Proslavljeni reprezentativac, koji trenutno obavlja funkciju direktors svih selekcija u FSS-u, Savo Milošević, u intervjuu za “Vrijeme” pričao je o tragediji koja ga je zadesila i na koji način pokušava sa njom da se izbori.
Za nepune tri godine Milošević je pretrpeo tri teška životna udarca: deda Savo, imenjak, preminuo je 2012. godine u zatvoru na izdržavanju kazne, godinu dana nakon što je u dvorištu porodične kuće ubio svog sina Stevu (Savinog oca), a rođeni brat Andrija je 2013. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ranije, 2000. godine majka mu je preminula od raka.
Ostali smo sestra i ja…Često o njima govorim. O svima njima. Jeste teško, ali to pominjanje doživljavam kao način da im produžim život. Ne znam postoji li bilo šta na svijetu što čoveku može da olakša bol. Jedino što preostaje u takvim situacijama jest vjera – kaže Savo.
Pogibija brata je bila posljednja u nizu.
Bili smo veoma bliski…Prebacili su ga u Urgentni centar. Poslijepetnaestak minuta neko je izašao i rekao mi da je…Bio je mrtav. Trideset osam godina! “Dokle” pomislio sam. Kod mene su sve priče komplikovane. To što je moj deda ubio mog oca…Kasnije se ispostavilo da je bio nesrećan slučaj, pa mi je u neku ruku poslijebilo lakše. Deda je izašao sa puškom, ali nije imao namjeru da ubije mog oca, već se sapleo, a puška je opalila. Nesrećan slučaj, ali poguban za porodicu, jer u istom momentu čovek gubi obojicu.
Nakon svega, fudbaler je počeo da se preispituje da li je možda i on odgovaran za sve što ga je snašlo.
Otkud sad to, pitate se. Otuda što niko od nas sebe ne može da amnestira od odgovornosti. Ne od krivice, već od odgovornosti. Naravno da nisam kriv, ali jesam odgovoran. Za nešto. O čemu ne mogu da odgovorim. Inače, s obzirom na tragediju koja me je zadesila, iskreno da vam kažem, više se i ne usuđujem da mnogo planiram i da mnogo sanjam. Umjesto toga, svakoga dana se pomolim da svi moji, oni koji smo ostali, ostanemo zdravi. To mi je trenutno najveći san – kaže Milošević.
