Rješavanje kosovskog pitanja zahtijevat će mnogo više od dobre političke volje, a gotovo svakog dana čuju se novi prijedlozi i ideje o konačnom razrješenju “srpsko-albanskih” sporova na Kosovu i jugu Srbije.
Pitanje razgraničenja i razmjene teritorija ideja je koja je u posljednje vrijeme dobila na aktuelnosti, a činjenica da gotovo simultano o njoj govore predsjednik Srbije Aleksandar Vučić i predsjednik Kosova Hashim Thaci znak je da nije riječ o medijsko-političkom folkloru.
Tako misli i jedan od najvažnijih nezavisnih intelektualaca na Kosovu Shkelzen Maliqi, koji primjećuje da se taj narativ uvodi u javni diskurs obje zemlje baš u vrijeme koje je SAD označio kao ključno za postizanje historijskog sporazuma između dvije zemlje.
Spreman analizirati trenutnu političku situaciju i pružiti autentičan pogled iz kosovske perspektive, Maliqi političke događaje u posljednjih nekoliko mjeseci razumijeva kao dio dugotrajnijeg i složenijeg procesa. Iz te perspektive i govori kad kaže kako je očito da među kosovskim čelnicima postoji “rivalstvo”, posebno kad je riječ o najvažnijem političkom pitanju, onom o razgraničenju sa Srbijom.
- Čini se da se političko rješenje u odnosu Beograda i Prištine još ne nazire, ali se posljednjih mjeseci iz nekoliko izvora plasira ideja o razgraničenju na novim principima. Recimo, kosovski predsjednik Hashim Thaci nedavno je izjavio kako smatra da bi Preševska dolina, područje na jugu Srbije naseljeno isključivo Albancima, trebala biti pripojena Kosovu. Koliko su takve ideje ozbiljne, a koliko je to dio političkog folklora?
Sveobuhvatni i obavezujući politički sporazum između Kosova i Srbije nije puka ideja, a ni deo lokalnog političkog folklora nego je reč, po svemu sudeći, o ozbiljnom projektu koji je strateški smišljen u međunarodnim centrima moći. Naime, ne zagovara samo kosovski predsednik Tači ideju “korekcije” granice nego je o tome gotovo sinhrono govorio i predsednik Srbije Vučić. Nedavno je ministar spoljnih poslova Srbije Dačić priznao da je “razgraničenje” zvanična politička platforma Srbije za rešavanje kosovskog pitanja.
Zatim, ako se te lokalne izjave uzmu kao populistički folklor, ne može da se prenebregne podrška visoke diplomatije iz Vašingtona i Brisela, koja od prošle godine najavljuje istorijski sporazum, i to fiksiran za prvu polovinu ove godine. Trebalo bi, dakle, da budemo negde pred ciljem. Međutim, ako se gledaju događaji na terenu i politička retorika, procesi izgledaju kao da idu unazad, ka novom zaoštravanju odnosa. Srbija intenzivno radi na “poništavanju” priznanja ili sprečavanju učlanjenja Kosova u međunarodne organizacije (UNESKO, Interpol itd.). Kosovo je kao kontrameru odlučilo da uvede visoku taksu od 100 odsto za robu uvezenu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, čime je praktično obustavljena trgovinska razmena sa tim državama. A to je onda iskorišćeno kao izgovor Beograda za prekid dijaloga sa Kosovom.
Sa druge strane, ne prestaje diplomatski optimizam na Zapadu koji sporazum vidi, takoreći, kao da je nadohvat ruke. Treba se setiti samo poruke američkog predsednika Trampa, koji je poslao pismo Tačiju i Vučiću ohrabrujući ih da se što pre dogovore i uputio poziv da se sporazum proslavi na proleće u Beloj kući.
