Srpska i srbijanska politička, intelektualna i verska elita ponovo se vraća pričama iz osamdesetih godina prošlog veka.
1. Banja Luka – Svakog jutra ja i moja drugarica Jelena, koja živi u ulici Momira Nikolića (osuđen na 20 godina zatvora), zajedno idemo u školu “Biljana Plavšić” (osuđena na 11 godina zatvora). Ja živim u ulici “Stanislava Galića” broj 92 (osuđen na doživotni zatvor). Da bismo stigli do škole treba da pređemo Trg „Radoslav Krstić“ (osuđen na 35 godina zatvora) i park „Ljubomir Borovčanin“ (osuđen na 17 godina zatvora). Ja i moji drugari smo odlični đaci i želimo da upišemo Gimnaziju „Momčilo Krajišnik“ (osuđen na 20 godina zatvora) ….
Nakon škole idemo na trening, ritmičku gimnastiku u klubu “Duško Tadić” (osuđen na 20 godina zatvora). Mi smo šampioni Republike Srpske i vicešampioni velike Srbije. Naravno, biće nam mnogo bolje kada se izgradi Sportski kompleks “Ratka Mladića”. Takođe sam član posmatrača „Radoslav Brđanin“ (osuđen na 30 godina zatvora). Ovo je naš svakodnevni život! (…)
2. Ovde sam preneo jednu objavu sa Fejsbuka. Iz anonimnosti je krenula svojim putem slave na ovoj društvenoj mreži. To je ponovljeno stotine puta, od strane većine ljudi u Bosni i Hercegovini, ali i u Srbiji. Izazvalo je negodovanje, iritaciju, možda gorčinu. Kod mnogih je potaknulo pitanje „da li je to istina”. Drugi su komentarisali da li je sadržaj posta tačan ili ne, “oni su takvi”.
Kao i bilo koja druga takva objava, i ova će imati ograničen život, koji se u vreme elektronske komunikacije može nazvati sjajem svitaca; jedan noćni sjaj koliko da ukaže na prisustvo i da okonča život do jutra, do kada dođe vreme za sledeću objavu života svitaca.
Međutim, izdvojio sam to jer zaslužuje da živi mnogo duže. U stvari, to je najkraća i najefikasnijia priča u novonastaloj situaciji koja se naziva srpska distopija. Distopija je suprotnost utopiji, idealnoj državi ili društvu, oslobođenom od kriminala, siromaštva i nasilja. Distopija je u bukvalnom smislu starogrčkog jezika loše mesto za život, odnosno nepoželjno, zastrašujuće, dehumanizovano društvo ili država.
Za opisivanje srpske distopije ne treba više od 160 reči imaginarne objave naziva ulica i škola u Banjaluci, glavnom gradu Republike Srpske u Bosni i Hercegovini – svi osuđeni za ratne zločine. U takvom prikazu, društvo ne samo što se ne bavi kritički prošlošću, nego njen najmračniji deo stavlja u središte pažnje kao deo sa kojim se najviše ponosi.
U srpskoj distopiji genocid počinjen nad drugim narodima u Bosni i Hercegovini transformiše se u najveću srpsku nacionalnu vrednost.
3. Tokom 20. veka, distopijski roman je razvijen, a roman “1984” Džordža Orvela danas je u svetu široko prepoznat kao moćan antitotalitarni glas. U 21. veku, a s porastom populizma u konsolidovanim demokratijama kao što su SAD i Velika Britanija, delo kanadske spisateljice Margaret Atvud “Priča o sluškinji” postaje toliko snažan antitotalitarni glas da se uspeo popularizovati u drugom mediju, i postao serijal na Netfliksu.
Srbija i vodeća srpska politika ne bave se romanima ili serijama – srpska distopija je već postala društvena svest. Iz dana u dan, iz godine u godinu politički, intelektualni, verski i kulturni krugovi koji su na vlasti u Srbiji i među Srbima razvili su narativ suprotno suočavanju sa prošlošću. Svako suđenje Međunarodnog suda za ratne zločine koje je dokazalo da su srpske snage delovale protiv drugih naroda u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu suočilo se sa potpuno suprotnom pričom u kojoj je ceo svet, osim Rusije postupao protiv Srbije i srpskog naroda.
U srpskoj distopiji genocid u Srebrenici je laž, pogubljenje pacijenata u vukovarskoj bolnici u Hrvatskoj je izmišljotina, dok je masakr u Račku po toj logici albansko-američka izmišljotina koja je poslužila kao povod za bombardovanje Srbije.
U toj distopiji, prećutkivanje iz dana u dan, iz godine u godinu, da su hladnjače prevozile tela pogubljenih albanskih civila – dece, žena i muškaraca – i zakopavana u masovne grobnice u Batajnici, sada već ne postoji sećanje o svemu ovom. Pošto nema sećanja, po toj logici nema ni masovne grobnice u Batajnici, niti je ikada postojalo.
U nedostatku sećanja na zločine, srpska distopija vratila se na priču osamdesetih godina prošlog veka. Hrvati su genocidan narod koji su ubijali Srbe, Bosna i Hercegovina je veštačka tvorevina koja namerava da islamizira Srbe, Crna Gora je “srpska Sparta”, koju sluge hrvatskih ustaša žele privremeno da odvoje od Srbije. Kosovo, srce Srbije, privremeno je okupirano, ali će biti oslobođeno kao i svaka srpska zemlja, milom ili silom. To više nisu priče političara, akademika i starijeg sveštenika, već priče dvadesetogodišnjaka odgajanih u srpskoj distopiji.
Danas u Podgorici dvadesetogodišnjaci demonstriraju protiv Crne Gore, spremni da čak i nasilno unište Bosnu i Hercegovinu, ako je potrebno ubrizgavaju se i nacionalistički steroidi, kada Novak Đoković i njegove kolege teniseri slave pevajući vojne marševe ili skandirajući parole o Kosovu, kao srcu Srbije.
4. Jedna od velikih evropskih intelektualnih bitaka posle Drugog svetskog rata bila je borba protiv zaborava zločina, odnosno borba protiv revizionizma, istorijskih prepričavanja koja bi zaobišla ili zaboravila zločine. U kontekstu političke, ekonomske, socijalne integracije, ujedinjena Evropa se takođe oslanjala na integraciju pamćenja, čime se ne bi dozvolilo da se obnovi naracija nastala ratovima.
U bivšoj Jugoslaviji ova bitka je izgubljena prvog dana nakon oružane borbe. A ako se nastavi sa gubicima, lako se može doći do toga da banjalučka objava od 160 reči, ne bude ništa drugo sem istine.
Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine
