U prošlu subotu u prepunoj Kroazeti premijerno je prikazan film “Teret”. Igrani prvenac reditelja Ognjena Glavonića, jedino je delo sa prostora bivše Jugoslavije koji je ove godine pozvan na Kanski festival, ali je na Azurnu obalu medijski ispraćen u tmurnom raspoloženju i negodovanju.
Film govori o zločinu srpskih snaga bezbednosti koji je počeo da se prepoznaje još 1999. u vreme NATO bombardovanja. Tada je iz Dunava blizu Tekije izronila hladnjača sa telima albanskih civila ubijenih na Kosovu koja su potom zakopana nadomak Batajnice.
Tajna operacija srpske policije nosila je naziv “Dubina dva”. To je naslov Glavonićevog dokumentarnog filma koji je pre dve godine premijerno prikazan na Berlinalu. Preko “Tereta” Glavonić se vraća istoj temi kroz fikciju igranog dugometražnog filma.
Za ove dve godine “Dubina dva” je obišla na desetine međunarodnih festivala i svuda je ispraćana ovacijama, pobravši mnoge međunarodne nagrade, ali se svećom moraju tražiti zamračeni budžaci u Srbiji i Beogradu gde je taj srpski film mogao da se odgleda.
Ispraćaj na festival
Mlada umetnička ekipa u Kan je ispraćena igrom reči bez smisla u kojima figurira simbolika reči “teret”: “Kakav nam teret nosi “Teret”. Za one koji ne razumeju alegoriju, kroz medije se provlači kako film nije patriotski, već ga je nasuprot tome kanski žiri pozvao da u svetu oslabi poziciju Beograda u pregovorima sa Prištinom! Iako film “Teret” još nije prikazan našoj publici, on je unapred osumnjičen.
Glavonić je u Kan ispraćen kao da se spremio na put u haški tribunal da tamo uz podršku zavereničkih sila, svedoči “protiv Srba”. Uzalud se trudio da objasni zašto je izabrao da se bavi “jednim zločinom o kome se nikada ne priča i koji nikada nije shvaćen i još uvek je prilično nepoznat u mojoj zemlji”:
“Ja želim da preuzmem deo odgovornosti. I to kroz svest o tome šta je učinjeno u naše ime, za našu budućnost, a u nedavnoj prošlosti Srbije.“
Zločin koji opterećuje autora “Tereta” raspakovan je i dokumentovan, neposredno posle pada Slobodana Miloševića (petog oktobra 2000.) kada se verovalo da će njegova garnitura sa svojim nepočinstvima otići u prošlost. Nije se tada moglo pretpostaviti da će se Miloševićeva ekipa to jato ptica rugalica, tako brzo vinuti u budućnost.
Temelji za crkvu
U blizini poligona Specijalnih antiterorističkih jedinica kod Batajnice, tamo gde su 1999. zakopavana tela Albanaca, gde je potom pronađena jedna od najvećih masovnih grobnica na tlu bivše Jugoslavije(više od 700 tela, među kojima i 75 tela dece) su ove godine iskopani temelji za Srpsku pravoslavnu crkvu.
Sve se dešava u isto sadašnje vreme : Autor “Tereta” unapred se na neviđeno osuđuje, patrijarh Irinej odlikuje pripadnike SAJ-a zbog podizanja hrama. Fond za humanitarno pravo uzalud skuplja potpise za izgradnju memorijalnog obeležja na grobnici…danas, devetnaest godina pošto su hladnjače sa telima istovarivane i zatrpavane u jame.
Prve informacije o tajnom premeštanju tela kosovskih Albanaca sa Kosova u Srbiju i njihovom pokopavanju u masovne grobnice obelodanila je Radna grupa Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (MUP) 25. maja 2001. godine u dokumentu pod nazivom Informacija. Nekoliko meseci posle pada Miloševića (petog oktobra 2000.) malo više od mesec dana pre nego što je Slobodan Milošević izručen Hagu, godinu dana pre nego što je pred tribunalom počelo njegovo suđenje, mogla se iz zvaničnih dokumenata novih vlasti pročitati istina o zločinima koje su orkestrirani i dirigovani sa samog vrha režima u Beogradu.
Tijela Albanaca
Ako ne pogledavši kanski film, nije moglo da vam bude jasno, kakav je to eksplozivni “Teret” podmetnut pod srpsko tlo, pročitajte bar samo nekoliko inserata iz tih, tada ozvaničenih dokumenata :
-U grobnicama su, osim muškaraca, pronađena i tela žena i dece, a najčešći uzrok smrti su strelne rane, u najvećem broju slučajeva na glavi, što ukazuje da žrtve nisu stradale tokom borbi već u egzekucijama van borbi
-U hladnjači, koja je u aprilu 1999 izronila iz Dunava kod Tekije, pronađena su 83 leša i tri glave, i taj teret (ili Glavonićev “Teret) je u dve ture kamionima prebačen u Batajnicu.
– Kamion koji je izvađen iz Dunava kod Tekije prevezen je uz pomoć vučnog voza u Nastavni centar MUP-a u Petrovom Selu, gde je uništen. Hladnjaču su pokušali prvo da zapale, a kada su shvatili da to nije dovoljno da bi se potpuno uništila, Radojković ju je razneo eksplozivom
– Odluka o skrivanju tragova zločina isplanirana najkasnije u martu 1999. godine na najvišem državnom nivou. Slobodan Milošević naložio ministru unutrašnjih poslova Vlajku Stojiljkoviću preduzimanje mera kako bi se prikrili dokazi o izvršenim zločinima nad albanskim civilima.
