene od ostatka Kosova.
Šanse su da, ukoliko se ovo dogodi, će Srbija kao kompromis „dozvoliti“ ostatku Kosova da nastavi da posluje i trguje sa svetom bez bilo kakvih prepreka zasnovanih na modelu zajedničke trgovinske zone.
Naravno, to se može dogoditi samo ukoliko se Kosovo složi da funkcioniše u jedinstvenom trgovinskom zakonskom okviru koji su prihvatljivi za srpsku državu, a ne obrnuto, jer Srbija vidi Kosovo kao svoj sastavni deo.
S druge strane, drugi ekonomski zahtev Srbije biće da rudnik Trepča funkcioniše sa jedinstvenim ekonomskim kodom. Imamo pravo da pretpostavimo da će se to pokušati uraditi, jer tako funkcioniše Šenženov model.
Prema sporazumu tipa Šenžen, „zajednička ekonomska zona“ imaće zajedničke poslovnice. Dakle, kad američki biznismen dođe da investira, on više ne radi prema zakonima dotičnih država Kosova i Srbije, već prema zakonu unije država Srbije i Kosova. Za Srbiju je to pobeda, jer Srbija ne priznaje državu Kosovo, a Kosovo, koje nema priznanje Srbije, primorano je da obavlja taj deo svoje trgovine unutar Srbije ili „zajedničke ekonomske zone“ sa Srbijom.
Ovaj model predviđa da poštanske usluge budu ujedinjene sa Srbijom, a Kosovo, koje nema svoj kod u ovoj oblasti, biće primorano da prihvati i radi sa državnim kodom Srbije za carinske dozvole. To znači da kada kineska roba stigne na Kosovo, može se cariniti na carinama u Beogradu, Nišu, Smederevu. A onda ih Srbija šalje na Kosovo. Ako budu poslati u Prištinu, oni stižu preko međunarodnog koda Srbije. Srbija dodaje dodatni kod trgovinske unije sa Kosovom tako da na krajnjem odredištu robe Kosovo ne plaća dodatne poreze.
Dakle, opasnost je da Kosovo, koje se prema srpskom zakonu doživljava kao sastavni deo Srbije pod srpskim zakonom, sada i na međunarodnom nivou postane deo Ekonomske unije Srbija – Kosovo.
Kosovo se više u međunarodnom smislu ne prepoznaje kao posebna trgovinska državna jedinica na međunarodnom tržištu, već kao oblast pod ekonomskom unijom Srbije i Kosova. Kosovu je data mogućnost da trguje s drugim zemljama, ali prema zakonima i sporazumima ove Ekonomske unije. S tim u vezi Kosovo potencijalno gubi trgovinsku nezavisnost i zavisi od Srbije.
Kada se sve ovo analizira, ovaj model može da zvuči kao zavera i nešto što je nemoguće, ali nedavna istorija sporazuma potpisanih između Kosova i Srbije pokazuje da su sporazumi bili potpisani da bi se tek nakon nekoliko nedelja, u tekstovima razumela igra sa kodovima i dvosmislenost.
Primer je i proglašavanje avio-linije između Prištine i Beograda koje je postalo svetska vest, ali je zec bio skriven u kodovima. Avion leti sa aerodroma Priština, a sleće na Aerodrom Beograd sa starim kodom koji je Prištinski aerodrom imao u Jugoslaviji.
Još jedan dvosmisleni sporazum koji je potpisan je onaj za železnice. Nakon potpisivanja shvatili smo da su imena u originalnim primercima sporazuma različita: u kopiji za Arhiv Srbije potpisana je Republika Srbija, a u kopiji Kosova samo Ministarstvo saobraćaja, a da se uopšte ne spominje Republika Kosovo.
Nijedan od ovih sporazuma nisu obelodanjeni pre potpisivanja i namerno, zbog ciljane dvosmislenosti, o njima se nije razgovaralo u javnosti pre potpisivanja.
Čak ni u eventualnom dogovoru sa sastanka 4. septembra nije poznato u kom se grmu krije zec. Možda će biti skrivena u Šenženskom kodu? Kod i model o kome se ne zna na Kosovu i o kome se poslednjih meseci uopšte nije raspravljalo, mada se pominje kao rešenje između Kosova i Srbije.
Šteta koja je uzrokovana usled nedostatka rasprave o pregovorima dve zemlje u kontinuitetu proizvodi posledice uključujući proteste i otvorenu opoziciju na Kosovu.
Ovakva strategija – potpisivanje sporazuma, a potom i njegovo objavljivanje, u javnosti izazvala je ozbiljne posledice u kosovskoj politici, kao što se dogodilo sa potpisanim sporazumima o demarkaciji i Asocijaciji. Ono što nam preostaje je da analiziramo situaciju sa malo informacija koje imamo u javnosti kako se ne bismo ponovo opekli posledicama političkih blokada koje smo videli dosad.
A kakvu korist ovaj plan može doneti vladama obe zemlje? Naravno, Srbija će prodati svojim građanima sledeće: „sačuvali smo svoje rudnike u Trepči i Obiliću“, jer oni sada funkcionišu s jedinstvenim ekonomskim kodom. A Kosovo neće propustiti priliku da proda svojim građanima „istorijsku pobedu“ o tome kako je vlada ovim sporazumom sa svojim arheneprijateljem odlučila da stvori moderan ekonomski i trgovinski model za razvoj Kosova, integrišući kosovsko tržište sa svetom.
Ali, iza ove farse, ovaj sporazum zapravo neće doneti ekonomsku korist siromašnim građanima Kosova, ni Srbima ni Albancima, već će jednostavno imati koristi za lokalne mafijaške šefove koji su usko povezani sa Vučićevim političarima u Beogradu i političkim šefovima u Prištini.
Kao i obično, ovi šefovi će ovakvim sporazumom dobiti amnestiju kao što je to bila amnestija za celu krijumčarsku mrežu na severu Kosova nakon Briselskog sporazuma kada je Kosovo donelo Zakon o amnestiji, koji je išao u korist počiniocima više posleratnih zločina.
Možda će razgovor o amnestiji ići sve do ratnih zločina, ideje koja se poslednjih meseci širila u javnom diskursu Kosova.
Sve to će biti shvaćeno tek nakon što se sporazumi postignu, jer je dnevni red netransparentan i niko ne zna za njih.
