U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome kakav je u Srbiji odnos prema genocidu u Srebrenici. Sagovornici su bili Milica Kostić, direktorka pravnog programa Fonda za humanitarno parvo, i Goran Miletić, direktor za zapadni Balkan međunarodne organizacije Branioci građanskih prava.
Tekst prenosimo u orginalu.
Bilo je reči o tome zašto će u novom krivičnom zakonu Srbije biti kažnjivo negiranje genocida u Kongu, dok to isto ne važi za genocid u Srebrenici, kako se sudovi u Srbiji koji sude ratne zločine trude da se nijedan takav zločin ne poveže sa državom, kako su po zvaničnim tumačenjima za srpske ratne zločine odgovorni jedino kriminalci, o apsurdnoj tezi da bi priznavanje genocida u Srebrenici značilo da je ceo srpski narod genocidan, da li je vlast Borisa Tadića bila spremnija od Vučićeve da prizna istinu o Srebrenici, kako je zaboravljen stravični snimak na kome pripadanici paravojne jedinice Škorpioni ubijaju šestoro Srebreničana, ko finansira kampanju negiranja srebreničkog genocida, kao i o tome šta stoji iza predloga Milorada Dodika da se formira međunarodna komisija o Srebrenici.
Omer Karabeg: Ovih dana genocid u Srebrenici ponovo je predmet rasprava u Srbiji. Nedavno je vlada usvojila izmene i dopune krivičnog zakona po kojima će javno negiranje genocida biti kažnjeno zatvorom od šest meseci do pet godina. I taman kada smo pomislili da se dogodio neverovatan obrt i da je Vučićeva vlada odlučila da stavi tačku na dugogodišnje negiranje srebreničkog genocida, ministarska pravde Nela Kuburović poručila je da se izmene u krivičnom zakonu odnose samo na onaj genocid koji presudi Međunarodni krivični sud, a on je do sada presudio da se genocid dogodio u Kongu. Znači, za Srbiju nisu relevantna dva druga, ne manje značajna međunarodna suda, a to su Međunarodni sud pravde i Haški tribunal koji su presudili da se u Srebrenici dogodio genocid. Kako je to moguće?
Milica Kostić: Ovde postoji nekoliko značajnih momenata. Jedan je da to predstavlja nastavak zvanične državne politike negiranja genocida u Srebrenici. To je stanovište naših političkih lidera od ratova devedestih do danas. Drugo, ovakve izmene krivičnog zakona su logičan sled revizionističke kampanje koja traje unazad nekoliko godina. Naime, u Srbiji se koriste državni resursi da bi se negirali zločini počinjeni tokom ratova u Bosni i Hercegovini. Tako je na poligonu Ministarstva odbrane u Nikincima nedavno izveden eksperiment kojim je navodno dokazano da za masakar na trgu u Tuzli 25. maja 1995. godine, kada je poginulo preko 70 ljudi, nije kriva Vojska Republike Srpske kako je presudio sud. Sada se priprema novi eksperiment koji se tiče zločina na Markalama. Treće, ovakvim zakonskim rešenjem Srbija samo fingira ispunjavanje svojih obaveza koje se odnose na vladavinu prava. Pri tome se vlada poziva na odluku Saveta Evrope kojom se traži kažnjavanje negiranja genocida koji utvrdi Međunarodni krivični sud, a zaboravlja da je obavezna da poštuje odluke druga dva međunarodna suda koji su za nju relevantni, a to su Haški Tribunal i Međunarodni sud pravde.
Goran Miletić: U Srbiji je dominantan diskurs negiranja ratnih zločina koje su počinili Srbi. Srbija nije odgovorna ni za šta, niti o tome može da se priča. Za srpsko pravosuđe bitno je da se nijedan ratni zločin ne poveže sa državom Srbijom, da se izbegne svaka odgovornost države. To se desilo i sa ovim zakonom. Ako ministarka pravde kaže da se kažnjavanje negiranja genocida odnosi samo na presude Međunarodnog krivičnog suda, onda je to poziv da se negiraju i dovode u pitanje sve presude za genocid i ratne zločine koje su doneli drugi međunarodni sudovi. Kao pravnik pretpostavljam da bi postojala mogućnost se pred Ustavnim sudom Srbije pokrene postupak zbog diskriminacije žrtava, ali bojim se da bi taj sud bio veoma sklon da proglasi da je taj zakon u redu i da nije u suprotnosti sa međunarodnim standardima.
Odgovorni su kriminalci
Omer Karabeg: Jedan od glavnih razloga što Srbija odbija da prizna da je u Srebrenici počinjen genocid je tvrdnja da bi to značilo da je srpski narod genocidan.
