Glavni koalicioni (su)vlasnici privatnog preduzeća/poseda zvanog Srbija, Ivica Dačić, spoljni ministar i, naravno, Aleksandar Vučić, predsednik kompanije, poslednjih dana su nešto izdašnije reklamirali besplatne akcije za pridobijanje javnosti za akcionarstvo. U onom sektoru firme koji se bavi prodavanjem magle, iluzija i fantazmagorije. I neizvesnih obećanja za sve – od neposredne do veoma udaljene budućnosti.
Bez oduzimanja primata prvom verbalnom investitoru u sektor javnih zabuna, Ivica Dačić, potpredsednik i ministar inostranih poslova u Vladi prvi je izrekao drugu dosad tabu-reč u vezi sa briselskim dijalogom o konačnom rešenju za Kosovo – stolica… u UN-u… za Kosovo.
Naravno, to je bilo u “igri kondicionala” koji su sve učestaliji u procesima o kojima je reč.
“Srbija može da razgovara o tome da Kosovo bude članica UN samo pod uslovom da to bude deo dogovora koji će pružiti mogućnost za trajno mirno rešenje”, upravo to je izgovorio je Dačić, gostujući na TV Prva na sam dan “istorijske posete” predsednika Vučića severu Kosova, na državnom zadatku davanja podrške koja je tog dana poprimila najglomaznije moguće razmere.
Dačić s epitetom državnika
Ova druga ključna reč imala je nešto različitiju sudbinu od prve koja glasi razgraničenje sa Kosovom sa dodacima – od “nevinih” do opasnih i dugoročno problematičnih kakvi su korekcija granica, demarkacija, razmena teritorija. I stanovništva. Ova je, vidi se, ušla u široki, a iz usta Vučića i u najširi mogući opticaj još od momenta kad je prestao da se zaklinje i viče da tako nešto ni za živu glavu ne dolazi u obzir, pa sve do pre koji mesec kad počeo da laže da je tu ideju imao odavno u vidu i o njoj govorio.
(Pri svemu je najmanje važno što je teza o podeli i razgraničenju već godinama “Dačićeva”, samo je istu predsednik iznebuha prisvojio).
Možda je zbog toga oreol značaja nagoveštaju “stolice za Kosovo” morao da se traži ne u široj diskusiji o tome, nego u faktu da je, recimo, i u medijima srpskog javnog servisa ona naglašavana kao – “prvi put je jedan srpski državnik spomenuo tu mogućnost”.
Groteska “epitetiranja” Dačića kao državnika može se porediti jedino sa površnošću ocena da je i “razmeštanje sedišta” u palati OUN u Njujorku jedna od opcija vlasti isključivo zbog toga što će “ona uraditi sve što je suprotno od stava opozicije”. Pošto znamo da je još uvek kljakavi stranački i ideološki galimatijas zvani Savez za Srbiju većinom – protiv ove UN-stolice.
A, naravno, daleko važnije je što se u ovom Dačićevom “opipavanju” terena za prolongiranje dijaloga usled mase predloga za rešenje, gubi iz vida da njegov kondicional sadrži sam u sebi ogromnu protivrečnost (contradictio in adjecto). Kako, naime, uslov za “davanje stolice” može biti potpisivanje famoznog sveobuhvatnog obavezujućeg sporazuma, ako je priznavanje sastavni deo upravo tog (navodno još) nepostojećeg sporazuma.
‘Ultimatum’ Evropi i svijetu
Bilo kako bilo, srpske vlasti zapodevaju ogroman broj najrazličitijih, često kontradiktornih ili bar nedovoljno povezanih predloga za kosovski problem koje svakodnevno istresaju iz rukava pred javnost, na sve veću gomilu. Tako su, eto, došli i do tačke kad postavljaju uslove. Pored ovog Dačićevog, “jak uslov” postavlja sada i predsednik Vučić u najnovijem intervjuu Reutersu.
U njemu on je izričit. Kaže: “ukoliko bismo postigli sporazum između Beograda i Prištine, nedvosmisleno je da bi Srbija morala da dobije jasne garancije za ulazak u članstvo EU 2025. godine”.
I ovaj “ultimatum” Evropi i svetu sadrži onu kontradiktornost koju smo videli kod Dačića, ali obogaćenu sa mnogo “vučićevštine”. Primerice, u isto vreme izjavama u nekoliko drugih “rafalnih” povoda, ali i u samom pomenutom intervjuu on pominje i prijem do 2025, ali je skeptičan u pogledu kompromisa sa Albancima, a rokove za dogovor produžava na 10 i 20 godina.
