Ova priča opisuje jedan od mnogih slučajeva nemaštine u našoj zemlji, ali i vraća vjeru da plemeniti ljudi još uvek postoje.
Ovo je priča od koje zastaje knedla u grlu.
Ovoga puta, u pitanju je jedan deka, a mi vam priču prenosimo u cjelosti.“Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilu brašna, kilu šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa vredno ili samo za sladokusce. Starac izvrne novčanik, sa svega par metalnih novčića.
Kasirka prebroji i dođe na skoro 2 KM.Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa.On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.Ja dajem kasirki 10 KM i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni fening.
Vraća pogled i kaže: „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim“.
Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo.
Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže: „A šta ja sad da radim?“
„Ništa“, ja mu odgovaram, „Uzmite Vaš stvari i idite kući, sve je u redu.“
“Ali, meni se ovo nije nikada desilo”, kaže starac, i dalje zbunjen. “Stvarno ne znam šta da radim?”, kaže on i gleda zbunjeno u kasirku.
“Pa eto, ima još dobrih ljudi”, kaže kasirka, a i ona obara pogled.
“Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam donijeti 2 KM, kad budem imao”, kaže deda.
“Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo godina”, pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.
“Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…” kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bijedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.
Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi vjerovatno za 300 ili 400 KM i zna sigurno i sama šta znači nemati.
“Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim”, jeca starac.
“Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate”, pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.
Pruža mi ruku, “Kako se Vi zovete?”
“Enes”, odgovaram.
“Ja sam Jusuf i pamtiću Vas dok sam živ.”,prenosi magazin.
