Glas kosovskih Srba je nestao i svi mehanizmi stavljeni su u službu jedne političke grupe, Srpske liste, koja ne čini ništa pozitivno za srpski narod, kaže u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, bivši ministar rada i socijalne zaštite u zadnjem mandatu vlade, Nenad Rašić, predsednik Demokratske napredne stranke.
On ističe da zvanični Beograd koristi kosovske Srbe kao instrument za pozicioniranje pred dijalog, ali i iz drugih razloga. Uprkos činjenici da su obe strane na teškim pozicijama, Rašić očekuje da će uskoro započeti završna faza dijaloga Kosovo-Srbija.
Gospodine Rašić, kako možete da opišete situaciju u srpskoj zajednici na Kosovu, kao i kako ih Srpska Lista predstavlja u institucijama, koja učestvuje i na centralnom i na lokalnom nivou vlasti?
Ono što su radili u ovoj odlazećoj godini, ne može da se meri u pozitivnom smislu. Nažalost, u negativnom smislu, jer se koriste kao mehanizam koji je na kraju želeo, odnosno, nametnuo je fatalnu politiku za moguću korekciju, podelu ili promenu granica, nazovite to kako želite. Sama ova ideja je toliko oštetila i ugrozila Srbe, posebno na jugu (reke Ibar), da već govorimo o potencijalnom egzodusu koji se može desiti ukoliko ta fatalna ideja izađe na videlo ili bude na pregovaračkom stolu. Tako, nažalost, ne vidim ni pozitivan primer iz Srpske liste, već vidim u potpunosti negativne primere i to je naš najveći problem. To je najveći problem na Severu Kosova, gde su naši glasovi ugašeni i svi mehanizmi su stavljeni u službu samo jedne političke grupe, koja, na kraju, ne radi ništa pozitivno za srpski narod.
U dva slučaja tokom ove godine videli smo da su politički predstavnici srpske zajednice bojkotovali kosovske institucije. U martu je Srpska lista objavila da je napustila Vladu Kosova. U međuvremenu, nedavno su četiri gradonačelnika severnih opština podnela ostavke. Da li su te akcije donele posledice?
Ne znam da li bi to moglo imati pravne posledice, ali s obzirom na političke posledice, u ovom slučaju, s tim mehanizmima, sa sistemom zarobljavanja, koji deluje pod direktivom koja nije lokalna, već regionalna, mislim da posledice u ovom trenutku mogu biti prilično ograničene. Zašto ovo govorim? U početku, prvobitno sam govorio o tome šta je bolje: ako uporedimo trenutnu situaciju u Srbiji – gde su u stvarnosti prava minimalna – sa ovom, ovde na Kosovu, mi imamo (ovde) mogućnost da kažemo ono što mislimo. To je dozvoljeno i danas se nastavlja. Bila je prilika da se govori. U međuvremenu, u ovom slučaju, nažalost, svi mehanizmi, posebno mehanizmi kao što su televizijske stanice i drugi mehanizmi, koriste se upravo za sejanje ubeđenja da je, na primer, razdvajanje najbolja stvar za kosovske Srbe.
Pošto nametanje takse na srpsku robu postaje jedna vrsta improvizacije za navodnu humanitarnu katastrofu, koja bi na kraju trebalo da omogući da se deo severnog dela Kosova podeli, spoji ili koriguje. Šta to znači?
Mehanizmi koji se koriste kako bi se sprečili kosovski Srbi da govore, dovoljno su veliki i snažni. Što je tragičnije, svi mediji, ne samo u Srbiji, već i lokalni srpski mediji na Kosovu, skoro u potpunosti zavise od finansijske pomoći koju dobijaju iz fondova Republike Srbije. To znači da su skoro svi prisiljeni da služe lošim idejima, kao što su postavljanje granica, ispravljanje ili kako god ih nazovete. U svakom slučaju, to se katastrofalno ispoljava na lokalne Srbe koji jednostavno više nemaju moć da se bore pred onim sredstvima i svim onim radikalnim mehanizmima koji na njih utiču svakog dana, bilo verbalno, bilo putem televizijskih ekrana, pa čak i putem represivnih institucionalnih mera koje se koriste protiv građana.
Da li mislite da Beograd, u ovom slučaju, koristi kosovske Srbe kao instrument za stvaranje boljeg položaja u narednom dijalogu?
