Ko šta radi, zvanična Srbija se ne meša u unutrašnja pitanja susednih zemalja. Ako je nešto mrsko našim političkim funkcionerima, to je zabadanje nosa u tuđa posla, na samu pomisao o gledanju u komšijsko dvorište naši političari se zgroze i prezrivo odmahnu glaavom.
Evo, recimo, odmah nakon referenduma u Makedoniji oglasio se predsednik Srbije Aleksandar Vučić, rekavši kako je očekivao drugačiju reakciju Evropske unije i NATO-a, koji su podržali rezultate referenduma uprkos malom odzivu glasača. Nagasivši na početku kako nije njegovo da se meša u “unutrašnje stvari jedne suverene zemlje”, Vučić je nastavio: “Plašim se i čini mi se da neki ljudi iz sveta nas balkanske narode potcenjuju i misle da sve može – misle, videćemo ako može sa narodom, ako ne, onda nećemo sa narodom, probaćemo pritiskom na poslanike, ako ne može ni to, nije važno, može i mora kako mi kažemo”.
Vučić zna šta Makedonci misle
Zaista je taj Zapad jedno veliko zlo, samo vrše pritisak na balkanske narode i navode ih na samoubilačke poduhvate kao što su evroatlantske integracije, sklapanje dogovora sa susedima, miran suživot, odsustvo konflikata i ekonomski prosperitet. Ako narod to ne želi, ne treba ga baš ni siliti da radi u sopstvenu korist. Važno je da predsednik Srbije mnogo bolje od samih Makedonaca zna šta je dobro za njih, šta makedonski narod zapravo želi i šta misle oni koji na referendum nisu izašli.
Za razliku od vazda umerenog predsednika, mediji odani vlastima nisu bili tako uzdržani, naprotiv. Mala izlaznost na makedonskom referendumu u srpskim medijima je dočekana sa veseljem, pa su sevali slavljenički naslovi tipa “Sramotan poraz NATO i EU u Makedoniji”, “Šiptari i Zaev na silu guraju Makedoniju u NATO”, “Bitka je dobijena, ali rat tek počinje” ili “Ako Zaev ne podnese ostaku, izbiće rat”. Sve lepi primeri negovanja dobrosusedskih odnosa u stilu “da komšiji crkne krava”.
Prešutni dogovor Makedonije i Grčke
Kakva je zvanična politika Srbije prema Makedoniji jasno se videlo u junu ove godine, kad su Grčka i Makedonija najzad postigle dogovor o imenu, čime je otvoren put za rešavanje višedecenijskog sukoba koji je Makedoniju sve vreme kočio. Niko od srpskih zvaničnika nije čestitao Zoranu Zaevu na postignutom dogovoru, iako se radi o istorijskom događaju. Što je najluđe, i opozicija je prešla ćutke preko ovog dogovora, kao da on ne postoji, kao da je reč o nečemu nebitnom. Ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je objasnio i razloge uzdržanosti: “Nismo čestitali jer nemamo šta da čestitamo”.
Nakon ovog trenutka iskrenosti, dodao je niz uobičajenih floskula glede mira u svetu kakve izgovaraju kandidatkinje na izborima za miss: “Imamo pozitivno mišljenje i podržavamo svaki dogovor u kome se neko dogovori da se stvari reše mirnim putem”. Pa ako imate pozitivno mišljenje o sporazumu, kako to da nema šta da se čestita? Osim ako ne biste više voleli da nikakvog sporazuma nema, da dogovor propadne, da Makedonija bude što dalje od NATO-a i Evropske unije, da bude što nestabilnija. Sreća da postoje tabloidi, inače ne bismo znali šta predstavnici vlasti zaista misle.
Privremena granica na Drini
Sličnu politiku nemešanja u unutrašnje stvari susednih država, zvanična Srbija je dosledno sprovodila i povodom izbora u Bosni i Hercegovini. Državni funkcioneri i odani im mediji udruženim snagama su podržavali Milorada Dodika iz petnih žila, usput su se ređali i napadi na Željka Komšića, što je navodilo predizbornu vodu na vodenicu njegovog protivnika Dragana Čovića, satanizovala se opozicija u Republici Srpskoj tvrdnjama da radi protiv svog entiteta i da su ih korumpirali iz Sarajeva, u medijima se širila panika i najavljivali su se nemiri koje će izazvati opozicionari u sprezi sa zapadnim silama, sipalo se drvlje i kamenje na pokret “Pravda za Davida”, najavljivao se udar na Republiku Srpsku, kreirala se priča da ako Dodik ne pobedi – sledi apokalipsa.