- U cijeloj regiji odluka kosovskih vlasti da uvedu carine i takse na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine odjeknula je kao bomba. Kosovske vlasti nisu povukle odluku ni nakon preporuka iz Evropske unije. S druge strane, na pitanju taksi pokazalo se da kosovski politički establišment nije monolitan i na površinu je isplivao sukob Thacija i premijera Ramusha Haradinaja. Koliko taj sukob pokazuje istinsku podijeljenost u kosovskoj politici kad je riječ o odnosu prema Srbiji, a koliko, kako neki politički analitičari aludiraju, način na koji se Thaci želi “obračunati” sa svojim političkim protivnikom?
Postoji svakako rivalstvo između kosovskih čelnika koje uslovljava različit pristup taksama, kao i ključnom pitanju sporazuma, “razgraničenju” Kosova i Srbije. Kao i prilikom sporazuma o demarkaciji sa Crnom Gorom, kada su predsednik i premijer Kosova takođe bili u sukobu da li je linija granice identična sa granicom Kosova u okviru SFRJ, i sada je spor nominalno o tome da li granica Srbije i Kosova treba da ostane kakva je bila 1989. ili može da se koriguje razmenom teritorija, pri čemu bi delovi severnog Kosova gde Srbi čine većinu pripali Srbiji, dok bi delovi Preševske doline, gde Albanci čine većinu, pripali Kosovu.
- Mnogo se govori i o ekonomskoj neutemeljenosti uvođenja taksi i činjenici da kosovska privreda nije dovoljno razvijena da podmiri sve potrebe u domaćoj proizvodnji. Po Vašem mišljenju, kako mislite da će se “spor” završiti i hoće li, u slučaju da takse budu ukinute, to biti Haradinajev politički poraz?
Uvođenje taksi nije bilo ekonomski motivisano nego je to više bila politička odmazda za agresivnu politiku Srbije prema Kosovu, konkretno u vezi sa učlanjenjem u Interpol. Vlada Kosova je najpre uvela umerenu taksu od deset odsto, više kao opomenu, a onda ju je povisila na 100 odsto, čime su znatno oštećeni trgovinski bilansi Srbije i Bosne i Hercegovine. Tri meseca su kratak period da bi se ocenilo koliko je Kosovo profitiralo od toga. Svakako, delomično je pospešilo domaću proizvodnju, ali će, po svemu sudeći, ceh platiti kosovski potrošači zato što se sada uvoz kompenzira sličnom robom iz drugih zemalja regiona, Grčke, Turske, Bugarske itd., koja je skuplja. Na Kosovu nije kupovana roba iz Srbije i Bosne i Hercegovine zbog brendova i navike nego zato što je bila jeftinija od konkurencije.
Kad je reč o premijeru, ukidanje taksi ne mora da znači poraz za Haradinaja. Ako se takse ukinu ili suspenduju, na čemu insistiraju Vašington i Brisel, njegova pozicija zavisi od načina na koji će to biti učinjeno. Naime, ako on bude smenjen, izgubiće vlast, ali će otići kao žrtva braneći populističku auru čelnika koji je dosledan u odbrani suverenosti i interesa Kosova. Od toga može da ima koristi na sledećim izborima, koji mogu da budu raspisani najesen. Ako, pak, ostane premijer i sam potpiše ukaz o ukidanju taksi, može da izgubi dio te aure, mada će se pravdati činjenicom da je bio pod jakim pritiskom Zapada, te da nije želeo da pogoršava odnose Kosova sa SAD-om.
- Veliko pitanje koje je još ostalo nerazriješeno jest i osnivanje Zajednice srpskih općina na sjeveru Kosova. Kako se na taj proces gleda u zvaničnoj Prištini i postoji li bojazan kod prištinskih vlasti da bi to bio uvod u podjelu Kosova koja bi nalikovala dejtonski ustrojenoj Bosni i Hercegovini, dakle, nefunkcionalnoj državi?