Apsolutno da ,i to nije samo za proces dijaloga. Koristi ih i za mnogo, da ih nazovemo – manje važne stvari, kao što je uticaj na ekonomsku sferu u bilo kom obliku, kako bi predstavnici Srpske liste imali koristi da im se približe. Koristi se tamo gde se Srpska lista ili kosovski Srbi mogu uspostaviti kao mehanizam samo za napete odnose. U procesu pregovora ili sporazuma, Beograd je uvek lako koristio kosovske Srbe da kažu „u redu, mi nećemo učestvovati u Skupštini, mi ćemo zbaciti Vladu“ ili bilo koji drugi mehanizam, samo da bi došlo do aktuelizacije njihovih napora, ili u nekom političkom smislu. Ali kažem da čak idu i korak dalje. Postoji i veza sa ekonomijom, koju mogu da koriste kroz mehanizme kosovskih institucija. U ovom trenutku zaključujemo da su Srbi samo sredstvo za nečije planove i planove onih koji uopšte ne žive na Kosovu. Pored represivnih mera koje sam pomenuo i koje zvanični Beograd koristi preko Srpske liste, odgovornost nije manja ni Prištine ni Evropske unije jer su oni nemi posmatrači onoga što se dešava u kosovskom prostoru, i to je ono što iritira. Čini se da se svi udružuju, za svoje interese a niko za interese kosovskih Srba, a to je najveće razočaranje.
Da li očekujete brži pristup dijalogu?
Mislim da da. Iako se čini da su obe strane na teškim pozicijama, smatram da je sve to dobro režirano i da nije to toliko. Ovo poslednje pismo koje je poslao predsednik Sjedinjenih Država, Donald Tramp, govori o tome da možda neko gubi strpljenje da se sa nama igra godinama i decenijama. Zato mislim da je ovo izrežirano i da služi više unutrašnjim potrebama i da uopšte nema prepreka koje bi mogle predstavljati problem za nastavak dijaloga. Dakle, kada se uslovi i za postizanje dogovora budu smatrali da su sazreli, oni će brzo i lako sesti za sto. Ali, u ovom slučaju, to će biti drugačije od drugih sastanaka, jer očekujem da će u narednom periodu, kad god budu zakazani budući sastanci, oni biti u manjem broju. U stvari, ako bude bio jedan, dva ili možda tri sastanka, biće doneta odluka. Inače mi se ne sviđa termin ‘konačni sporazum’, jer on to nije, ali se može nazvati ‘početak konačnog dogovora’. Za finalizaciju sporazuma biće potrebno nekoliko godina.
Kada govorimo o normalizaciji, odnosno o harmonizaciji odnosa između Srba i Albanaca na Balkanu, to će biti proces, jer ne možete stabilizovati odnose sa samo jednim potpisom. Potpisivanjem možda tek počinje normalizacija odnosa. Tek tada se mora ostvariti istinsko pomirenje među ljudima. Naravno, da bi se dogovorilo, potreban je nivo tolerancije, odgovornosti i razumevanja za drugu stranu kako bi se postigla harmonizacija ili mir, kako god to nazvali. Dakle, dijalog će se uskoro desiti, u nekim rundama, a onda ćemo morati da ga primenimo onako kako smatramo da treba da bude na terenu. Najvažnije je pomirenje na terenu između ljudi.
Spomenuli ste pisma predsednika Sjedinjenih Američkih Država, Donalda Trampa, upućena predsednicima Kosova i Srbije Hašimu Tačiju i Aleksandru Vučiću. Kako ocenjujete ta pisma?
U stvari, pre četiri meseca sam prvi govorio, na osnovu utiska koji su ostavili kroz „govor tela“ da su oni (Tači i Vučić) već postigli dogovor. Stekao sam utisak na osnovu njihovog ponašanja jednog prema drugom, u načinu rukovanja, kao da su nešto već znali o tome. S druge strane, ako je to tačno, i ako sam bio u pravu u vezi sa onim što sam rekao, to je značilo da su oni razgovarali iza kulisa, daleko od očiju javnosti ili nisu dali javnosti nikakve informacije ili samo malo informacija. Stoga se pisma predsednika Trampa mogu razumeti na dva načina. Prvo, to je ono što ja kažem, da su prisluškivali dogovor, i Tramp je indirektno obavešten o tome i sada šalje pismo da kaže „u redu, već ste razgovarali i došli ste do okvirnog. Idemo dalje da konkretizujemo i potpišemo sporazum ili idemo na period odobrenja u vašim skupštinama ili u vašim institucijama”. Ovo je prva varijanta. Može biti i druga, koja se može objasniti na način da Tramp ne poznaje odnos između Srbije i Kosova. Naime, ne znam detaljno, da je neko iz njegove administracije predložio da se ova pisma pokrenu i stimulišu dalje razgovore. Iznenadilo bi me da je neko iz administracije američkog predsednika uradio nešto slično da pošalje hrabra pisma dvojici predsednika. Prema tome, ako bih morao da podelim u procentima, mislim da je 80% prva opcija koju sam pomenuo i 20% druga opcija.