Takođe, na pitanje da li u novonastaloj situaciji pitanje razgraničenja može da se vrati na pregovarački sto, on kaže da na stolu nema ničega, da bi produžio rečima “pregovaramo, pre svega o sprovođenju dela Briselskog sporazuma, imamo akcioni plan, ali i o tome kako bi trebalo da Srbi i Albanci žive u budućnosti zajedno i kako da prevaziđemo sve teškoće sa kojima se suočavaju Beograd i Priština”.
Ovu nekonzistentnost i otvaranje hiljadu pitanja bez odgovora mnogi smatraju temom za analize. Nevolja je samo što bi bilo koja analiza bila manjkava jer se o matičnom toku u rešavanju problema Kosova gotovo ništa ne zna.
Linija posjete, linija razgraničenja
Neki su posmatrači sve su nazvali nekom vrstom političkog “švedskog stola”. Kao, iz bogatog menija koji nudi vredni kreator “budućnosti naše dece” i strani faktor i domaća javnost, posebno Vučićevo glasačko telo i oduševljenici njegovim delom mogu da uzmu šta požele. I da se zadovolje, bez obzira šta će na kraju večere biti. Ako večere i bude.
To je važilo i za teme posete severu Kosova – od najava investicija na (severnom) delu teritorije preko pohvale putem tobožnje ograde od “velikog lidera” Miloševića i njegovih nerealnih “želja”, pa do onog što je na brzinu šire prihvaćeno kao tačna teza da je svojim stopama, a u dogovoru s Prištinom (Tačijem) markirao tačke kojima će ići linija razgraničenja.
Pa, čemu služi taj galimatijas predloga za pregovaračkli sto, odnosno bezbroj jela od najljućih do sladunjavih na tom “švedskom, a srpskom stolu”. Naravno, po Vučićevoj ideji, za zbunjivanje kako bi se svaki ishod večere mogao doživeti kao poželjan. (Za domaću upotrebu možemo se poslužiti klasičnom srpskom stereotipnom zabludom – da je npr. sarma nacionalno jelo, a nije.)
Tri ishoda zabune
Zabuna može, pak poslužiti trima ishodima. U ovom trenutku, jednake su šanse da u budućnosti Vučić odustane i od Evrope i od briselskih pregovora, da dobije domaću podršku za bilo koje rešenje koje sam odabere ili mu se sugeriše. I treće, da na domaćem terenu stvara privid da sve drži pod kontrolom, a da je “srpski švedski sto” samo privid za uvođenje drugih “šefove sale” koji po Vučiću za domaću upotrebu simbolizuju zlo inostranstvo. S kojim se, pak, svakodnevno unapređuju odnosi.
U tom smislu, procene o povratku, odnosno jačem uplivu Amerike na briselski proces, a uz to ide i pitanje gde je tu Rusija, a gde međnarodna konferencija, počinju da imaju smisao. I ova dva uslova, Dačićev i Vučićev bili bi deo tog marketiranja za hod prema takvom ishodu.
Na to su ukazali jedna nedovoljno potvrđena vest, jedno zvanično saopštenje iz Brisela i poseta američkog senatora Rona Džonsona Prištini pa Beogradu. Tada je najzapaženija bila njegova izjava da SAD nema nikakve crvene linije za dogovor beogradskih i prištinskih pregovarača, ali zadržavši pravo da se rezultati dogovora naknadno procene.
Iz okruženja Federike Mogerini, pak pregovarači se saopštenjem ohrabruju da 2019. nije nikakav krajnji rok za završetak pregovora. A nepostojeća, a državna agencija Tanjug u Briselu saznaje da neće biti najavljenog (baš čvrsto od strane Mogerini) drugog septembarskog sastanka sa Vučićem i Tačijem. Opravdanje je i put EU-establišmenta u Njujork na zasedanje Generalne skupštine OUN, a sa koje je u međuvremenu Vučić najavio svoje odsustvo tvrdnjom da je potrebniji u zemlji.
Međutim, ako nije spin, Tanjugov izvor kaže da razlog za neodržavanje “može biti vremenski okvir, ali i opravdanost sastanka”, jer “visoka predstavnica sastanke organizuje kada postoje elementi za postizanje eventalnog napretka”.
Sve ovo zasad nagoveštava kraću ili dužu pauzu uz produženje roka za konačni dogovor, ali i promene u menadžmentu restorana. Vredni predlagači obilnog i rustičnog menija izgleda dobijaju ulogu – hostesa.
Koliko će to smetati Srbiji 2025. izgleda da je nevažno. Ako je sad baš nema, radi se na tome da se dođe do većine koja obožava tragične kosovske večere.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