Zajednica srpskih opština je različito zamišljana u Srbiji i na Kosovu. Srbi su hteli da obezbede izvršne funkcije u Zajednici, da bude autonomno telo između centralne i lokalnih vlasti na Kosovu. Albanci su Zajednicu videli samo kao koordinaciono telo, neku vrstu srpskog nacionalnog veća, bez ikakvih izvršnih funkcija i ovlašćenja. Ustavni sud Kosova razmatrao je ranije predlog statuta Zajednice i našao je više od 20 ozbiljnih problema kojima se kršio Ustav Kosova ili bi vodili ka opasnom dvovlašću ili instrumentu koji bi funkcionisao kao produžena ruka Beograda, sa tendencijom da postane neka vrsta mini Republike Srpske. Zbog toga se stalo sa konstituiranjem Zajednice. Čini se da je to bio i razlog zašto je za Tačija postala primamljivije ponuditi deo severa Kosova Srbiji u zamenu za deo albanskih opština u Preševskoj dolini nego stvaranje organa, makar i samo konsultativnog, koji bi za sva pitanja prevashodnu adresu imao u Beogradu, a ne u Prištini, kao što se i danas čini preko Srpske liste. Istovremeno, bez Zajednice srpskih opština ruši se ključni kompromis Ahtisarijevog plana, koji je osnova za Ustav Kosova.
- Kad smo već kod dejtonske Bosne i Hercegovine, neizbježno je da Vas pitam i vjerujete li da će srbijansko priznavanje nezavisnosti Kosova biti “naplaćeno” pripajanjem Republike Srpske Srbiji, što je tema o kojoj se dosta govori posljednjih mjeseci? Je li Vam poznato kakav stav prema takvom razvoju političke situacije na Balkanu imaju kosovski intelektualci i politički establišment Kosova?
Ne, to je isključeno. Ne postoji aktivni paralelizam između Kosova i Bosne i Hercegovine. Nezavisnost Kosova je poseban slučaj za koji je Međunarodni sud pravde u Hagu, odgovarajući na žalbu Republike Srbije, presudio da proglašenjem nezavisnosti nije povređeno međunarodno pravo. Međutim, budući da je mišljenje Haškog suda bilo samo konsultativno, a ne i obavezujuće, Kosovo nije moglo da bude univerzalno priznato niti može da postane članica UN-a sve dok je taj čin blokiran vetom Rusije u Savetu bezbednosti. Zato je pitanje Kosova preneto u nadležnost Evropske unije kako bi posredovala u dijalogu između Kosova i Srbije sa ciljem da se normalizuju njihovi odnosi i postigne sporazum o uzajamnom priznanju.
Korekciju postojeće granice, ako se desi, neki vide kao presedan koji će onda povući za sobom lančanu reakciju u našem regionu, a i šire. Štaviše, upozorava se na nove ratove. Međutim, Kosovo kao specijalan slučaj legitimne secesije, ne može ugroziti međunardno pravo ako sa Srbijom dogovori sporazum, beskonfliktnu korekciju granice. Poenta je ovde u sporazumu, saglasnosti oba entiteta koji ugovaraju svoje buduće odnose. Za međunarodno pravo ne bi trebalo da bude problem saglasno određivanje granice između dve zemlje koje se uzajamno priznaju. Ne bi to bio prvi slučaj u istoriji formiranja država da se dva suverena entiteta dogovorno pojave pred međunarodnom javnošću i UN-om kao suvereni entiteti uz sporazum koji garantuje da oni među sobom nemaju spor o granici. Iako procedura kao takva nije kodifikovana, ona ipak uvodi novi princip i kvalitet u rešavanje sporova o granici bez arbitraže. Zašto bi bilo kojoj trećoj strani bio problem dogovor dveju nezavisnih i suverenih zemalja o granici?