Milica Kostić: Ta teza je potpuna besmislica. Mislim da političari pokušavaju da negiranje genocida u Srebrenici predstave kao nekakvu volju naroda, što je potpuno netačno. Oni, pre svega, žele da zaštite sistem koji je to dozvolio, da ne kažem podržavao i pomagao da se takav zločin dogodi. Oni žele celu stvar da prikažu kao da je to uradila nekakva grupa kriminalaca. Nedavno je Radovan Karadžić izjavio da je zločin u Srebrenici počinio izdajnik srpskog naroda, neka poremećena pamet. Dakle, nekakav ludak, pojedinac je izvršio genocid u Srebrenici – što je potpuna besmislica. Da biste ubili 8.000 ljudi bila je potrebna ogromna logistika i precizno planiranje, a za to su bili neophodni državni resursi. O tome imamo jako mnogo podataka upravo zahvaljujući Haškom tribunalu i Međunarodnom sudu pravde. Negiranje zločina u Srebrenici je pre svega štetno za srpski narod, jer ako ljudi ne znaju šta se desilo u Srebrenici i ako se znanje o tom događaju izvrće, onda se oni ne mogu učiti na svojim greškama. Kako da napravimo sistem da se tako nešto više ne dogodi – da ljudi ne gledaju blagonaklono na Mladićevu izjavu da je osvajanje Srebrenice osveta Turcima, da mediji više ne huškaju na rat, da se autobusi državnih preduzeća Srbije ne koriste za odvođenje ljudi na streljanje kao što je to bio slučaj u Srebrenici. Kako da obezbedimo da se to više ne ponovi?
Goran Miletić: Naravno da nijedan narod ne može biti genocidan, niti građani jedne države mogu biti genocidni. Sa druge strane, svođenje tog zločina na neku grupicu ljudi koja je streljala neku drugu grupu je obična laž i manipulacija. Ključno je da su neki ljudi zaklanjajući se iza srpskog naroda i u ime srpskih građana učinili jednu strašnu stvar koja jeste genocid. Treba pročitati izveštaj Fonda za humanitarno pravoo Desetom diverzantskom odredu Vojske Republike Srpske, tu je veoma mnogo dokaza i izjava onih koji su učestvovali u streljanjima više od hiljadu ljudi. Ne može se srpski narod nazivati genocidnim, ali je suočavanje sa prošlošću na način kako je to uradila Nemačka apsolutno potrebno Srbiji. Nije dobro da mladi ljudi u Srbiji veruju da su Srbi stalno bili žrtve – u Drugom svetskog ratu, u ratovima devedesetih i da su sada žrtve novog svetskog poretka. Ti mladi ljudi veruju da Srbima uvek neko radi o glavi, dok oni nikada nisu počinili nikakav zločin. To je izuzetno opasno.
Spasonosni ruski veto
Omer Karabeg: Pod parolom – srpski narod nije genocidan vođena je 2015. godine žestoka kampanja protiv rezolucije koju je Britanija predložila Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija u kojoj se kaže da je prihvatanje činjenice da je u Srebrenici počinjen genocid uslov za pomirenje. Na kraju je Srbiji pritekla u pomoć Rusija koja je stavila veto na predlog te rezolucije. Sutradan su srpski tabloidi osvanuli sa naslovima kako je Rusija spasila obraz srpskom narodu. Zašto je u Srbiji bila tolika panika zbog te rezolucije, iako se Srbija u njoj uopšte ne pominje?
Milica Kostić: Podigli su paniku zbog toga što kada Savet bezbednosti donese rezoluciju o genocidu u Srebrenici – to podrazumeva da se takav zločin dogodio. Mislim da kampanja protiv te rezolucije najbolje pokazuje odnos Srbije prema suočavanju sa prošlošću. Mi neprestano slušamo da je premijer Srbije faktor stabilnosti na Balkanu, da je veliki pomiritelj, hvali se njegov odlazak na komemoraciju u Srebrenici, dok on u isto vreme vodi grčevitu borbu da u Savetu bezbednosti ne prođe rezolucija o genocidu u Srebrenici. To je konstantna politika Srbije unazad dvadeset godina.
Omer Karabeg: Imam utisak da je ova sadašnja vlast u Srbiji, koja sebe proglašava proevropskom, mnogo manje spremna da prizna istinu o Srebrenici nego prethodna vlast. Ne treba zaboraviti da je 2010. godine, kada su Boris Tadić i Demokratska stranka bili na vlasti, u skupštini Srbije doneta deklaracija u kojoj se kaže da Narodna skupština osuđuje zločin u Srebrenici na način kako je utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde. Mada genocid nije pomenut, on je indirektno priznat, jer je Međunarodni sud pravde zločin u Srebrenici definisao kao genocid. Vučićeva vlast je zaboravila tu deklaraciju.
