Slobodan Stojanović, penzionisani komandir Policijske stanice Crna Trava, bivši pripadnik Četvrte čete 37. Odreda Posebnih jedinica policije, nekadašnji zaštićeni svjedok države, govori za e-novine o zločinima nad albanskim civilima koje je video na Kosovu od avgusta do oktobra 1998, zločinima. Njih su, kaže, počinile “horde kriminalaca” u policijskim uniformama. Policajci koje optužuje su za sve učinjeno na Kosovu odlikovani i unapređeni, pokrenuta je istraga protiv njih, ali je obustavljena.
Stojanović je, kaže, motivisan činjenicom da za monstruozne zločine nad civilima i zarobljenicima niko od počinilaca iz policije nije odgovarao; konstatuje da je Tužilaštvo za ratne zločine, konkretno zamjenik tužioca Dragoljub Stanković, pripremalo svjedoke odbrane srbijanskih haških optuženika.
“Bio sam u više navrata na Kosovu kao policajac, ali 1998. je bilo strašno. Nezapamćeni masakr od strane policije i Vojske! Pričam bez ikakvog interesa, treba da se zna da ti ljudi i dalje nose uniforme, pištolje. Imamo li poverenje u njih, da li mogu da i dalje budu policajci”, kaže za e-novine Stojanović.
On ističe da je uvršten u program zaštite svjedoka, u okviru kojeg su on i njegova porodica prošli kroz šikaniranje, što ukazuje na namjeru države, zapravo Tužilaštva za ratne zločine, da ga onemogući u svjedočenju.
“Pokrenuta je istraga protiv 17 pripadnika PJP, protiv kojih smo svedočili. Nakon toga istražni sudija Milan Dilparić ispitao je samo B. Z. i mene, polovično. Sve je obustavljeno, svi su bili na slobodi već posle tri meseca, čak i komandant Radoslav Mitrović kome se sudilo i u slučaju Suva Reka. Kao da se ništa od onoga o čemu sam svedočio nije dogodilo. Kada sam ispitivan, ispred sudnice se tužilac Stanković pozdravio sa svima koje optužujem za ratne zločine, mene kao da nije ni poznavao”.
RATNI PUT POSUT MASOVNIM GROBNICAMA: Ljudi koji su učestvovali u svemu su i dalje u policiji, „čuvaju“ nas. U Leskovcu je to grupa od desetak policajaca koja se bavila obezbeđivanjem diskoteka i koja se kasnije udružila na Kosovu, unutar Posebnih jedinica policije. Pronašli su još desetak svojih, oni su napravili selekciju, a sve to je znao komandir čete Nenad Stojković. Organizovali su se još kada je jedinica formirana, znali su se u dušu, jer su ratovali i u Hrvatskoj i u Bosni.
To su ljudi koji su i po Hrvatskoj i Bosni ubijali i krali. Čak je jedan od kolega svedočio kako je video ubijanje pet Muslimana, po naređenju Milana Lukića u Višegradu. Da su ih ubili naši policajci, Leskovčani. To zna i Tužilaštvo za ratne zločine.
Postoji i jedna masovna grobnica u kojoj su ubijeni Muslimani, u čijoj likvidaciji su učestvovali policajci iz Policijske uprave Leskovac, kasnije angažovani u novostvorenom 37. Odredu. Ona je u istočnoj Bosni, mogla bi da se locira, iskopana je preko noći, u tajnosti su u njoj pokopavani Muslimani, noću. Poznajem kolege koje su stavljale leševe na kamione.
Oni su bili spremni da svedoče o tome, ali su odustali kada su videli šta se dogodilo meni i ostalim svedocima.
Takođe, masovna grobnica postoji i u naselju Tusus, iznad Prizrena. U njoj je sahranjeno pedesetak Albanaca, dece, starijih, mlađih, civila koji nisu bili sposobmi ni za kakva borbena dejstva. Oni su streljani, dovedeni pred zid i ubijeni rafalima.
POLICIJSKO ETNIČKO GLANCANJE: Pomenuo sam Glogovac, tamo sam na jednom proplanku, nakon čišćenja terena, video veliku grupu od 400-500 albanskih žena, dece i starih. Tu je jedan kolega hteo da puca u njih, a ja sam ga sprečio, jer niko nije pružao nikakav otpor. Onda mi je prišla jedna žena, perfektno je govorila srpskohrvatski, saznao sam da je Muslimanka iz Sarajeva, udata za Albanca. Pitala je zašto granatiramo, ubijamo ljude i uništavamo imovinu i stoku. Tek posle sam video užas, raskomadane leševe, spaljene kuće, od eksplozija. Ne mogu da verujem da je to moglo da se desi. To je bilo van bilo kakvog ratnog dejstva, nema opravdanja ni za kakvu upotrebu sile. Niko nije imao na to pravo. A upadali su u kuće i ubijali bez pitanja.
