Neznani junak sa Avale je Sulejman Balić iz Duge Poljane, između Novog Pazara i Sjenice, tvrde neki historičari.
Sto godina prošlo je od pogibije beogradskog Neznanog junaka, sinonima za sve žrtve u Prvom svetskom ratu, ali se tek odnedavno počelo govoriti da se radi o vojniku Sulejmanu Baliću.
Tako tvrde ugledni istoričari iz Beograda i Sarajeva. Prema njihovim tvrdnjama, objavljenim u nekoliko naučnih studija originalnog karaktera, Sulejman Balić, sandžački Bošnjak je rođen u Dugoj Poljani, živopisnom krajoliku, na obodu Pešterske visoravni, između Novog Pazara i Sjenice. Poginuo je na Avali, boreći se u Velikom ratu, u srpskoj vojsci protiv Austrougarske.
Jubileji su bili i ostali povod različitih i kontradiktornih rekapitulacije. Upravo na stogodišnjicu Prvog svetskog rata, evociraju se uspomene i postavljaju neizbežna pitanja.
Amanet starih
„Primer zapostavljenih Bošnjaka, kroz istoriju bivših srpskih režima je Neznani junak na Avali. To je spomenik Sulejmanu Baliću, koji je sa grupom vojnika Sandžaklija, lojalnih srpskoj državi hrabro poginuo u odbrani Beograda, od austrougarske imperije, o čemu dosad niko ništa nije pisao”, rekao je prof. dr Šefket Krcić na Naučnom skupu u Novom Pazaru.
Prema njegovim rečima “nama se istorija stalno ponavlja i svaki put nas sve više košta”.
Na donjoj Pešteri, u tutinskom selu Dobri Dub i danas živi nekoliko porodica s prezimenom Balić. Neki od njih, poput Ramiza Balića, iz priča svojih predaka tvrde da je u grobu neznanog junaka, njihov rođak Sulejman.
”Još su naši potomci, za Titova doba, pričali da je naš Suljo taj neznani junak, ali se niko nije usuđivao da o tome javno progovori. To je bila tajna, zbog politike i zato se šutjelo. Možda bi sad, kad se o svemu otvoreno govori, trebala i ova dilema da se rasvijetli. Naravno, za nas nije zagonetka, ali jeste za srpsku javnost. Mi nemamo konkretnih dokaza za ovu tvrdnju, ali s koljena na koljeno se prenosio amanet starih, da se ne zaboravi, gdje počiva naš Sulejman”, kaže Ramiz Balić.
Njihovi istomišljenici su ubeđeni da je Sulejman Balić neznani junak sa Avale. Istovremeno, podsećaju da i na srpskom groblju na Zejtinliku, u Solunu, među 21.000 grobova, poslednjoj adresi srpskih (7.441), francuskih (8.098), engleskih (1.350), italijanskih (3.500) i ruskih vojnika (493), mnogi grobovi nose ime Bošnjaka, iz Sandžaka, koji su prošli Albaniju i kosti ostavili na Krfu i na Solunskom frontu.
Život protkan sumnjom
U potrazi za identitetom vojnika proglašenog Neznanim junakom, ipak nisu rešene sve dileme. Srpski institucionalni pečat sumnje u manjine, nije ugrozilo vreme, već je ono dobijalo različite oblike depresije, neobjavljivanje, duhovno povlačenje i ćutanje. Bezgraničnu energiju, na pokretački pogon sumnje.
Spekulacije ili težnje za saznanjem koje prelazi granice iskustva o identitetu Neznanog junaka, započele su još 1921. godine.
U opticaju su najpre bile priče da se radi o „Bori P. iz Beograda” ili „Todoru V. iz Bitolja” , koji je „došao sa mladićima, da popuni sastav 2. bataljona”.
Svetozar Vićentijević je 1938. godine novinaru Vremena Anti Matekalu „sa sigurnošću” tvrdio da se radi o mladom vojniku „7. puka 2. bataljona Dunavske divizije, rodom iz severne Srbije… Dok su svi stariji vojnici imali oko vrata amajliju na kojoj su ubeležene vojničke oznake i pukovska obeležja, mlađi, koji su dolazili da popune čete umirali su bezimeni”. Osim toga, „municija je bila oštra, kojom se naša vojska snabdevala, tek od 1908. godine”.
Sedam decenija, kasnije, osvanule su tvrdnje da je na Avali sahranjen „Sulejman Balić, rodom iz okoline Duge Poljane (opština Sjenica), koji je hrabro poginuo, u puku majora Gavrilovića”.