Kad je najzad Mladen Ivanić pozvao političare iz Srbije da se ne mešaju u bh. izbore, Vučić je bio iznenađen i uvređen, pa je reagovao oštro, u pravedničkom besu nepravedno optuženog čoveka: “Ja ću sačekati kraj izbora, mi se nećemo mešati u odluku našeg naroda u RS, ali ću posle izbora izneti dokaze, frapantne dokaze o najbrutalnijem mešanju pojedinih zapadnih sila u izbore u RS… I još da nađu Srbe koji će Srbiju da optužuju za mešanje, onda vam je sve jasno”.
Predsednik se uopšte nije umešao u izborni proces, samo je optužio Ivanića da radi za “pojedine zapadne sile”. Prava sitnica! Usput je obavestio javnost kako na izborima u BiH, ili bar u manjem entitetu, ne glasaju građani BiH, već “naš narod”. Malo je Vučiću da bude predsednik građana Srbije, već bi da postane i predsednik svih Srba, gde god oni živeli. Ta funkcija, doduše, ne postoji, ali zašto ne razmišljati kreativno i ne pustiti mašti na volju. Izbori prođoše, Vučićev favorit Dodik je pobedio slugu zlog Zapada, a frapantne dokaze još nismo videli. Možda su se negde zaturili?
Odnos Srbije prema Bosni možda je najbolje eksplicirao zamenik predsednika SPS-a Predrag Marković pre par meseci, kada je na Kongresu SPS-a Republike Srpske u Banjaluci izjavio sledeće, sve gledajući prema Drini: “Tu ima neka granica, koja je privremena. Predsednik Srpske Milorad Dodik sa svima nama će se potruditi da je izbrišemo”. Da nije reč o ekscesu potvrdio je nedavno i Markovićev partijski šef Ivica Dačić, rekavši kako se nada da će Srbija i Republika Srpska jednog dana da se ujedine. Ako ne baš odmah, onda u budućnosti, važno je samo da se Srbija malo proširi. “Nadam se da će moji unuci to doživeti”, rekao je ministar spoljnih poslova Srbije, zagledan u svetlu budućnost.
Iživljavanje nad Crnom Gorom
Kakav je odnos Srbije prema Crnoj Gori, možda se najbolje videlo na slučaju patrijarha SPC Irineja i njegove izjave da današnji položaj Srba u Crnoj Gori može da se uporedi sa položajem Srba u Hrvatskoj u doba NDH. Patrijarhu je odmah u pomoć priskočio Nenad Popović, ministar zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, ali ne i za dobrosusedske odnose – razvijajući tezu njegove svetosti tvrdnjom da crnogorske vlasti nad Srbima “uporno i sistematski sprovode identitetski genocid”. Predsednik Vučić je ponovo bio uzdržan rekavši: “Ne mogu ja da komentarišem ono što izgovara njegova svetost”, da bi potom pozvao predstavnike Srba iz Crne Gore na razgovor o poboljšanju njihovog položaja. Mediji nisu sledili predsednikov primer uzdržanosti, pa su osuli paljbu po Crnoj Gori iz svih raspoloživih oružja.
Režimskim medijima sve može da posluži kao dobar povod za kampanju mržnje i šovinizma prema Crnoj Gori, a i prema drugim susedima Srbije. Tako je slučaj Sare Vidak, državljanke Srbije koja je uhapšena u Kotoru i optužena za napad na sutkinju, bio odličan povod za višenedeljno medijsko iživljavanje nad Crnom Gorom. Svoj doprinos dao je i Ivica Dačić izjavom: “Beograd traži da se u slučaju pritvaranja beogradske studentkinje Sare Vidak utvrdi da li je njeno srpsko poreklo bio razlog pritvaranja”. A šta bi drugo bilo, ako znamo da je Srbima danas u Crnoj Gori gore nego nekad u Jasenovcu?
