Na sva istraživanja koja se provode u Srbiji, a kojima je tema Kosovo treba gledati s dosta opreza jer, kad jedno takvo istraživanje pokaže da većina ispitanika shvata da je “Kosovo izgubljeno”, to ne znači da imaju pozitivan stav kad je riječ o priznavanju kosovske nezavisnosti. Baš naprotiv, većina ljudi u Srbiji i danas ima izuzetno negativan odnos prema političkom “izmirenju” Srbije i Kosova, koje bi podrazumijevalo prihvatanje političke realnosti.
Taj apsurdni osjećaj pripadnosti i posjedovanja, koji se decenijama razvija u građanima Srbije, stvara situacije gdje se na realne političke prilike gleda kroz optiku iracionalnosti. A zapravo bi bilo najpotrebnije prihvatiti stvarnost, jer je to jedini način da se dođe do unutrašnje stabilnosti i dobrih regionalnih odnosa, kaže srpski književnik Filip David. Svaki napredak Srbije, civilizacijski, a onda i politički, ekonomski i svaki drugi zavisi od odnosa prema Kosovu, a to je lekcija koju srpski političari nikako ne žele savladati, makar ih međunarodni zvaničnici često podsjećali na neophodnost učenja.
I opozicija protiv nezavisnosti Kosova
“Ne može se govoriti o ulasku u EU, to je isto tako jedan od uslova svih uslova da se sredi to pitanje Kosova. Nema dana da ovde ne dođe neko od evropskih državnika i američkih zvaničnika sa zahtevima da se nešto uradi i da se ponovo pokrene taj dijalog, ali dijalog stoji jer opšte raspoloženje je da se to ne sme učiniti. Čak i ova opozicija, koja nije bogzna kakva i koja je mešavina desnih i levih i bez određenog programa, zamera Vučiću što ponekad u svojim nastupima govori o tome da će se morati nešto učiniti, da eventualno dođe do priznanja mada to niko ne sme javno da kaže. I ta je opozicija protiv dogovora sa Kosovom.”
Kad je riječ o političkoj diverzifikaciji stavova o pitanju nezavisnosti Kosova, ona gotovo i ne postoji, kaže pisac iz Beograda Tomislav Marković, podsjećajući iznova da danas u Srbiji i vladajući i opozicija imaju identične stavove. Paradoksalno, oni se, kako kaže Marković, takmiče u tome ko će “bolje da sačuva Kosovo”, dodajući da je u vezi s time srpska politika koherentna barem tri decenije u kontinuitetu.
“To je u suštini politika Slobodana Miloševića, politika koja uporno poriče realnost i istorijske činjenice, ne želi da zna kako je do nezavisnosti Kosova uopšte došlo, ne pominje nijednom rečju aparthejd na Kosovu, zlostavljanje kosovskih Albanaca od Miloševićevog režima, masovna ubijanja i etnička čišćenja, hladnjače i masovne grobnice, sveopštu pljačku i zločine, kao ni proterivanje više od 800.000 nesrpskog stanovništva sa Kosova.”
Takva politika veoma je korisna nazadnim i konzervativnim dijelovima srpske politike, koji u društvenim promjenama vide opasnost od gubitka vlasti i privilegija. S veoma opasnim ciljevima, uz pomoć intelektualaca i SPC-a, srpska politika razvila je “kosovski mit” kao najsnažnije sredstvo manipulacije i kontrole, pojašnjava dalje Marković.
Sredstvo za održavanje konzervativne ideologije
“Kosovo je u suštini zgodno pomoćno sredstvo u održanju jedne konzervativne, kolektivističke, narodnjačke ideologije, koja uporno odbija svaku modernizaciju i ulazak u civilizacijske tokove savremenog sveta. Kosovo je samo jezgro nacionalističke mitomanije, oko Kosovske bitke ispletene su najrazličitije političke priče tokom prethodnih vekova, pokazalo se da tu leži najveći potencijal za manipulacije svih vrsta.