Te navode potvrđuju arhivski izveštaji:
“Puk pod komandom potpukovnika Milivoja Momčilovića, u jesen 1915. godine, sa 7. pešadijskim pukom II poziva, te 7, 11. i 15. pukom III poziva, uključen je u odbranu Beograda. Nemci su nastavili pritisak na branioce u pravcu Avale, koju su zauzeli 15. oktobra. Tada su na padini ispod starog grada Žrnova naišli na telo srpskog vojnika koga je raznela artiljerijska granata.
Bez mogućnosti identifikacije
Neznani junak nastradao je od projektila austrougarske haubice, prvobitno je sahranjen pri vrhu Avale. Sudbina mu ni mrtvom nije dala mira, pa je prvo bio ukopan u improvizovanu humku, od kratera granate koja ga je i ubila. Nekoliko godina posle rata, iznad njega stajao je samo krst, na kojem su Austrijanci na nemačkom jeziku napisali „Ein unbekannter serbischer soldat“ (Ovde počiva nepoznati srpski vojnik).
“Po svemu sudeći, neznani junak je jedan od dvadesetogodišnjaka iz Ibarske vojne oblasti, od Sandžaklija pozvanih na odsluženje redovnog vojnog roka, u 10. kadrovski puk potpukovnika Momčilovića. To objašnjava i odsustvo ratne značke, koja nije na vreme podeljena „kadrovcima” iz „novih oblasti”. Na ovo ukazuju i cokule, uvezane telegrafskim kablom, koje su bile „privilegija”, u odnosu na opanke drugopozivaca i trećepozivaca”, kategoričan je Branko Bogdanović, hroničar i beogradski istoričar.
Svoje kazivanje, Bogdanović završava lakonskom konstatacijom: „ Da je njegovo ime poznato, na Avali ne bi bilo Spomenika neznanom junaku“.
Srce ‘rasuto’ po Avali
Oni koji sumnjaju u ovu verziju priče o Neznanom junaku, oslanjaju se na pokušaje zvanične državne komisije da utvrdi identitet Neznanog junaka, koja je otvorila grob 23. novembra 1921. godine.
“Grob Neznanog junaka prvo su obeležili stanovnici podavalskog naselja Beli Potok. U porti njihove crkve i danas stoji krst, sa piramidalnog spomenika, koji je nekada bio obeležje stradanja ovog srpskog vojnika. Nije trebalo dugo kopati. Prvo su se ukazali delovi granate, koja je ležala kao jastuk, na grobu anonimnog junaka. Glava se odmarala na čeliku“, piše u Izveštaju šestočlane komisije.
Na čelu takozvane tehničke komisije, koja je obavljala uviđaj, bio je Aleksandar Andonović, jedan od pionira krim-tehnike u Srbiji. On nije našao vojničku amajliju pod lobanjom, koja je bila sitna, kao u dečaka, već samo rasutu ratnikovu municiju. Amajlija je imala urezanu identifikaciju vojnika, za slučaj da strada, međutim trećepozivci, koji su skupljeni na brzinu, nisu je imali.
Posebno potresan deo istrage tehničke komisije bio je u trenutku kada su shvatili da je leva polovina grudnog koša raznesena granatom. Verovatno, posle pogibije na osmatračnici. Jedan od Belopotočana, koji je prisustvovao ovom tužnom činu, nije krio svoje zaprepašćenje: “Ovom vojniku, neprijatelj nije mogao srce da sahrani!“
To je bila istina. Srce Neznanog junaka je ostalo rasuto na Avali. Komisija forenzičara iz sudske medicine je pedantno pretražila svaki deo umrlog vojnika, ali nije mogla da utvrdi njegov identitet. Kostur je, zabeležili su, bio tanak i sitniji, kao u dečaka. Prsti su držali municiju, a opasač je obavijao struk kojeg više nije bilo. Na dnu grobnice nalazile su se teške cokule, koje su noge pretvorile u žive rane.
Kod nesrećnog vojnika, u trenutku uviđaja tehničke komisije, ostao je novčanik, upleten u njegov kostur. U njemu su pronađena tri srebrna dvodinarca, sa likom kralja Petra i jedan groš. U novčaniku su pronašli i parče hartije, uzrok mnogih pretpostavki, jer je to, navodno, bilo pismo koje je trebalo da bude upućeno njegovim najbližim rođacima. Na kraju je Andonović, posle svih stručnih analiza, zaključio da je nemoguće sa njega razaznati bilo koju reč.
Sve viđeno, potpisali su svojevremeno istraživači sudbine Neznanog junaka, pozivajući se na svedočenja članova Tehničke komisije.
Stvari nađene u grobu kasnije su preseljene u Vojni muzej, a seoba posmrtnih ostataka Neznanog junaka na vrh Avale, obavljena je 1938. godine.
Tamo se i danas nalaze, u mauzoleju, ispod velelepnog Meštrovićevog spomenika.
