“Mislim da sam i Srbiji i sebi korisniji ako ostanem živ, nego ako postanem lepa uspomena”, govorio je Zoran Đinđić.
Bio je – kako se to, radi isticanja diskontinuiteta sa komunizmom i socijalizmom, običavalo reći – “prvi nekomunistički premijer Srbije”. Ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine u dvorištu Vlade Srbije, ne dočekavši priliku da i Srbiji i sebi bude korisniji.
Gde je danas Đinđićeva Srbija i šta je danas Srbiji Đinđić? Lepa uspomena? Mit? Neostvareni san i nedohodani korak do Evrope? Neshvaćeni reformator koga je pre stigao metak nego što je on stigao u budućnost u kojoj je zakazao sastanak Srbiji, sastanak na koji i Srbija kasni već skoro dve decenije?
“Atentat na Zorana jedna je velika crna tačka u srpskoj istoriji, kada je duboko povređen proces demokratizacije Srbije koji je on počeo dve i po godine pre ubistva kojim je taj proces, praktično, zaustavljen. Nakon godinu dana proces je oslabio, a već pet-šest godina posle toga smo imali kontrarevoluciju na delu”, kaže predsednik Nove stranke Zoran Živković, jedan od Đinđićevih dugogodišnjih bliskih saradnika i čovek koji je posle atentata godinu dana vodio Vladu Srbije.
Naglašavajući da su “za sve velike istorijske događaje u jednom društvu i jednoj državi neophodni veliki ljudi”, Živković smatra da je gubitak Zorana Đinđića u Srbiji “apsolutno dokaz kako bez velikih ljudi teško mogu da se naprave reforme i okonča tranzicija”.
Nekadašnji predsednik Demokratske stranke (DS) i čovek kojeg je Đinđić 1994. godine, praktično, skinuo sa čela demokrata i preuzeo stranku, Dragoljub Mićunović, tvrdi, pak, kako mu je danas “malo tužno” kad pogleda “gde smo i čemu smo se nadali u prošlom veku – i kasnije, u vreme promena i vlade koju je Đinđić vodio – i kako nismo napravili neke korake unapred”.
“Zato je srpsko političko društvo ponovo tamo gde je i bilo – opet imamo sukobe, mržnje, litije, proteste… Desilo nam se to jer nismo uvek uspeli da nađemo prave odgovore”, tvrdi Mićunović.
‘Miloševićevi i Šešeljevi omladinci’
Živkovićev pogled na (ne)izvučene pouke je sličan, samo ga drugačije objašnjava nego Mićunović.
“Danas je u Srbiji vlast koja je bila u kolevci i možda prohodala tih ’90-ih. To su sve Miloševićevi i Šešeljevi omladinci. Sa te strane gledano, ništa se nije promenilo – institucije su i dalje igračka autokrata, a pravosuđe, policija i vojska su, takođe, pod upravom jednog čoveka, jedne oligarhije ili jedne mafije. Srbija jeste danas u nešto boljem položaju jer se i ceo svet malo pomerio napred u ekonomskom smislu, ali je i dalje na začelju Evrope i po ekonomskom razvoju i po ljudskim slobodama, po onome što bi moglo da kreira budućnost u ovoj zemlji”, smatra Živković.
Tvrdi da su reforme koje je započeo Đinđić bile “odlučne i hrabre”, ali da je “nedostatak hrabrosti nakon njegovog ubistva i odlazak ekipe koja je bila oko njega doveo do toga da se taj proces maksimalno uspori”, dok se “i ono nešto malo što je ostalo od toga, danas uništava”.
Jedan od nekadašnjih zamenika premijera u Đinđićevoj vladi i osnivač Socijaldemokratske unije (SDU) Žarko Korać podseća da je Đinđić – svestan sve brojnijih pretnji koje su mu ugrožavale život – govorio kako se “ništa ne će promeniti njegovim uklanjanjem”, ali da “nažalost, nije bio u pravu”.