Raspirivanje dobrosusjedskih odnosa sa Hrvatskom
Aleksandar Vulin i Ivica Dačić specijalizovali su se za raspirivanje dobrosusedskih odnosa sa Hrvatskom, pa ne propuštaju nijednu priliku da Hrvatima upute koju lepu reč, uglavnom uvredljivu ili preteću. Omiljena tema kritike ministarskog dvojca je obnavljanje ustaštva u Hrvatskoj, što bi bilo sasvim u redu kad bi Vulin i Dačić bili ministri u Nemačkoj, a ne u zemlji koja je rehabilitovala Dražu Mihailovića, a njegov četnički pokret proglasila antifašističkim.
Kad Dačić poručuje hrvatskim političarima kako bi Hrvatska trebalo da se suoči sa prošlošću, to zvuči kao da je spreman na samoubilačku misiju, jer kad bi se Srbija suočila s prošlošću, Dačić bi prvi bio lustriran, pošto je bio portparol SPS-a u vreme ratova devedesetih. Vulin i Dačić pate od specifičnog oblika poremećaja vida: za profašističke pojave u Hrvatskoj imaju rendgenski vid, ali kad su u pitanju slične pojave u Srbiji – tu ih uhvati astigmatizam, pa sve vide nekako zamagljeno. Kakav je odnos Srbije prema Kosovu nije potrebno ni pominjati, i vrapci koji redovno prate izjave srpskih zvaničnika i podaničke medije znaju da su nam Albanci arhineprijatelji.
Velikosrpska nacionalna avangarda
Srbija se ponaša kao da ima prirodno pravo da se meša u stvari susednih država, da svima popuje i izaziva tenzije i probleme. Medijske kanonade mržnje, pretnji, uvreda i difamacija upućenih susedima su postale redovna artiljerijska pojava. Pritom se državni zvaničnici predstavljaju kao čuvari mira i stabilnosti na Balkanu, ali se golim okom može videti da je reč o lažnom predstavljanju, te da je najveći destabilizujući faktor na ex-yu prostoru upravo Srbija. Uzalud su najvišim funkcionerima sva zaklinjanja u mir i stabilnost u regionu kad dela govore drugačije. Tome u prilog govori i konferencija “Ka stabilnijoj Srbiji” koja je nedavno održana u hotelu Hilton u Beogradu. Konferenciju je otvorio Vučić, a na njoj su učestvovali i ministar odbrane Vulin i premijerka Ana Brnabić. Organizator ove konferencije je polupostojeća NVO “Nacionalna avangarda” koja okuplja mlađahne desničare.
U manifestu “Nacionalne avangarde”, u papazjaniji od arheofuturizma, postmoderne s nacionalnim predznakom i hoplitskih šlemova – stoji i šta je njihov osnovni cilj. “Istorijski cilj srpske nacije je oslobođenje i ujedinjenje, kao i kod svih ostalih evropskih nacija”, kažu nac-avangardisti, pa nastavljaju: “Iz toga proizilazi da je potrebna aktivna državna politika Srbije prema Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj, prema nacionalnim manjinama Srba u susednim državama”.
Opet Velika Srbija i teritorijalna proširenja, opet ugroženi Srbi na sve strane, opet crnorukaški snovi i memorandumske sanje – baš originalno i nadasve avangardno! Kad najviši državni funkcioneri učestvuju na konferencije ovakve organizacije, to znači da nemaju ništa protiv njihovog manifesta. A još kad vode “aktivnu državnu politiku” prema susedima, baš po receptu “Nacionalne avangarde”, sve postaje potpuno jasno.
Ako ovako izgleda nemešanje u unutrašnje stvari susednih država, bolje da ne zamišljamo kako bi izgledalo kad bi se Srbija umešala u komšijske poslove i živote. Mada nema ni potrebe za naprezanjem mašte, dovoljno je setiti se tenkova koji su poslati na Vukovar, vojnih i paravojnih snaga koje su žarile i palile po Podrinju ili vojno-policijske akcije Potkovica na Kosovu. Kad ovako nisko postavimo lestvicu, onda bi se izjave srpskih zvaničnika mogle uzeti i ozbiljno. Čim ne ratuje sa susedima, Srbija sebe doživljava kao faktor stabilnosti na Balkanu.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