Goran Miletić: To je potpuno tačno. Kod Vučića je vrlo jasna želja da se dodvori svom konzervativnom biračkom telu. Treba dati, kako to kažu političari, nekog mesa biračima koji glasaju za Vućića da ne bi otišli Šešelju ili Dverima.
Milica Kostić: Mislim da nijedna vlast nije imala volje da iskreno prihvati ono što se dogodilo u Srebrenici i da se suoči s tom činjenicom. Podsetila bih da je Boris Tadić inicirao ono čuveno pomirenje sa Socijalističkom partijom Srbije koja se nikada nije odrekla Slobodana Miloševića. Možda je jedina razlika između Vučićeve i Tadićeve vlasti u tome što se danas otvorenije podržava Miloševićeva politika i negiraju ratni zločini.
Škorpioni
Omer Karabeg: Mislim da je trenutak otrežnjenja bio 2005. godine kada je prikazan onaj stravični snimak kako pripadnici paravojne jedinice Škorpioni ubijaju šestoro Srebreničana od kojih su trojica bili maloletnici. Javnost je zaista bila potresena tim užasnim snimcima.
Goran Miletić: Da, takvi snimci su zaista doveli do nekog početka otrežnjenja. Nažalost, to je vrlo brzo bilo zaustavljeno. Neverovatno je kako građani danas sa velikom lakoćom odbijaju da se suoče s dokazima i dokumentima o zločinima koje su počinili Srbi. Smatra se da je sve to fabrikovano, da je lažno, da nije verodostojno. Kada bi danas bio ponovo emitovan snimak o Škorpionima, koji je svojevremeno izazvao šok, verujem da bi većina građana rekla – pustimo sad to, to je prošlost, hajde da pričamo o nečem što je lepše. Ili bi rekli – ubili su šestoricu muškaraca, pa šta onda, svaki dan u Beogradu ima toliko ubistava. Čini se da su građani u Srbiji oguglali na ubistva i da ne osećaju užas nad zločinima koji su devedsetih godina činjeni u njihovo ime.
Milica Kostić: Mislim da je prikazivanje snimka o zločinu Škorpiona bio trenutak kada su političari, da su hteli, mogli nešto da urade da istina o ratnim zločinima dopre do svesti ljudi. Jer građani su tada prvi put videli kako je izgledao jedan od najstrašnijih zločina – egzekucija dečaka. Takav trenutak je bio i 2001. godine kada su otkrivene masovne grobnice u Srbiji i kada su ljudi bili u prilici da shvate razmere i strahote zločina počinjenih u ratovima devedesetih, ali političari nisu ni taj trenutak iskoristili da nešto urade.
Omer Karabeg: Pored odbijanja da se priznaju činjenice o srebreničkom genocidu u Srbiji i u Republici Srpskoj se istrajno radilo na tome da se taj genocid proglasi prevarom. Postoje brojne knjige u kojima se tvrdi da u Srebrenici nije bilo više od hiljadu žrtava, da su tamo sahranjivani leševi koji nemaju veze sa Srebrenicom, da tu ima i leševa životanja – i šta sve ne.
Počasni konzul Kraljevine Tonga
Milica Kostić: Mislim da se ogromna većina tih negatorskih kampanja zasniva na zaista imbecilnim tezama kao što je ona da su Bošnjaci u Srebrenici masovno izvršavali samoubistva i takve gluposti. Glavni proizvođač pseudonaučnih teza o Srebrenici je fantomska organizacija koja se zove Istorijski projekat Srebrenica, koju vodi izvesni Stefan Karganović, poznati prevarant i manipulant. Taj čovek, koji se svojevremeno u Sjedinjenim Američkim Državama predstavljao kao počasni konzul Kraljevine Tonga, do sada je od vlade Republike Srpske za svoju kampanju negiranja genocida u Srebrenici dobio oko milion evra. Navešću vam jedan primer kako Karganović manipuliše podacima. On, recimo, kaže da su u posmrtnim ostacima nekih Srebreničana pronađeni geleri i na osnovu toga zaključuje da su to vojnici koji su poginuli u borbi. Međutim, kada čovek pogleda dokumentaciju Haškog tibunala vidi da su to tela civila koji su bili zatočeni u hangaru u selu Kravice. Oni su pobijeni tako što su u hangar ubacivane bombe i otuda geleri u njihovim telima. To su utvrdili forenzičari Haškog tribunala.
