Ovaj sporazum, kad god bio potpisan, trebao bi dovesti do potpune normalizacije odnosa i rešiti sva otvorena pitanja između Kosova i Srbije. EU zvaničnici, a tako i ostali međunarodni faktori, takođe eksplicitno insistiraju na “legalno obavezujućem” karakteru ovog ugovora.
U skorijoj istoriji na Zapadnom Balkanu je postignut niz međudržavnih sporazuma i, bez obzira što su svi dogovori po definiciji obavezujući, ni u jednom slučaju do sada nije insistirano na odredbi “pravno obavezujući”, kao što je slučaj sa sporazumom koji bi postigli Srbija i Kosovo.
Iz kabineta Visoke predstavnice Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federice Mogherini poručeno je da je pravno obavezujući sporazum “preduslov da se osigura to da puna normalizacija odnosa Srbije i Kosova bude primenjiva, održiva i da rešava sva pitanja između obe strane, jednom i zauvek, i u skladu sa međunarodnim pravom i pravnim nasleđem EU”.
“Da bi se rešila sva pitanja pune normalizacije, važno je da sporazum bude u okviru dokumenta koji definiše i jasnoću u vezi sa zakonskim odredbama”, rekla je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Maja Kocijančič, portparolka šefice evropske diplomatije.
Takav pristup ova kancelarija nije imala kada je njenim posredovanjem postignut Briselski sporazum (zvaničan naziv “Prvi sporazum o principima normalizacije odnosa Beograda i Prištine”, potpisan 19. aprila 2013. u Briselu) ili kada se govori o ostalim ranijim sporazumima, poput Prespanskog (Sporazum Severne Makedonije i Grčke o rešenju spora i imenu makedonske države, potpisan i ratifikovan pod pokroviteljstvom UN na Prespanskom jezeru u junu 2018. godine).
Kurt Bassuener iz Politički savet za demokratizaciju (berlinski think-thank Democratization Policy Council – DPC) naglašava da bi u ostalim prilikama specifikum da sporazum bude pravno obavezujući “obično bio suvišan”, budući da potpada u domen međunarodnog prava. U ovom slučaju, kako tvrdi Bassuener, Srbija ne priznaje Kosovo kao državu, te je Evropska unija, uključujući i neke zemlja članice, “otvorena za mogućnost da dogovor ne postignu dve suverene države”.
“To je deo onoga odakle proizilazi srpsko sredstvo uticaja: stvaranje ograde oko toga kakvu vrstu kosovske države će prihvatiti. To je, pritom, razlog zašto takav dogovor ne bi bio u skladu sa helsinškim principima (principi iz Helsinškog dogovora iz 1975, kojim je priznata nepovredivost granica nakon Drugog svjetskog rata u Evropi, a 35 država potpisnica se obavezalo da će poštovati ljudska prava i temeljne slobode i sarađivati u ekonomskim, naučnim, humanitarnim i drugim oblastima). Dakle, ako bi se postigao sporazum, Beograd bi zadržao tu svoju ‘polugu’ kroz implementaciju, a pre priznavanja”, mišljenja je Bassuener.
Sve je ovo razlog zašto, prema njegovom mišljenju, jeste potrebna neka vrsta spoljne obavezujuće sile kako bi se osiguralo da Srbija ispuni svoj deo sporazuma, što podrazumeva prijem Kosova u UN i neometanje u procesu pristupanja u EU i ostale organizacije.
“To je najvjerovatniji razlog za tako eksplicitno obavezivanje. Čini mi se da bi se EU uključila u tu interpretativnu, izvršnu ulogu, s obzirom na to da EU odlučuje o članstvu za obe zemlje, iako uloga SAD-a, koja je do sada bila ključna za Kosovare, ostaje nejasna u tom scenariju”, tvrdi Bassuener.
Za Loica Tregouresa, profesora političkih nauka na univerzitetima u Parizu i Lillu, Briselski sprazum iz 2013. godine je namerno napisan tako da bi ga obe strane tumačile po svojoj volji, te smatra da EU neće više ponoviti takav pristup.
“Pre svega, mogu da zamislim, na primer, da će se sporazumom eksplicitno reći da Srbiji neće biti dozvoljeno da se izjasni o procesu integracije Kosova, što je suprotno pravilu o jednoglasnom odlučivanju o pitanjima proširenja”, kaže za Radio Slobodna Evropa profesor Tregoures, koji podseća na neugodnu poziciju u kojoj se našla EU zbog spora Slovenije i Hrvatske oko granice u Piranskom zalivu i što će se, smatra, najverovatnije dešavati između Hrvatske i Srbije.
“Možete zamisliti kako bi to izgledalo da Srbija ima pravo glasa o procesu integracije Kosova”, podvlači on.
Međunarodno insistiranje na legalnom obavezivanju, prema Loicu Tregouresu, predstavlja jasnu poruku da Srbija mora da prizna Kosovo i da će se morati toga pridržavati.
“Formulacije EU su napisane na diplomatski način, kako bi se pokušavao sakriti ‘slon u sobi’, odnosno to da će Srbija na kraju morati da prizna Kosovo ako želi da se integriše u EU”, tvrdi Tregoures.
Prema njegovom mišljenju, obaveze će važiti kako za Beograd, tako i za Prištinu. Francuski profesor tvrdi da pravno obavezivanje ide sa “konačnim i sveobuhvatnim”, što, smatra, znači “sporazum koji ima za cilj da će jednom i zauvek, zatvoriti ovo poglavlje, koje se više neće otvarati”.
Druga legalna, ali i politička nepoznanica oko budućeg sporazuma tiče se primene i toga koje će biti ključno telo koje će prosuditi da li se strane pridržavaju onog što su potpisale. U postojećoj situaciji gde Kosovo nije međunarodno priznati subjekat ono neće biti u mogućnosti da se eventualno obrati bilo kojem međunarodnom pravosudnom telu.
Zvaničnici EU su odbili da odgovore na ovo pitanje RSE, pravdajući se da ne žele “da spekulišu oko sadržaja konačnog sporazuma”.
Ostali sagovornisi RSE se slažu u oceni kako EU veruje da je od suštinskog značaja da sporazum podrži preostalih pet članica Unije koje nisu priznale kosovsku nezavisnost, jer u suprotnom, ne postoje izgledi da taj sporazum funkcioniše.
Bodo Weber iz berlinskog Vijeća za politiku demokratizacije, koji je dobro upućen u proces dijaloga je mišljenja da se u onim zapadnim krugovima koji teže ka stvarnom, održivom sporazumu, razmišljanje manje odnosilo na pitanje ko će formirati telo koje bi bilo konačan autoritet za tumačenje finalnog sporazuma. Umesto toga, kaže, više se radilo na tome kako osmisliti detaljan, dugoročni plan implementacije koji potpisnicima ne ostavlja prostora za manevrisanje i manipulaciju, te istovremeno obezbeđuje da se sveobuhvatna implementacija okonča pre nego što Srbija uđe u EU.
“Zakonski obavezujući karakter sporazuma nikada nije dovoljna garancija da se politički neće ugroziti u budućnosti. Stoga su političke garancije, zasnovane na političkim uticajima, uvek jednako važne kao i one pravne”, tvrdi Weber.
