Predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko u razgovoru za Autonomiju navodi da zapad počinje da menja politiku prema Srbiji, odnosno da je došao kraj politike podrške Aleksandru Vučiću, koji “nije ispunio nijedno obećanje”.
Biserko ističe da Kosovo po prvi put ima inicijativu, koje je steklo preko taksi uvedenih na srpsku robu. Ona smatra da je u pitanju odgovor na “sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz Beograda, opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i daljeg priznavanja Kosova kao nezavisne države”.
Da li sve češće negativne ocene politike Aleksandra Vučića koje dolaze iz EU, ali i drugih zapadnih institucija i organizacija, najavljuju promenu politike zapada prema Srbiji?
EU i druge institucije zapadne međunarodne zajednice su očekivale da će Srbija i predsednik Vučić biti sposobni da ostvare neke od postavljenih zahteva kao što je, na primer, normalizacija odnosa sa Kosovom. Zbog toga nisu blagovremeno reagovale na rapidno urušavanje situacije u samoj Srbiji. Tome je sada došao kraj jer, kako se očekivalo, Vučić nije ispunio nijedno obećanje.
Okrenuo se podeli Kosova, odnosno cilju koji je odavno na stolu. To i nije lično njegova orijentacija već cilj državne politike Srbije. U tom pogledu sve dosadašnje vlade ponašale su se isto.
Zbog same situacije u EU, došlo je do interregnuma koji popunjavaju razna nagađanja, ali i aspiracije na kojima se radi zakulisno. Sve dok se situacija u EU ne stabilizuje, proširenje na Zapadni Balkan će biti na ledu, što ne znači da je Zapadni Balkan napušten. Nakon svih uvida u Srbiju i ponašanje političkih elita, Zapad je u fazi promišljanja novog pristupa prema Srbiji.
Kako ste rekli, posle sedam godina nismo daleko odmakli u rešavanju kosovskog pitanja. Najnovije vesti nikako ne zvuče dobro. Da li ipak ima neke nade da će se situacija promeniti?
Pitanje Kosova je za sada zamrznuto, odnosno održava se status quo. Međutim, odnosi između Srbije i Kosova se pogoršavaju.
Kosovo prvi put ima inicijativu preko taksi uvedenih na srpsku robu. To je na neki način odgovor na sva ponižavanja Kosova koja dolaze iz Beograda, opstruiranja ulaska u međunarodne organizacije, ali i daljeg priznavanja Kosova kao nezavisne države. Sve to je dovelo do napetosti.
Međutim, Srbija nije odustala od podele. Nakon što je podela skinuta sa dnevnog reda (pre svega zbog oponiranja Nemačke, a i Velike Britanije), predsednik Vučić se obratio Saboru SPC, a potom i parlamentu. U svom ekspozeu je prilično tačno definisao problem, ali i dalje ne odustaje od podele. On računa na promenu stava Trampove administracije, ali to nije izvesno jer tome se suprotstavljau brojni stručnjaci za Balkan koji su svesni šta dalja etnička fragmentacija znači za stabilnost Balkana.
Konsolidacija EU, kao i izbor njenih novih čelnika su od ključnog značaja za Zapadni Balkan. U međuvremenu i Kosovo i Srbija, odnosno i Tači i Vučić, tvrde da nema rešenja bez SAD. Srbija naravno, smatra i da bi Rusija trebalo da ima udeo u rešavanju kosvskog pitanja. Oslanjajući se na ova dva aktera, Srbija u suštini gubi iz vida gde je zapravo njena prirodna pripadnost – u okruženju i u EU.
Treba imati ipak u vidu i činjenicu da se Srbija opire promenama i reformama, da deli konzervativne vrednosti, da je netolerantna, da je nacionalizam dominantna ideologija i još uvek bez prave alternative. Sve se više oslanja na iliberalne režime u EU kao što je Višegradska grupa, nadajući se da će preko njih dobiti podršku koja će je izdvojiti iz balkanskog konteksta. No, čini se da je to kratkovida strategija koja nema šansi na uspeh.
