Antimonopolski zakoni ne čine dovoljno, jer se odnose samo na kompanije, koje ne proizvode nikakvu fizičku robu, zbog čega stručnjaci smatraju da je došlo vrijeme za pregovore o novom setu pravila. U suprotnom, u ekonomiji budućnosti dominiraće samo nekolicina kompanija.
Još postoje ljudi koji misle da “Amazon” nije ništa drugo do online verzija robne kuće. Ali ona je mnogo više od toga: To je brzo rastući globalni internet gigant, koji mijenja način na koji kupujemo i koji istovremeno osvaja sve više tržišta, koristeći Alexu prilikom prikupljanja velikog broja ličnih podataka korisnika direktno iz njihovih dnevnih soba, a koja sada traži pristup na prednja vrata i ulaz u domove svojih korisnika, kako bi mogla da isporuči pakete čak i kada nikog nema u kući.
“Facebook” je odavno postao mnogo više od društvene mreže za ćaskanje s prijateljima. To je medijska kompanija koja zarađuje milijarde u oglašavanju distribuisanjem sadržaja bez provjere.
Spisak primjera (Google i Alphabet) se nastavlja. Ono što svi imaju zajedničko su stope rasta, koje bi bile neizvodive u analognoj ekonomiji, i opasna količina moći, zbog koje se sve više suočavaju s političkim prijetnjama, koje bi usporile njihov napredak. Napori Evropske unije da ograniči moć “Googlea” i “Amazona” na evropskom tržištu u SAD su proglašeni za protekcionizam i pokušaj Evropljana da zaštite sopstvenu inferiornu digitalnu ekonomiju. Međutim, sada su čak i političari i ekonomisti u SAD počeli da razgovaraju o mogućnostima razbijanja internet giganata, što govori u prilog tome da se raspoloženje drastično promijenilo.
Republikanci su oduvijek bili skeptični prema gigantima Silikonske doline, koji su otvoreno iskazivali podršku demokratama. Ipak, čak su i demokrate počele da sumnjaju u kompanije, a naročito za vrijeme predsjedničke izborne kampanje, koja je pokazala da se poslovni model, koji su vodili “Facebook”, “Google” i “Twitter” pokazao posebno pogodnim za Donalda Trampa. Naime, njihove platforme su distribuisale milione informacija sa desničarskom propagandom, kojima je Rusija nastojala da utiče na američko glasanje. Taj problem je toliko odmakao da je uloga internetskih kompanija trenutno predmet istrage u Kongresu SAD.
Koliko god da su ocjene kritičara različite, oni su u pravu. Postoji, naravno, pregršt prednosti, koje je donijela digitalizacija. Digitalni kapitalizam zahtijeva uvođenje novih pravila, jer stari zakoni više nisu efikasni. Stari zakoni su napravljeni za privredu koja se bavi stvarnom robom i za koju je cijena bila važan faktor i koja se mogla oporezovati, kontrolisati i, ako je potrebno, prilagoditi. Sa druge strane, digitalna ekonomija je bazirana na algoritmima, a kompanije koje predstavljaju najvažnije igrače na tržištu ne kreiraju nikakve materijalne proizvode. Naprotiv, građani koriste njihove besplatne usluge, plaćajući ove usluge davanjem podataka. Zbog toga “Google” i “Facebook” ne strahuju od konkurencije.
“The winner takes it all” je darvinistički zakon digitalne ekonomije i razlog zašto današnja ekonomija pokazuje sklonost ka kreiranju monopola. Ali to su monopoli, koji se ne mogu riješiti uz pomoć klasičnih alata antimonopolskog prava. Zbog toga se moć preduzeća i zloupotreba te moći moraju redefinisati. Ne može se dozvoliti da ove izuzetno velike kompanije dolaze u situaciju da mogu da progutaju potencijalne rivale ne dajući im ni priliku da počnu da se razvijaju. Zbog toga akvizicije kompanija moraju biti mnogo striktnije nadgledane i blokirane, ako je neophodno.
Drugo, mora se utvrditi ko posjeduje prikupljene podatke i da li to treba biti dostupno konkurentima i da li potrošači treba da dobiju više od mogućnosti besplatnog internet pretraživanja.
Treće, onima koji distribuiraju sadržaj ne može se dozvoliti da odbace odgovornost za taj sadržaj: lažne vijesti i govor mržnje se ne smiju tolerisati.
I konačno, oni koji zarađuju puno novca moraju, takođe, platiti mnogo poreza i to ne samo kod kuće, već u svim zemljama u kojima posluju.
Transformisanje ovih zahtjeva u konkretne propise je komplikovano, a većina se može riješiti samo na međunarodnom nivou. Ali to ne znači da svaka vlada ne bi trebalo da odradi svoj dio posla.