“Srbija je njegovim ubistvom – prvo sporije, a onda ubrzano – ponovo krenula u istorijsku regresiju. Već je Vojislav Koštunica sa svojom manjinskom vladom, koju je podržavala reformisana Socijalistička partija Srbije, krenuo u direktnu rehabilitaciju Miloševićevih političkih ideja. To se, nažalost, nastavilo i sa vladom DS koju je vodio politički nemoćni i nekompetentni Mirko Cvetković i koja nije ni pokušavala da reši osnovni politički problem Srbije – Kosovo. Naprotiv, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić takmičio se sa samim sobom koliko političkih poena može sebi da obezbedi ekstremno nacionalističkom retorikom o Kosovu”, kaže Korać.
On tvrdi da je “DS, koja je dovoljno dugo bila na vlasti u Srbiji i mogla da ubrza njene evrointegracije i dalju demokratizaciju, tako izdala samu sebe”.
“Politički slom DS bio je neminovan. Ona je sama obezbedila povratak nove-stare Srpske napredne stranke, a pre svega Miloševićevih ljudi i velikog dela te politike sa ciničnom parolom da je to ‘proces ubrzanih evrointegracija'”, tumači Korać političku sudbinu demokrata posle Đinđićevog ubistva.
Vučić se uzalud pokušava nametnuti kao reformator poput Đinđića
Istovremeno, Zoran Živković tvrdi kako je “Srbija tek nakon Đinđićevog ubistva shvatila koga je izgubila”, a da se današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić uzalud pokušava nametnuti kao reformator poput Đinđića, svojatanjem njegovih progresivnih ideja.
“Vučić je čovek koji se hvali da je bio toliko srećan kad je Zoran ubijen da je morao da se napije zbog toga. Sada, kad Zorana nema, u njemu više ne vidi protivnika već pokušava da ga zloupotrebi, ali je svako poređenje potpuno besmisleno. Oštro sam se posvađao sa nekim ljudima koji su, igrom slučaja, bili oko Zorana, a dozvolili su sebi da Vučića porede s njim. To je bezobrazluk najvišeg nivoa”, navodi Živković.
On inistira kako “nema nikakve sličnosti između Đinđića i Vučića – ni po naraciji, ni po rezultatima”.
“Dakle, Zoran nije lagao narod, zato i nije bio popularan. Sve ono što je rečeno i urađeno i pre 5. i posle 5. oktobra do 12. marta, bila je istina – nekad lepa, ali obično surova, jer bez takve analize nije moguće raditi ozbiljne reforme. A ovo što sad radi Vučić je svakodnevna laž, prevara do prevare, ponovna kriminalizacija društva, banalizovanje, visok nivo duhovne prostitucije i u medijima i sa lažnim diplomama, sa svim aferama koje obeležavaju poslednjih sedam osam godina u Srbiji”, poredi Živković Đinđićev i Vučićev period na vlasti.
‘Brze odluke ga koštale i života’
Objašnjenje Dragoljuba Mićunovića je kako „postoji nešto u ljudskoj prirodi što se sporo menja, tako da istorija često svoju prošlost pokaže time što je obnovi u nekim stvarima“.
“Tako je i danas – kad pogledamo Srbiju, kao da se ne može odlepiti od neke svoje mitologije. Ali, ako je trebalo negovati nešto Zoranovo – onda to svako nije mitomanija kojom od njega pravimo mit i nešto što nije bio”, ukazuje Mićunović.
On tvrdi da je Đinđić “imao neke osobine koje su se ispostavile i kao mana”.
“Bio je hrabar u onom smislu u kome se hrabrost definiše kao rizik. Bio je spreman da rizikuje, ali rizik je uvek nešto što govori i o nedovoljnoj promišljenosti. Naime, često je verovao da će se događaji kretati u onom pravcu u kojem on želi i donosio je nekada brze odluke, što ga je koštalo i života. Bio je nedovoljno oprezan da sačuva sebe i vlastiti život”, naglašava Mićunović.