U slučaju Bosne i Hercegovine, kao i mnogih drugih spornih oblasti na koje se ukazuje, kao što je, recimo, pitanje Severne Irske, ključni problem jest to što nema trajnog dogovora i sporazuma, a međunarodno pravo osuđuje nasilne pokušaje da se granice prekroje. Bosna i Hercegovina je nakon rata do detalja uređena, doduše, ne baš najsrećnije, Dejtonskim sporazumom, ali ne može da se raspadne i prekraja bez saglasnosti svih faktora koji je čine kao državu i subjekt međunarodnog prava. Nacionalistička Srbija bi možda htela da “secesiju” Kosova predstavi kao presedan za secesiju Republike Srpske, ali to nije moguće ostvariti bez saglasnosti drugog, bošnjačko-hrvatskog entiteta.
- Ostavimo na trenutak politička pitanja i okrenimo se nekim dubljim i suštinskijim stvarima. Mnogi intelektualci, oni koji poznaju historiju albansko-srpskog sučeljavanja na Kosovu, tvrde da Srbija neće nikad priznati nezavisnost Kosova. Drugi opet kažu kako, čak i da priznaju kosovsku nezavisnost, neće odustati od teritorije i da će, ako treba, čak i 100 godina raditi na ponovnom povratku regije pod svoje državno okrilje. Koliko takva razmišljanja onemogućavaju dogovor?
Nezavisnost Kosova je realnost koju će Srbija morati kad-tad da prihvati i prizna zato što ne može ni samu sebe da definiše kao suverenu državu u punom smislu reči, s obzirom na to da uopšte ne kontroliše deo “svoje teritorije”. Doduše, Beograd može da održava u nedogled postojeće stanje ili, kako ste Vi opisali, da ne odustane od teritorije čekajući na povoljnu priliku kako bi, i nakon 100 i više godina, Kosovo vratio pod svoje okrilje. Međutim, Srbija danas spada u red malih država koje moraju da vode računa o geostrateškom okruženju, bezbednosti i stabilnosti, kao i o položaju u ujedinjenoj Evropi. Ako želi da bude deo EU-a, jer je već počela pregovore o učlanjenju, Srbija mora da reši pitanje granica sa Kosovom. Bez priznanja nezavisnosti Kosova to se ne može ostvariti.
- Jedan od velikih problema svakako je i desetljećima duga stereotipizacija i demonizacija Albanaca u srbijanskim medijima i javnosti. Albanci, pogrdno “Šiptari”, od Titove smrti opisuju se kao arhetipski neprijatelji svega srpskog. Koliko takva percepcija onemogućava istinski dijalog?
Srbija je projekat razbijanja Jugoslavije počela žestokom, prljavom propagandnom kampanjom protiv Albanaca i osporavanja autonomije Kosova i ova kampanja je sve do danas, svakako u manjem intenzitetu, ostala neizmenjena, pa i neupitna u većem delu srpske štampe i elektronskih medija. To je jedna od najvećih sramota za tu zemlju. Srbi i Albanci su susedi i nisu uvek bili u neprijateljstvu i ratnom stanju. Ako su se Nemci i Francuzi nakon mnogo krvavih ratova dogovorili da se pomire i postanu okosnica ujedinjene Evrope, zašto ne bi i Albanci i Srbi prestali sa neprijateljstvima i mržnjom i postali okosnica stabilnosti i bezbednosti balkanskog regiona?
Ja sam u prvom mandatu (2013–2017) bio savetnik za region albanskog premijera Edija Rame, pa sam učestvovao u obnavljanju odnosa između Srbije i Albanije i u tome je, nakon sedam decenija hladnog rata, naravno, uz određene smetnje i smutnje, učinjen znatan napredak. Mislim da je to moguće ostvariti i u odnosima između Kosova i Srbije ako postoji istorijski sporazum i volja.
