Danci imaju dijametralno drugačiji pristup odgajanju dece nego mi, a ipak, njihova deca, prema statistici, odrastaju u najsrećnije ljude.
“U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te promrzne i pokisne, jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu” priča Kristina Volsperger Danilovski.
Kad se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski početkom 2009. godine preselila sa porodicom u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u prilično drugačiju državu. Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mejlovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.
Posle tri godine, Kristina se sa porodicom vratila u Zagreb, a na temelju pisama iz danske objavila je knjigu “Danci i stranci”, u kojoj se, budući da je u Kopenhagenu podizala svoje dvoje dece, dosta dotiče danskog odnosa prema odgajanju dece. Prenosimo vam njene utiske:
JASLICE? PA OVO JE ŠUPA
Prvi susret s potpuno drugačijim konceptom života u Danskoj bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice.
Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.
“Danci veruju da decu od malih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sama o sebi i sama se zabavljaju. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti.
U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te promrzne i pokisne, jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu” priča Kristina Volsperger Danilovski.
Našem mentalitetu teško da ovo prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u srećne, zdrave i odgovorne ljude. Jedino je njihov pristup drukčiji.
“Nema tu ocene šta je bolje ili lošije – prosto je različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roza i plavi i puni cveća? Da li je to objektivno bolje? Da li je bolji naš mentalitet u kojem se zadnji dinar daje za decu?
Zar je bolje da roditelji nemaju ništa, ali da deca nose markiranu odjeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verojatno je najbolji put negde u sredini – kaže Kristina Wolsperger Danilovski.
TERAPEUTSKI UČINAK SPAVANJA NA ULICI
U mračno jutro, šibana hladnim severcem i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila pokraj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad je začula stenjanje i tihi plač.
Misleći da umišlja, nagla se nad jedna kolica i tamo ugledala umotanu bebu kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora!
Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I uopšte ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju i socijalnu službu kad na ulici naiđe na kolica u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenom!
NAJBOLJE JE DECU OSTAVITI U ŠUMI
Danci izuzetno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, moraju da budu kreativni i da se igraju napolju, bez mešanja odraslih.
Zato su veoma popularni šumski vrtići – “ustanove” zbog kakvih bi u Srbiji sasvim sigurno digli na noge Ombudsmana za dečija prava, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike i zahtevali krivično gonjenje vlasnika.
Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada. A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik sa ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi. Pelenaši, dakle dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora.
I to u državi u kojoj jaka zima traje od kraja septembra do sredine maja. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da jasličari moraju da se animiraju sami, bez uplitanja pedagoga.
Nakon osmosatne smene, busevi decu odvode natrag u grad. Teško je zamisliti srpsku mamu kako pristaje da joj tek prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10.
Ali isto tako nema srpske mame – za razliku od kopenhagenske – koja ne zna šta su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca – zdrava kao dren.
BEBA IMA TEMPERATURU? PA OSTAVITE JE GOLU NA SNEGU…
Danci ne nasedaju prevarama farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine se stvari ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara. Nakon puno godina otpora, prihvatila ju je i vaspitačica Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u tamošnjem vrtiću.
Ankica je dugo smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svog deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura!
Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake naše mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili boginja.
Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svog bolesnog mališana zvala lekare iz svoje zemlje, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzionira simptome da bi u Kopenhagenu došla do svog termina u ordinaciji.
DANCI VOLE DA IMAJU DECU
Danska je jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece tokom života, dok recimo hrvatske žene rode jedva 1,4 deteta, a srpske jeddva jedno. I to je vidljivo već na ulici – deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po procentu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji.
Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih roditeljskih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu – bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se ravnopravno brinu za decu.
Za nas neobično velik broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu, žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji. Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu.
Na kraju, još da dodamo: Danci su, prema istraživanju o sreći koje su sproveli stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbini UN-a, najsrećniji narod na svetu, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većim delom godine pada već u 16 sati.
izvor zenskikutak.rs