Ukoliko bi kosovsko pitanje jednom bilo rešeno, vlast, opozicija, intelektualci, crkva, celokupno građanstvo – svi bi morali da se okrenu realnosti, da se bave stvarnim problemima i – što je najteže i najgore – da menjaju sebe i društvo oko sebe. A to gotovo niko ne želi, lepše nam je u ovom našem blatu i jadu, pogotovo ako nosimo kosovske božure u srcu i patimo za otetom svetom srpskom zemljom – nego da najzad izađemo iz začaranog kruga i zatvorenog, konzervativnog, okoštalog društva, koje guši svako slobodnomisleće biće. U tom tapkanju u mestu prednjače političke partije, uticajni intelektualni krugovi i SPC.”
Kad govori o “osećanjima naroda”, Filip David nema nikakvih iluzija i tvrdi kako većina građana Srbije očekuje da se nekad u budućnosti “pitanje Kosova” riješi na način da “pokrajina” ponovo bude integralni administrativni dio Srbije. U svojim “suludim” snovima isti ti građani vjeruju da bi u nekom budućem obimnijem međunarodnom konfliktu Srbija trebala tražiti priliku “za vraćanje Kosova unutar granica Srbije”.
“Ovde malo ljudi javno govori o tome da treba priznati Kosovo, a običan narod, kad potegnete to pitanje, neće da čuje. To nije merodavno jer šta znači mišljenje naroda? Kada bi bio sproveden referendum, 75 do 80 posto ljudi bi bilo protiv priznanja Kosova, ali, sa druge strane, isto tako 70 procenata reklo bi da je Kosovo izgubljeno. Većina ljudi ovdje je za zamrznuti konflikt, a to otprilike znači: ‘Ne možemo sada rešiti Kosovo u našu korist, ali daj da čekamo da se nešto promeni u međunarodnim odnosima, da možda dođe i do nekog velikog sukoba na međunarodnom planu i onda u toj gužvi i haosu mi ćemo Kosovo vratiti u granice Srbije.’ Većina tako misli: ‘Čekajte, nešto se može dogoditi da ne priznamo Kosovo i da Kosovo ponovo bude deo Srbije’.”
Protiv vlastitih interesa
Da istraživanje javnog mišljenja u Srbiji može imati veoma konfuzne rezultate svjestan je i Marković, koji uočava da je nepodudarnost između “izgubljenog Kosova” i “priznanja Kosova” veoma oštra i radikalna, pa se opravdano pita: “Šta građani zapravo žele? Sudeći po rezultatima istraživanja, i oni deluju zbunjeno i sluđeno. U istraživanju koje pominjete 47 posto građana Srbije misli da je Kosovo izgubljeno, međutim, 74,5 odsto ispitanika bi na referendumu glasalo protiv nezavisnosti Kosova, što znači da je bar četvrtina građana u šizofrenoj situaciji: iako znaju da je Kosovo nezavisna država, da je to realnost, oni bi glasali protiv realnosti.”
Takav je odnos začuđujući, zaključuje Marković, koji uočava da ankete koje se provode u Srbiji pokazuju da građani često biraju opcije direktno suprotstavljene njihovim ličnim interesima i to je realnost u kojoj žive decenijama.
“Takođe, 78 odsto ispitanika navodi da ne bi podržali nezavisnost Kosova da bi Srbija brže postala članica Evropske unije. Drugim rečima, više od tri četvrtine građana nisu u stanju da prepoznaju šta je za njih dobro, pa bi radije radili protiv sopstvenih interesa nego da se suoče sa tom kletom realnošću, koja uporno odbija da im se skine sa vrata. I to im nije prvi put – već decenijama većinska Srbija radi sebi o glavi, a usput i susedima, glasa protiv ličnih interesa, boljeg i uređenijeg života, višeg standarda i blagostanja, slobode i principa lične odgovornosti.”
