Priča žene kojoj su deca nanela veliku bol nikoga ne može ostaviti ravnodušnim.
Deca i roditelji neretko različito razmišljaju, ali neizmerna obostrana ljubav obično briše sve prepreke. Međutim, ispostavilo se da nije uvek tako, te da nekada težina izgovorenih reči sruši i najčvršće mostove za koje je potrebno puno vremena, snage i volje da se ponovo izgrade. Bosanka Senija iz sela Kostjerevo kod Zvornika doživela je tešku sudbinu, a iako ponosita, priznaje da joj dušu razdire loš odnos sa decom.
– I kad umrem neću se odmoriti. Valja odgovarati za šta sam zaslužila. Samo da umrem, da se ne patim. Prva bih potpisala – kaže.
Muž joj je poginuo i to na par metara od kuće kod obližnje prodavnice.
– U avgustu je bilo dve godine. Friteza ga ubila, prevrnula se i točak ga udario. Kada je zet otišao u njivu, on je lešao, a friteza je bila upaljena. Otkako ga nema, sve sama radim, sestra mi pomaže koliko može. Skupljam seno, imam 25 ovaca, držim, petljam, patim se. Sama donosim drva, sejala sam i maline, ali dve godine ih nisam naplatila. Imam 57 godina, a već sam obolela – priča.
Udala se sa 18 godina i ceo život se sa mužem borila da stekne što više.
– Bili smo kao robovi. On se tri puta operisao, dva puta za godinu dana. Sin mu nijednom nije otišao u poseti u bolnicu u Tuzli. Komšija je skupljao ljude da mu daju krv, sin se nije ni nadvirio. I danas plače i žali ga. Mene kad umrem ne treba niko da žali. Za mene je sin umro, ja sam mu rekla, nikada mu halaliti neću. Ni njemu, ni starijoj ćerci. Rekla sam sinu – neću ti biti majka ni na zemlji, ni u zemlji. Za srce me je ujeo, duša me boli, ali nije za priču. Nisam 14 meseci imala nikakva primanja, nijednom me nisu nazvali, ni pitali da li imam hleba. Komšijama hvala, oni su mi pomogli.
Uz pomoć donacija, sagrađena joj je kuća, a do tada je živela po tuđim. Ali, kako kaže, najveća bol joj je što su je deca ostavila.
– Deca me ostaviše, nema nigde nikog. Niko ne vodi računa. Troje sam ih rodila. Ne mogu ni da pričam. Kako mi je čovek poginuo, ostaviše me. Mati sam, sin mi nije dolazio sedam i po godina, valjda mu žena ne da, šta ja znam. Starija je od njega, on je 1985, a ona 1977. Imaju dvoje dece i žive kod nje u kući. Otkako mi je suprug umro, sa sinom sam bila tri puta na sudu. Sve hoće da deli, a ništa nije radio. Muž nije ni upoznao kako treba njegovu decu, posebno mlađeg. Samo me obilazi ćerka sa zetom, koja živi blizu mene. Sedmoro unučadi imam.
Iako je ogorčena, želja je da joj njeni potomci dođu na prag.
– Život sam dala za njih. Ma ne treba mi ništa, samo makar da hoće da me nazovu i obiđu. Samo mi treba vrata da mi otvore i upute neku lepu reč. Ubi me samoća. Nisu oni mene rodili, nego ja njih. Valjda bi trebalo majku prvi da pozovu – zaključuje ova Bosanka.