Dok Žarko Korać ne vidi da postoji Đinđićeva zaostavština koju neko danas politički baštini, Zoran Živković, pak, tvrdi kako se Nova stranka, čiji je predsednik, trudi da “koliko god je to moguće nastavi Đinđićevu politiku, bar do nivoa da je Srbi i drugi građani Srbije ne zaborave”.
Živković je istovremeno spreman da prizna svoje greške koje, kako kaže, deli i sa “grupom oko Zorana i njegove lično”.
“To je – pre svega – što se nije desio, u metaforičkom smislu govoreći, taj 6. oktobar, što se ta mirna građanska revolucija nije završila kao revolucija – sa potpunim promenama. Trebalo je odmah ići na ustavotvornu skupštinu i promeniti Miloševićev ustav koji je trajao predugo. Trebalo je uraditi proces lustracije, ali ne na način osvete i odmazde, već na dobrim primerima država istočne Evrope. Trebalo je što pre okončati proces privatizacije kako bi se izbegla njena prljava strana. To jeste propušteno da se uradi, ali malo je toga i moglo biti urađeno za tako kratko vreme, do 12. marta 2003.
Započeto je mnogo dobrih stvari, ali one nisu aktivno realizovane u vlasti koja je nasledila Zoranovu vladu, a naravno da je sve okrenuto naopako posle 2012. I dolaska Vučića na vlast. Vučić se dogodio upravo zato što nije urađena lustracija. Jer da jeste, on ne bi mogao da se kandiduje – ni on, ni Vulin, ni Dačić ni 90 odsto onih koji danas drže vlast u Srbiji. Ne bi mogli – ali ne zbog odmazde, već da su primenjena pravila lustracije koja su civilizacijske vrednosti. Dakle, ovo što se desilo sada logična je posledica toga što neki ljudi iz tog demokratskog bloka nisu uradili domaći zadatak i nisu okončali posao koji je započeo Zoran Đinđić”, zaključuje Živković.
Ipak ne treba praviti mit
S druge strane, po stažu sigurno najiskusniji političar trenutno u Srbiji, Dragoljub Mićunović sugeriše da “uz Đinđićevo ime ne treba negovati mitologiju i praviti nešto od njega što nije bio”.
“Zoranove realne i stvarne osobine bile su brzina, energičnost, spremnost da se bude u skladu sa savremenim svetom i događajima. Eto, takva bi trebalo da bude i moderna Srbija koju je Zoran hteo”, ocenio je Mićunović.
Žarko Korać smatra da je “od Đinđićeve vizije demokratske Srbije ostalo još samo sećanje na njegov optimizam da je demokratska Srbija moguća i da se za nju vredi boriti”.
“Njegova stranka izdala je sve njegove napore, a u krajnjoj liniji i njegovu strašnu žrtvu. Činjenica je da Đinđić nije ostavio Srbiji svog pravog političkog naslednika. Ali, jednog dana, u budućnosti, neko će nastaviti njegovo delo i tada će se – kako je on proročki govorio – ‘susresti s njim u budućnosti'”, uveren je Korać.
Kakav god da je odgovor šta je Đinđić bio Srbiji, a šta Srbija Đinđiću – i od koga god da ga potražite – čini se da je upravo on unapred definisao današnje stanje i višegodišnje mrcvarenje kojem Srbija samu sebe godinama podvrgava, pogrešno birajući način da stigne na put kojim se ide napred.
A ta njegova definicija, izrečena s prekorom sunarodnicima i sugrađanima od kojih je očekivao snažniju i iskreniju podršku, glasila je ovako: “Ne idemo prema svetu onom brzinom kojom svet ide prema nama”.
“Gledajte u budućnost, tamo ćemo se sresti vi i ja”, poručio je početkom dvehiljaditih Đinđić svojim skeptičnim sugrađanima, među kojima su, izgleda, mnogi počeli da ga uvažavaju i razumeju tak kad ga je metak zaustavio na putu u zakazanu budućnost.
Srbija još nije stigla do tačke tog susreta. Pre bi se moglo reći da je posrnula, pala i da se kotrlja unazad, niz put nedostignute budućnosti.