Onda otvaraju regale, traže pare, kad nađu zadovoljni su, napijaju se. Iznad Glogovca je, nakon tih akcija, komandantu poklonjen najnoviji „Mercedes“.
Kompletne srpske ubice, mnogi od njih izbeglice iz Bosne i Hercegovine, nalaze se u Žandarmeriji, Posebnim jedinicama policije, Jedinici MUP-a koja sprovodi program zaštite svedoka.
CIVILI, PA ŠTA: Pamtim ubistvo kod sela Les; čovek je jahao konja i čuvao ovce, civil, naravno. Još nekoliko čobana je bilo s njim. Nisu imali nikakvo oružje, mislim čak ni nožić za hleb. Moji iz čete su ih izrešetali bez ikakvog povoda. Čuo sam preko radio stanice glas komandanta Radoslava Mitrovića, koji je sa tornja iznad Prizrena pratio sve jedinice, rekao – kao da ga i danas slušam – ” ‘Čegar’ (to je bio naš znak), pustite ih da se sunčaju!” Da se ljudi hladnokrvno ubiju. Naređenje je, naravno, izvršeno, a ljudi su nas samo posmatrali.
U Srbici su1998. bila tri takozvana čišćenja terena, marta, juna i septembra. Prilkom trećeg, u kojem sam učestvovao, policajci Aleksandar Trajković, sada penzioner, jedan sa nadimkom Šećerko i ja nismo ispalili nijedan metak. Akcija je trajala nekoliko sati, prvi su išli Legijini, svako sa svojim džipom, pljačkali su. Mi smo išli iza njih. Sela su bila spaljena, svuda mrtvi civili. Dakle, prvo JSO, pa moj 37. Odred, žene, deca, stoka, ubijeno je sve što se micalo u Donjem i Gornjem Prekazu. Drenica je gorela.
Sećam se i zločina u Bajgori, išli smo desnom stranom puta, na našem kamionu je bio mitraljez “broving”, vozili smo municiju. Jedan ludak ubio je iz “brovinga” celo stado ovaca, pucao je u ovce i ljude, video sam kako beže, ne znam tačno koliko ih je bilo. Padali su kao snoplje. Samo civili. Ja sam ga zaustavio, ali kasno, jer prvo nisam video u koga puca, da li smo napadnuti. A on je pucao u ovce, krave i ljude. U njihovom selu smo naišli na šerpu u kojoj se krčkao ajvar, bili smo gladni i pojeli smo ga, jer nismo imali hranu.
Nije im bilo dosta – kada smo pojeli ajvar, zapalili su selo. Nikada neću da zaboravim Bajgoru.
I Bajgora i druga spaljena sela bila su urbane sredine, videlo se blagostanje po vrhunskim kućnim aparatima koje je imala svaka kuća. Svi su imali satelitske antene. Sve je to opljačkano, kuće zapaljene.
To se dešavalo 1998, zato mislim da se ona mora računati kao ratna.
KOMANDIROV PRIMJER: Komandir Nenad Stojković je samoinicijativno pucao bestrzajnim topom na sela Samodražu i Opterušu; ispaljivao je po četiri – pet mina. Pitao sam ga zašto puca, jer, u selu smo, kao na dlanu, videli ljude koji rade uobičajene poslove. On bi nekada pitao komandanta Radoslava Mitrovića, čiji je odgovor, kada neko treba da se ubije, bio: „Neka se sunča“.
Spaljivana su sela gde god smo prošli, meni, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da spalim nijednu kuću. Kod Podujeva su spaljena sva sela, iznad Glogovca. To je jezivo gorelo.
Naredbe za to je izdavao Stojković, često bez ikakve konsultacije sa komandantom. Mene su namrzli, govorili su da volim Albance, a ja sam rekao da će to što rade (policajci, prim. red.) kad – tad da im izađe na nos.
Zatim, nije vršena korektna istraga kada je ubijen naš lekar, dr Branimir Đokić. Njega je ubio policajac Goran Stamenković – Stamenko, zato što je doktor o zločinima na Kosovu znao mnogo, kao i ja, a komandant Radoslav Mitrović nije dozvolio istragu, konstatovao je da je doktora ubila UČK. Doktor je bio sa nama u četi od osnivanja Posebnih jedinica milicije. Rekao je Nenadu Stojkoviću: “Kada se vratim, reći ću sve šta ste radili!”. Ubili su ga kao ključnog svedoka.
I ja sam ih upozoravao, rekao sam da ću sve da kažem i da pišem ministru unutrašnjih poslova, što sam i uradio. Mislim da nisu imali hrabrosti da me upucaju.