– Termin „asanacija terena“ ili „sanacija terena“ obilato je korišćen unutar političkih, vojnih i policijskih struktura da bi se označilo nelegalno uklanjanje leševa i njihovo pokopavanje u tajne masovne grobnice, sa ciljem prikrivanja zločina…
Pitanje otkrivanja hladnjače kod Tekije obrađeno je u obe presude MKSJ po optužnicama za zločine nad kosovskim Albancima, a dokazi su izvođeni i na nezavršenom suđenju Slobodanu Miloševiću.
Uklanjanje tragova
Pozvan da svedoči na suđenju Miloševiću, tadašnji zamenik načelnika Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, Dragan Karleuša potvrdio je da je Milošević lično naložio “preduzimanje mera kako bi se uklonili svi tragovi koji mogu da ukažu na postojanje dokaza o izvršenim zločinima” na Kosovu. Precizirao da je Milošević to uputstvo izdao bivšem ministru unutrašnjih poslova Srbije Vlajku Stojiljkoviću u martu 1999. godine. Prema njegovim rečima, Stojiljković je taj slučaj proglasio državnom tajnom i zaveo ga pod službenom šifrom “Dubina dva”.
U Beogradu na konferenciji za štampu, 25. maja 2001, Karleuša je bio više nego jasan: “…Po dolasku u centar za obuku policije u Batajnici, tela su ubačena u jame iskopane na poligonu, a neka od njih su prvo zapaljena, a zatim zatrpana zemljom”.
Nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Miloševićeve Srbije, autor šifre za tajnu operaciju “Dubina dva”, izvršio je samoubistvo u aprilu 2002. na dan kada je Skupština usvojila zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. U to vreme Stojiljković je bio narodni poslanik ispred SPS. Milošević je preminuo neosuđen u Hagu, ali dokazi o “slučaju hladnjača” nisu opovrgnuti.
Aktuelni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, od najranije mladosti visoki funkcioner SPS-a, a danas traži da Slobodan Milošević kao zaslužni državnik, dobije spomenik u Beogradu. Zamera bivšim vlastima što nisu dozvolile da Milošević bude sahranjen u Aleji velikana, kako mu po zaslugama pripada.
Naopaki moral
Kako se desilo da Srbiju danas vode ljudi sa tako naopakim moralom i argumentacijom? Zar je moguće da oni veruju kako su sve one hladnjače zauvek potopljene i da neće izroniti, sem, ako ih neki zaverenik ne odnese –na filmski festival?
Umesto da se davno započeta istraga o konkretnom zločinu u Batajnici završi civilizacijski, sudskim postupkom kažnjavanjem pravih krivaca, sve se čini da se žrtve različitih nacionalnosti, međusobno još više zavade, dok se protagonisti kriminalnih dela, ili njihovi naslednici, bajagi mire i sporazumevaju.
Prenoseći ispovest jednog vozača kamiona koji je prevozio “zapečaćen” teret u mesecima pred početak bombardovanja NATO-a, Miloš Vasić je u nedeljniku Vreme (jun 2001.) objasnio kako je Milošević izvrgao ruglu bezazlen vojno stručni termin “asanacija terena”.
“Leševi skupljeni tokom akcija asanacije terena popisuju se, identifikuju ukoliko je to razumno moguće ili se detaljno opisuju za naknadnu identifikaciju, sahranjuju se na poznatim mestima u jasno obeležene ili numerisane grobove. Dakle, ne krcaju se krišom, noću, u hladnjače koje se potom voze negde daleko, u policijske baze ili topionice bakra, da bi se tamo ti leševi potajno sahranili ili spalili (temperatura topljenja bakra je 1083 stepena celzijusa…).
Miloš Vasić nastavlja :
“Ako su bili ubijeni u borbi i sa oružjem u ruci, vojnička čast i dobri običaji nalažu da se sahrane na licu mesta, ili na vojničkom groblju kakvih u Srbiji od 1912. imamo onoliko, posle identifikacije, javno i bez ikakvog zazora; to su, ipak, protivnici, časno ubijeni u borbi i nema razloga za stid”.
‘Tihi ponos’
Došlo je vreme da se “tiho ponosimo”, rekao je nedavno ministar odbrane Aleksandar Vulin, ponoseći se glasno zato što general u penziji, haški osuđenik, Vladimir Lazarević, koji je izdao naredbu za “asanaciju terena” te nesrećne 1999. godine, drži predavanja studentima na Vojnoj akademiji.
Za razliku od ministra odbrane, autori “Tereta” glasno se stide takve njihove asanacije. Iz šturih izveštaja sa projekcije “Tereta” može se zaključiti da je festivalska kritika visoko ocenjuje umetničku snagu ovog filma i primećuje da u njemu ima i hičkokovske atmosfere.
Hičkok ili ne. Botovi koji se nemilice emituju ispod tekstova o kanskoj premijeri “Tereta” pozivaju na bojkot i prazne bioskopske sale, kad “Teret” počne da se prikazuje kod nas.
To će teško proći. Ako ne vide “Teret” videće “Dubinu dva” ako ne vide ni to već će pročitati nešto na društvenim mrežama. Još ima nade za Glavonićevu generaciju da sa sebe skinu breme koje im u nasleđe velikodušno daruju stariji.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