- U posljednje vrijeme dosta se u javnosti govori i polemizira o idejama tzv. “Velike Albanije,” koja podrazumijeva, ako mi u Bosni i Hercegovini to dobro shvatamo, objedinjenje teritorija nastanjenih većinski albanskim stanovništvom, dakle, Kosova, Preševske doline u Srbiji, zapadne Makedonije, dijelova Crne Gore te Albanija u jednu državu. Koliko su te ideje rasprostranjene među kosovskim intelektualcima i je li ideja živa među kosovskim političarima?
Ideja postoji i ima i okupljanja oko nje na skupovima i kongresima, ali u tome ne učestvuju političke institucije i elite spomenutih teritorija sa većinski albanskskim stanovništvom. Zvanična politika Republike Albanije, Republike Kosovo i albanskih političkih partija u Makedoniji, Crnoj Gori i južnoj Srbiji jeste ujedinjenje u okvirima Evropske unije, a to znači da će ostati sadašnje granice i političke institucije, samo što će se politička, ekonomska i kulturna komunikacija intenzivirati na EU principima.
Neki krugovi u regionu sa sumnjom gledaju na sve tešnju kooperaciju Albanije i Kosova, pa i korake ka stvaranju zajedničkog tržišta po ugledu na EU vide kao “ujedinjenje”, ali to je više vežbanje za buduće odnose u velikoj formaciji kakva je EU. Oni koji kritikuju Albance zapravo nastoje da šire strah od solidarnog jačanja albanskog faktora u regionu, koji je ranije bilo mnogo lakše kontrolisati, kada je bio razdrobljen i razjedinjen. Albanci i jesu iznutra razjedinjeni u ovim uslovima učenja demokratije, ali su do sada pokazivali najveću političku i geostratešku razboritost u regionu.
- Glavna vijest već neko vrijeme jest poraz ISIL-a u Siriji i Iraku i povratak pripadnika te grupe u matične zemlje. U Bosni i Hercegovini to se pretvara u ozbiljan i gotovo nerješiv problem. Koliko će se Kosovo suočavati s tim problemom s obzirom na to da su s tog područja na ratišta u Siriju i Irak otišle stotine ljudi?
Kosovo je preduzelo mere za obuzdavanje islamskog radikalizma, osuđeni su glavni podstrekači i pomagači, kao i povratnici sa ratišta. Mislim da je situacija sada pod kontrolom i da neće biti većih problema nakon konačnog poraza ISIL-a. Razume se, treba biti oprezan sa najradikalnijima, koji će želeti da nastave sa terorizmom.
- Posljednje pitanje. Prevodilac ste Ismaila Kadarea na bosanski / srpski / hrvatski jezik, samim tim i veliki ste poznavalac njegove književnosti. No, htio bih da mi razjasnite jednu stvar. U Bosni i Hercegovini već se dugo o Kadareu govori kao o čovjeku koji je tokom rata stao na stranu Slobodana Miloševića. Prvo, je li to istina i, drugo, kakav je njegov stav, ako ste upoznati s njegovim političkim svjetonazorima, u vezi s nezavisnošću Kosova? Uprošteno, podržava li taj proces ili je protiv njega?
Apsolutno je netačno da je Kadare stao na stranu Slobodana Miloševića. Naprotiv, kritikovao ga je u svakoj prilici, i kroz književna dela i kroz javne nastupe i intervjue. Ja nisam upućen u detalje tih optužbi na njegov račun, od Vas prvi put i čujem tu prljavu insinuaciju, ali pokušavam da pronađem nekakav razlog koji bi mogao da bude povod za tu laž. Čini mi se da je ona potaknuta od krugova koji i u albanskom miljeu Kadarea smatraju “islamofobom” jer je od 1990-ih donedavno vodio javne polemike sa akademikom Redžepom Ćosjom, u kojima se kritički distancirao od islamskog i orijentalnog dela albanskog identiteta, dajući izrazitu prednost zapadnom, evropskom identitetu. Kad je reč o Kosovu, imao je apsolutno pozitivan stav; štaviše, savetovao je kosovsku delegaciju na pregovorima u Rambujeu.
