Profesionalna vojna lica – osuđenici za ratne zločine, kako oni osuđeni pred Haškim tribunalom, tako i pred domaćim sudovima, nisu se nikada suočila sa oduzimanjem činova, dok se istovremeno takav vid kazne koristi za obračun sa nepodobnima u Vojsci Srbije, ocenjuju sagovornici VOICE.
Kako navode, to dodatno pojačava utisak da je u Srbiji na delu rehabilitacija ratnih zločina i njihovih počinilaca, jer se država nedvosmisleno stavlja na njihovu stranu. Takođe, to je još jedan dokaz da se u Srbiji vodi neprikriveni, surovi rat protiv kritičkog mišljenja.
Dok, sa jedne strane, na Sajmu knjiga u Beogradu Ministarstvo odbrane promoviše ratni dnevnik nekadašnjeg načelnika Generalštaba general-pukovnika Nebojše Pavkovića, u izdanju Medija centra „Odbrana“, s druge strane bez čina ostaje predsednik reprezentativnog Vojnog sindikata Srbije Novica Antić, a posledično i bez zaposlenja u Vojsci Srbije. Kako je saopšteno, Viši vojni disciplinski sud Ministarstva odbrane Srbije doneo je presudu kоjom је Antić, stariji vodnik prve klase Vojske Srbije, osuđen na disciplinsku kaznu “gubitak čina”. Istaknuto je da je Antić osuđen zbog izvršenih disciplinskih prestupa “učestvovanje u protivpravnim sindikalnim aktivnostima”, iz člana 149, tačka 27 Zakona o Vojsci Srbije, u produženom trajanju i “povrede načela nepristrasnosti ili političke neutralnosti” iz člana 149, tačka 26 Zakona o Vojsci Srbije.
Ministarstvo odbrane Srbije nije odgovorilo na pitanja VOICE-a, pa ne znamo koliko je aktivnih vojnih lica u proteklih pet godina kažnjeno oduzimanjem čina, kao disciplinskom merom. Takođe, izostao je odgovor na pitanje da li su i kojim osuđenicima za ratne zločine skinuti činovi, a ako nisu, koji su razlozi za takvu odluku.
Šta to beše zakon?
Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava za VOICE upozorava da bi oduzimanje činova osuđenicima za ratne zločine bilo u skladu sa zakonom, ali da odnos najviših državnih institucija prema haškim osuđenicima ukazuje na to da se svesno žmuri na odredbe zakona koje tako nešto propisuju.
– Kada uzmemo u obzir kako su osuđenici koji su izdržali kaznu i pušteni na slobodu dočekani, recimo po Lazarevića je poslat državni avion, kao i činjenicu da se oni u javnosti i dalje oslovljavaju činovima koje su imali pre osude, možemo zaključiti da je odgovor negativan – ističe Vasić.
Ona dodaje da je po sili zakona i Vojislavu Šešelju morao prestati mandat poslanika u Narodnoj Skupštini.
– Iz svega ovoga može se izvući poruka koju država šalje, a to je da se neće ograditi od haških osuđenika, ni njihovih zločina za koje su pravnosnažno osuđeni – upozorava Vasić.
General u penziji Sreto Malinović za VOICE precizira da se Zakon o Vojsci Srbije odnosi na aktivna vojna lica, a da su haški osuđenici prethodno bili penzionisani, zbog čega se zakonska odredba o skidanju čina zbog bezuslovne zatvorske kazne ne odnosi na njih. Njima bi čin, kaže, trebalo da oduzme onaj ko im ga je i dao – predsednik Republike.
– Da skine čin generalu može samo predsednik Republike, jer general se i postaje ukazom predsednika. Šta to znači? Onaj kome skinu čin ne bi mogao biti pozivan na nikakve vojne svečanosti. Ne može se više predstavljati kao general ili general-pukovnik ili kako god se zvao, a sva ostala prava ostaju, penzija je pravo stečeno radom i ne može mu biti ukinuta – navodi Malinović i precizira da bi skidanje čina najviše bio udar na sujetu osuđenika.
Dvostruki aršini
Vojni analitičar Aleksandar Radić ocenjuje za VOICE da se iza različitih aršina u pogledu oduzimanja činova krije isključivo politički interes, jer je sistem postavljen tako da je mnogo važnije kako se postavite prema glavnokomandujućem i da li ste dovoljno „uvežbali radnje koje se očekuju od jednog poltrona“ nego da li ste oficir i podoficir dostojan svoje profesije.
– I sada imamo tu drugu krajnost, da se ljudima koji su osuđeni za ratne zločine čuva čin. To su izgleda neki viši politički interesi jer se niko nije setio da na to ukaže. Naravno da je reč o licemernom postupanju – ako ne podržavate ego nekih ličnosti, vi ste na udaru – upozorava Radić.
On podseća i da su generali u Hagu osuđeni za kršenje međunarodnog ratnog humanitarnog prava, što dodatno otežava situaciju.
– S druge strane Antić, zato što se usudio da brani sindikalna prava pripadnika vojske, treba da ode iz službe. Naravno da je takvo postupanje nedopustivo, nerazumno i sramotno – kaže Radić.
On dodaje da tema oduzimanja činova i privilegija osuđenim generalima do sada nije otvarana u javnosti, ali da je lopta sada u dvorištu Aleksandra Vučića.
– Sad je Vučić na potezu. On sada može da ispravi krivu Drinu – kaže Radić ne želeći da licitira koliko je realno da se tako nešto i dogodi.
