Tokom blokade, evakuisali su devojčicu iz Lenjingrada. Zvala se Lenočka. Zaboravila je prezime jer je bila jako mala. Izgubila je celu porodicu: majku, oca, baku i starijeg brata.
Nju je pronašla specijalna brigada tokom blokade i jake zime, odlazili su u stanove i tražili decu čiji su roditelji umrli ili nestali.
A onda su našli Lenočku i evakuisali je. Nije se sećala kako je ušla u dečiji dom, bila je tako sićušna. Bila je toliko iscrpljena i nije više htela da jede.
Ležala je u svom krevetu, ili je sedela na stolici pored šporeta. Bila je uplašena i samo je ćutala. Mislili su da će umreti. Mnoga evakuisana deca su već umrla od teške iscrpljenosti, nemajući snage da se hrane i žive.
Ali jednog dana, jednonogi vatrogasac Kolja, star oko dvadeset godina, napravio je je lutku od starog peškira. Nekako je isekao, sklopio i zašio. Olovkom je nacrtao oči i usne.
Dao je Lenočki lutku i rekao joj veoma ozbiljno: “Ti, Lenočka, dobro brini o ovoj lutki. Nauči je da jede. Sada si joj majka. I čuvaj je dobro. Pogledaj je Lenočka ona je tako bolesna i gladna. Ona čak i ne plače!”.
Lenočka je uzela lutku. Počela je da je ljulja i da joj tepa. Lutku je za ručak hranila kašom, šapućući joj nešto laskavo. A i Lenočka je počela da jede. Lenočka je oživela. Jer je shvatila da ne treba da umre, treba da brine o lutki. Kad imaš nekoga da o njemu brineš, to je ogroman razlog da se boriš da živiš.
Kada je odrasla, postala je medicinska sestra i doživela je duboku starost. Njene ruke su uvek bile zauzete, a srce puno.
– Rumen Račev “Kuklata na Lenočka”.