“Ne želim da se udajem”, plakala sam: “Želim da ostanem kod kuće, učim i postanem doktorka”.
Mami se takođe nije dopala ideja. Sin je bio duplo stariji od mene i već se ženio.
Ostali članovi porodice su došli da me vide i na kraju moja mama nije mogla da ih odbije. Ona je udovica i imala je dijabetes, nije mogla da se suprotstavi svima i osramoti porodicu.
Bila sam preplašena. “Ne brini. To se neće desiti još nekoliko godina”, obećala mi je mama.
Ispisana sam iz škole uz obećanje da mogu da nastavim školovanje u Australiji i rečeno mi je da naučim kućne poslove. Takođe mi je rečeno da se dopisujem sa vjerenikom.
Sve se izdešavalo ubrzo potom. Viza mi je odobrena i sa 17 godina sam otputovala u Sidnej da se udam.
I dalje imam fotografije sa vjenčanja. Na svakoj tužno gledam u pod. Nisam mogla da pogledam u svog muža.
Moja svekrva je rekla da spakujem poklone za moju novu familiju. Obećala je da će mi kupiti novu garderobu.
Međutim, dala mi je stare stvari svojih ćerki, duplo većih od mene a zahtijevala moj nakit koji je prodala i novac zadržala za sebe.
Nisu mi dozvolili da nastavim školovanje. Naredili su mi da čistim njihovu kuću, spremam im obroke i čistim kuće njene tri ćerke. Vodila sam računa i o njihovom psu iako sam se oduvijek plašila pasa.
Novac nisam dobijala ni za osnovne higijenske stvari – umjesto kupovine uložaka, cjepala sam stvari i koristila ih kao krpe.
Najgori od svega je bio odnos sa mužem. Volio je da gleda pornografiju. I to svako veče.
Nakon toga bi me uzimao grubo, i izbacivao iz kreveta u 3 ujutru da mu napravim tost i skuvam čaj. Iscrpljena ipak sam morala da se budim ujutru i pravim doručak za sve i ostatak dana spremam kuću.
Ne plašim se napornog rada i trudim se da budem pozitivna. Međutim, niko mi nije uputio jednu lijepu riječ, na mene su samo vikali.
Kada sam pokušala da objasnim svom mužu koliko sam nesrećna, on je rekao svojoj porodici da se žalim na njih. Bili su još okrutniji prema meni.
Moj muž je postao nasilan i tukao me je. Iako sam ja kuvala, smjela sam da jedem samo njihove ostatke i težina mi je spala na svega 45 kg.
Jedino biće koje je imalo lijepa osjećanja i koje mi je poklanjalo pažnju bio je pas.
Znala sam da ću umrijeti ako pobjegnem a onda sam otkrila nešto: bila sam trudna.
Još uvijek tinejdžerka i veoma uplašena, međutim to nije spriječilo mog muža da me tretira jako grubo i ne odvede ni na jedan medicinski pregled.
Niko u porodici mi nije ponudio podršku a nastavljala sam da ribam i kuvam sve do porođaja.
Beba je rođena prerano i morala je da bude u inkubatoru. Sestre su rekle mom mužu da bi trebalo da ostanem pored ćerke. Soba za mene bi koštala 20$ po danu.
“Jesi poludjela?” rekao mi je sa opaskom da mogu da hodam trideset minuta do bolnice i nazad. Nije htio da mi da novac za autobus.
Svekrva mi je zabranila da napustim kuću prije nego što završim sa spremanjem doručka i čišćenjem kuće.
“Ali moje grudi puštaju mlijeko”, rekla sam. Rekla mi je da stavim staru garderobu u grudnjak.
Kada sam dovela bebu kući, bilo je gore nego ikada. Svi su se drali na nju kada je plakala pa smo nekada provodile noći u vreloj i prljavoj garaži kako bismo izbjegle njihov bijes.
Bila sam veoma slaba a nasilje mog muža je bilo gore nego ikada.
Kada bih zatražila novac za pelene, on bi me izudarao. Rekao mi je da nikada ne smijem da ga odbijem. Jednog dana kada sam odbila da idem u kupovinu zato što je beba imala visoku temperaturu, bacio me je na pod i pokušao da me zadavi.
Cijela porodica je stajala i gledala dok u jednom trenutku ujak nije mirno rekao “Mislim da je dovoljno”.
Tog dana mi je bio rođendan.
U međuvremenu, moja svekrva je otišla u posjetu mojoj mami. Pretpostavila je da sam mami sve rekla, ali nisam. Možda zato što mi je povremeno dozvoljavano da je čujem ali najviše zato što nisam htjela da brine.
Rekla je mojoj mami: “Pretpostavljam da znaš da moj sin tuče Ajšu, ali ona radi veoma loše stvari. Istina je, nema novca, ali šta će joj kada se mi brinemo za nju?”
Tada je moja mama shvatila da je prevarena. “Šta ste joj uradili?”, plakala je. “Rekla si da ćeš biti majka mojoj ćerki”.
Kod kuće je nasilje bilo gore nego ikada. Muž me je udarao nogama. Kada sam ga pogledala, vidjela sam samo zlo u njegovim očima. Mislim da bih umrla da nije bilo rođake koja je vidjela nasilje i zaštitila me.
“Zašto ne pozoves 000?”, pitala je. “Šta je to?”, pitala sam je zbunjeno. “Policija. Pomoćiće ti.”
Čekala sam da se kuća isprazni i pozvala ih. Policija je došla, pokupila mene i bebu odvela nas u sklonište. Bila sam toliko uplašena da sam plakala cijeli dan. Nisam znala gdje idem, a radnici su bili sjajni. Pokazali su emocije, zagrlili me i to je bio prvi zagrljaj otkako sam došla u Australiju.
U skloništu sam dobila sve što mi je bilo potrebno – naučila sam da vozim, naučila jezik, naučila da baratam novcem i riješila sve preko suda. Danas, imam 25 godina, živim u Sidneju, studiram i nadam se da ću izgraditi karijeru.
Iako smo razdvojeni, muž mi ne da da odvedem ćerku i odem kući, kod mame. Ali… barem smo žive.