Sociolog Dario Hajrić upozorava da se vlast u Srbiji ponaša kao da je iznad kompletnog pravnog poretka, ali i iznad činjenica. Po njegovom mišljenju, razlozi za nepoštovanje zakona u slučaju osuđenih ratnih zločinaca leže u kombinaciji ideološke matrice iz koje dolaze predstavnici vlasti i populizma, kao dobro kotirane robe na “političkom buvljaku”.
– Srbija je iz ratova devedesetih izašla osiromašena, s mnoštvom poraza i osećajem pogaženog nacionalnog ponosa. Umesto realnog pogleda na prošlost i budućnost, vlast im zato nudi propranu, idealizovanu istoriju i sutrašnjicu u kojoj čas postajemo ekonomska sila, čas ulazimo u novi rat u kojem će nam Rusija biti nepobedivi zaštitnik. Raščinjavanje ratnih zločinaca ne doprinosi ni jednoj ni drugoj iluziji, i znači dodir sa realnošću, a tome ova vlast nije sklona – ističe Hajrić za VOICE.
Rehabilitacija in vivo
Poslednjih godina vlast, čiji glavni stub je Srpska napredna stranka, umnogome povlači poteze koji se ne mogu tumačiti drugačije do rehabilitacijom, kako ratnih zločina tako i njihovih aktera. Od promocije knjige Veselina Šljivančanina, koju je širom Srbije organizovala upravo vladajuća Srpska napredna stranka, do inkorporacije haških osuđenika u javni i politički život, poput Vladimira Lazarevića koji je bio gostujući predavač na Vojnoj Akademiji. General Malinović upozorava da je takva situacija nedopustiva.
– Pošto su oni ljudi koji su de facto i de jure osuđeni i izdržali kazne za ratne zločine, ne mogu da se pojavljuju u formama predavača, mislilaca i ne može da im institucija Ministarstva odbrane, odnosno vojska daje publicitet. To može da radi privatnik koji hoće, izdavačka kuća, ali iza toga ne može da stoji institucija zvana Ministarstvo odbrane ili vojska. Koliko god to nama teško padalo, ali to je po zakonu tako. A pri tome ih je vlastita država izručila. Tim je još nelogičnije – ističe Malinović.
Hajrić smatra da vlast, kao i sve druge autoritarne vlasti kroz istoriju, nastoji da državne mehanizme prinude drži što je moguće bliže sebi, napadajući istovremeno neistomišljenike.
– Ne postoji ništa lakše od lepljenja etikete izdajnika kada liniju između “nas” i “njih” povučete na osnovu etničke pripadnosti. Svako ko se usudi da kritikuje nekoga od “nas” zapravo želi da nas sve napadne, i samim tim je neprijatelj. Ako već pravimo linije razgraničenja, ispravna je ona na nas koji nismo ratni zločinci i njih koji jesu, bez obzira na narod kojem pripadaju – precizira Hajrić.
Region zamrznut u devedesetima
Zemlje u regionu su u sličnoj poziciji, kažu naši sagovornici, a Hajrić podseća da je Hrvatska svoj nacionalni mit, između ostalog, sazidala i na ideji sopstvene bezgrešnosti tokom ratova devedesetih, te da i tamo haški osuđenici imaju status mučenika za nacionalne ciljeve.
– Često ih viđamo na istaknutim mestima tokom državnih manifestacija. Na sve to, branitelji su postali povlašćeni društveni sloj koji još uvek raste, i u čije se privilegije ne dira. Bosna i Hercegovina je državnim uređenjem ustrojena tako da je nemoguće posmatrati politiku van nacionalnih torova. O Srbiji smo već pričali. Svi smo zarobljeni u toj ideološkoj matrici, i ostaćemo u njoj dok god ne počnemo da se odupiremo ideji da mi postojimo zbog države a ne ona zbog nas. Činjenica je da nacionalizam ne pruža adekvatan odgovor na krizu u kojoj se nalazimo, i da je zapravo samo produbljuje time što nas tera na slepu poslušnost korumpiranim tumačima nacionalne volje – kaže on.
Radić ukazuje na male razlike u ponašanju zemalja regiona, iako sve dele sistem vrednosti iz devedesetih godina.
– Šta god mi Srbi mislili o tome šta se dešavalo na Kosovu i Metohiji, činjenica je da, ako poredimo s Hrvatskom gde se veoma radikalno, na jedan potpuno neukusan način promoviše vrlo jednostrana slika o tome kako oni vide rat, ipak hrvatska država, odnosno hrvatsko ministarstvo odbrane nije stalo iza objavljivanja memoarske građe tih ličnosti. Nije hrvatska država štampala, recimo, memoare Anta Gotovine. Zbog čega mi imamo potrebu da učinimo tako nešto? – pita Radić.
Hajrić ocenjuje da Srbija neće moći da se uskoro suoči sa problematičnim poglavljima nacionalne istorije, bar dok na njenom čelu budu ljudi čije biografije imaju više mrlja od Roršahovog testa.
– Na jednom mestu imamo okupljene ministra informisanja koji je progonio medije, portparola Slobodana Miloševića, jednog od osnivača JUL-a… Problem je, međutim, u tome što se iste nacionalističke ideologije, u manje ili više uvijenoj formi, drže i stranke koje se smatraju demokratskim, levim i građanskim opcijama. One nikada nisu smogle snage da prestanu da flertuju s nacionalističkim biračkim telom, i tako su ga dodatno uvećale. Sa druge strane, konzervativne i desničarske opcije su smatrale da je dovoljno prepraviti istoriju tako da se poklopi s njihovim pogledom na svet. Rezultate vidimo. Živimo u njima – upozorava Hajrić
