UEFA smatra da fudbal i politiku ne bi trebalo mešati. Ali, u nekim slučajevima taj evropski fudbalski savez pravi i izuzetke. To bi moglo da ima posledice i po Prvenstvo Evrope 2020.
„Juče sam se malo pozabavio modusom“, rekao je nemački fudbalski selektor Joakim Lev nakon izvlačenja parova za Fudbalsko prvenstvo Evrope 30. novembra u Bukureštu. A onda je, uz mig, dodao: „i, uz pomoć dvoje-troje ljudi sam uspeo i da ga shvatim“.
I zaista, izvlačenje se ispostavilo kao veoma komplikovano. To je tako zbog velikog broja domaćina, od kojih maksimalno po dvoje mogu da igraju u istim grupama predtakmičenja. Sedam od 12 domaćina već se kvalifikovalo za prvo panevropsko Prvenstvo. Ostalih četvoro nadaju se da će uspeti da se izbore za karte za Šampionat koje su još na raspolaganju. Za to će imati priliku tek u martu 2020. u plej-ofu Lige nacija. Jedino Azerbejdžan (igra se u Bakuu) definitivno neće učestvovati na turniru.
Ako se Kosovo kvalifikuje…
Izvlačenje je dodatno zakomplikovano i time što je UEFA eliminisala mogućnost održavanja politički škakljivih utakmica u predtakmičenju. Tako timovi Ukrajine i Rusije, zbog konflikta koji traje od 2014. godine, nisu smeli da „nalete“ jedan na drugi. A do drugih „zabranjenih utakmica“ moglo bi da dođe ukoliko se za završnicu takmičenja kvalifikuju Kosovo, Srbija ili Bosna i Hercegovina.
UEFA je stavila na „crnu listu“ šest neželjenih kombinacija i do njih ne bi smelo da dođe na svim klupskim i reprezentativnim takmičenjima: Ukrajina protiv Rusije (od 2014), Kosovo protiv Srbije (2016), Kosovo protiv Bosne i Hercegovine (od 2016), Kosovo protiv Rusije (od 2019), Jermenija protiv Azerbejdžana (od 2010.) i Španija protiv Gibraltara (od 2013. godine). O „listi zabranjenih utakmica“ odlučuje Izvršni komitet UEFA, ili, ako mora da se odlučuje brzo, „hitni panel“ – petočlani odbor na čijem čelu je predsednik UEFA.
Poremećena jednakost takmičenja?
Kritičari smatraju da je poremećena jednakost u takmičenju i da je UEFA sada povredila sopstveno načelo prema kojem ne treba mešati fudbal i politiku. „Za UEFA je od najvećeg značaja da se garantuje bezbednost navijača, igrača i svih relevantnih aktera na svim takmičenjima UEFA“, saopštio je taj Savez na upit DW. „Iako UEFA insistira na razdvajanju politike i sporta, ekipe i reprezentacije nekih zemalja moraju do daljeg da ostanu razdvojene, jer bezbednost ne može da se garantuje“.
Pri tom je u igri i veliki pragmatizam, smatra profesor Jirgen Mitag sa kelnskog Fakulteta za sport. On za DW kaže da se „UEFA, kao i FIFA i MOK, trude da spreče prejako uticanje politike na velike sportske događaje“. „S druge strane, ona veoma dobro zna da fudbal zbog svog značaja ne može da bude sasvim apolitičan. UEFA nastoji da to sve izbalansira“.
„Maksima je pragmatizam“
Jedan predstavnik UEFA je pre pet godina – kada se intenzivno diskutovalo o tome da li bi duel Srbije i Albanije trebalo da dospe na listu „zabranjenih utakmica“ – naveo tri kriterijuma kojima se rukovodi ta organizacija. Imaju li sve strane normalne diplomatske odnose? Postoji li oružan sukob? Da li je jedan od ta dva fudbalska saveza podneo zahtev da više ne mora da igra protiv druge zemlje?
Profesor Mitag kaže da je to samo gruba smernica: „Maksima je pragmatizam. Tamo gde postoje posebno velike opasnosti, nastoje da manje ili više rafinirano spreče veći konflikt. Drugo je pitanje da li se to uvek kruniše uspehom“.
Kompleksnija vremena
U vreme Hladnog rata, kaže Mitag, UEFA je bila nešto kao „graditelj mostova“. Tada su fudbalski dueli između ekipa iz ideološki suprotstavljenih blokova bili normalna stvar i u telima UEFA se oko tog pitanja sarađivalo.
Ali, odnosi su posle toga postali mnogo kompleksniji. „Danas ima mnogo više aktera. Setimo se samo utakmice Bugarske protiv Engleske (Englezi su sredinom oktobra pobedili sa 6:0 u Sofiji na kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, a utakmica je viša puta prekidana zbog toga što su iz publike više puta stizali rasistički, uvredljivi pokliči na račun engleskih fudbalera, prim. red). Postoje navijači, savezi, pritisak medija. To su polja u kojima nastaju napetosti drukčije vrste nego ranije, i za UEFA je teže da povuče jasnu liniju između onoga što dopušta i onoga što ne dopušta.
Fudbal nije uvek sredstvo koje gradi mostove kao što je to bio slučaj u vremenu Hladnog rata, „već može i da pojača napetosti“, kaže Jirgen Mitag. „UEFA mora da postupa vrlo precizno i rafinirano“.
Evropski savez za DW izričito ukazuje da „crna lista“ nije nešto što je uklesano u kamen. Tako je UEFA 2014, nakon normalizacije odnosa između Rusije i Gruzije, ponovo dopustila međusobne mečeve tih reprezentacija koji su dotle bili zabranjeni.
Samo ograničeno sprovodljivo
To što je UEFA isključila mogućnost održavanja „zabranjenih utakmica“ samo u grupnoj fazi takmičenja, ima svoj razlog. Kada na turniru dođe do „nokaut-faze“, onda je to praktično nemoguće. To se pokazalo u Evropskoj ligi 2014/15 kada su u četvrtfinalu bila dva ukrajinska (Dnjepr Dnjepropetrovsk i Dinamo Kijev) i jedan ruski tim (Zenit St. Petersburg).
Da su sva tri tima stigla do polufinala, dva ukrajinska tima bi igrala jedan protiv drugog i tako bi postojala teoretska šansa da se „zabranjena utakmica“ igra u samom finalu. Ona ne bi mogla da bude otkazana. U pomenutom slučaju nije došlo do te situacije, jer su Sankt Peterburg i Dinamo Kijev ispali u polufinalu. Neki put se politički problemi rešavaju na sportski način. Možda će tako biti i na Prvenstvu Evrope 2020.