Omer Karabeg: Najnoviji pokušaj relativiziranja istine o Srebrenici dolazi od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, koji inače već godinama uporno negira da je u Srebrenici počinjen genocid. Dodik kaže da treba formirati nezavisnu međunarodnu komisiju koja će utvrditi istinu i on će verovati jedino nalazima te komisije.
Goran Miletić: Gospodin Dodik ne želi nikakvu komisiju koja bi se bavila činjenicama, on samo želi da se formira komisija koja bi saopštila da sve što je do sada sudski utvrđeno o genocidu u Srebrenici – nije istina. To je jedini zaključak kojim bi Dodik bio zadovoljan. On je naprosto šampion negiranja genocida. Po njemu, ako ste pravi Srbin – morate negirati genocid u Srebrenici. Ako kažete da se dogodio genocid, onda niste pravi Srbin. To je ono što Milorad Dodik svakodnevno promoviše.
Milica Kostić: Podsetila bih da je vlada Republike Srpske 2004. godine formirala sličnu komisiju koja je imala međunarodne monitore. Ta komisija je utvrdila šta se desilo u Srebrenici u julu 1995. godine, ali Dodik danas ne priznaje tu komisiju.
Pravi Srbin mora negirati genocid
Omer Karabeg: Gospođo Kostić, vi ste ove godine povodom obeležavanja godišnjice srebreničkog genocida izjavili da svega 10 posto ljudi u Srbiji veruje da je u Srebrenici počinjen genocid. Znači, što vreme više prolazi – Srbija je sve dalje od istine o Srebrenici.
Milica Kostić: To je podatak iz istraživanja koje je urađeno 2011. godine. Nemamo neka novija istraživanja, ali mislim da se situacija nije promenila. Dakle, svega 10 posto ljudi zna šta se desilo u Srebrenici. Među onih 90 posto, koji ne veruju da se tamo dogodio genocid, imamo najrazličitija mišljenja – od potpunog negiranja genocida do toga da ljudi zaista ne znaju šta se tamo desilo, što naročito važi za mlađe generacije. Prošle godine je reporter jednog lista pitao učenike Prve beogradske gimnazije da li znaju šta je Srebrenica. Jedan učenik je odgovorio: “Da, to je ono mesto gde su Srbi ubijeni tokom Drugog svetskog rata“.
Postoje oni koji zaista ne znaju, ali je i dosta onih koji odbijaju da prihvate istinu. Kada je 2005. emitovan snimak o Škorpionima, pored onih koji su istinski bili užasnuti, bilo je i onih koji su smatrali da je taj snimak montiran. Srbija je početkom ove godine usvojila nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina. Jedan od ciljeva te strategije je da se obezbedi veća informisanost građana o zločinima počinjenim tokom ratova devedestih godina. Međutim, tako je samo na papiru.
Mi smo jedina zemlja u regionu u kojoj kamera nikada nije ušla u sudnicu za ratne zločine, iako je to omogućeno našim zakonom. Predsednik Višeg suda u Beogradu konstantno i bez ikakvog obrazloženja odbija da pusti kamere u sudnicu tako da se na televiziji ne mogu videti ta suđenja. Sve je to deo državne politike da se zataška cela ta priča o zločinima iz devedesetih i da se o tome što manje govori.
Goran Miletić: Nažalost, kako vreme prolazi – Srbija je sve udaljenija od poštovanju ljudskih prava. Svaka vlast smatra da bilo kakva priča o ljudskim pravima, naročito o teškim povredama ljudskih prava kao što su ratni zločini i genocid, uznemirava javnost, pa se svi trude da građanima pruže samo ono što ih neće uznemiriti. Koleginica Kostić je pomenula da 90 posto građana ne veruje da se u Srebrenici dogodio genocid. Čini mi se – možda sam preveliki optimista – da među tih 90 posto ima građana koji zaista znaju istinu o Srebrenici, ali ne mogu da prihvate da se to nazove genocidom. Možda neki od njih i ne znaju šta je genocid. U svakom slučaju verujem da bi procenat onih koji to prihvataju bio veći kada bi im bile dostupne informacije o onome što se dogodilo jula 1995. godine u Srebrenici. Ali to se ne može očekivati od ove vlasti. Moraćemo da sačekamo neku sledeću.
Milica Kostić: Ljudi koji negiraju da se u Srebrenici dogodio genocid bukvalno zatvaraju oči pred gomilom dokaza. Oni ne treba da veruju da se u Srebrenici dogodio genocid zato što je to rekao Haški tribunal. Neka pogledaju na osnovu čega je Haški tribunal to presudio. Kad vide sve te dokaze moraće da ih uvaže, pa makar mislili da je Haški tribunal politički sud.
