Poslednjih meseci iz Ukrajine ne dolaze samo slike o nasilju separatista u Donbasu, kršenju ljudskih prava na Krimu ili ruskim pritiscima na Kijev. Pažnju svetskih medija privlače kadrovi marširanja prestonicom Ukrajine kolona „Nacionalnih družina“, mladih nacionalista čije uniforme i ponašanje veoma podsećaju na totalitarne pokrete.
Velike polemike u ukrajinskoj javnosti nedavno je izazvao i omladinski radikalni pokret „C14“ čiji su članovi na periferiji Kijeva zapalili romsko naselje pod izgovorom da sprovode „rezonansno čišćenje“ terena.
Krajem aprila 53 kongresmena Sjedinjenih Američkih Država potpisali su saopštenje u kome su izrazili zabrinutost zbog rasta antisemitskih raspoloženja u Ukrajini i Poljskoj.
Nasilje kao vododelnica
Prekretnica u ukrajinskoj „Revoluciji ponosa“ ili na „Evromajdanu“ još početkom 2014. bilo je nasilje desničarskih partija, navijača i pokreta poput „Svobode“ i „Desnog sektora“.
Molotovljevi kokteli i snajperi jasno su razgraničili prirodu mirne i karnevalske „Naradžaste revolucije“ iz 2004. i „Evromajdana“ 2014. godine na kom je u sukobima poginulo više od sto demonstranata i pripadnika snaga bezbednosti.
Ukrajina je bila jedna od retkih postsovjetskih država koja se usudila da se direktno suprotstavi jednoj od najvećih svetskih vojnih sila – Rusiji. U prvim nedeljama rata u Donbasu ukrajinska armija bila je dezorijentisana, a ogromnu podršku davali su dobrovoljci i volonteri. I među njima je najmanje bilo intelektualaca, hipstera ili lajk-aktivista sa društvenih mreža. Otpor ruskom imperijalizmu pružile su razne odlučne patriote – od prodemokratski orijentisanih građana do ekstremnih nacionalista i kriminalaca.
„Evromajdan“ je Kijev približio EU, ali su rat i nasilje Ukrajinu vratile duboko u istoriju perioda Organizacije ukrajinskih nacionalista i Ukrajinske ustaničke armije koji su u Drugom svetskom ratu bili kolaboranti nacističke Nemačke.
Ikonografija i vrednosni sistem pojedinih dobrovoljačkih odreda, koji su nastali iz protesta sa kijevskog trga, asociraju na neonacističke pokrete. Kako primećuje britanski Guradian, sa obe strane fronta u Ukrajini nalaze se desničari koji u mnogo čemu dele poglede, posebno kada je reč o reviziji istorije Drugog svetskog rata, a posebno po pitanju prava LGTB zajednice, feminizma, abortusa, migracije, antisemitizma, demokratije i uopšte građanskih parva.
Sukob opsednutih istorijom
Problem slabe postkomunističke levice i obnovljene nakon kraja Hladnog rata nekad zabranjene desnice tek sada u uslovima globalnog populizma u Jugoistočnoj Evropi dolazi do izražaja. Populistički nacionalizam je dominantna ideologija u Poljskoj, Mađarskoj i Slovačkoj, a ne zaostaje za njima ni Ukrajina.
Takozvani proces dekomunizacije Ukrajine regulisan je paketom zakona iz aprila 2015, kojima je totalitarnim ideologijama proglašen nacional-socijalizam i komunizam, a desovjetizacija je za godinu dana rezultirala promenom skoro hiljadu toponima, naziva mesta i admnistrativnih jedinica.
U takozvanoj akciji „Lenjinopad“ srušeno je i demontirano više od 1.300 spomenika Vladimiru Iljiču.
Time je ionako nepopularna ideja levice još više potisnuta i u svesti ukrajinskih građana skoro direktno povezana sa Rusijom i Sovjetskim Savezom.
Davanje pripadnicima Ukrajinske ustaničke armije statusa boraca za nezavisnost Ukrajine naišla je na oštre reakcije susedne Poljske gde je tada na vlast došla „Pravo i pravda“. Kačinjskom je takav potez ukrajinskih vlasti dobrodošao za svoj nacionalistički elektorat koji je ništa manje od svojih suseda opsednut istorijom.
Prvo je poljski Sejm 2016. usvojio rezoluciju o genocidu nad Poljacima od strane ukrajinskih nacionalista za vreme Drugog svetskog rata na Volinju (više desetina hiljada poginulih), a njegovo osporavanje podleže krivičnoj odgovornosti. Zatim su Ukrajinci najavili da će Poljacima odgovoriti kontra merom proglašavanjem operacije „Visla“ etničkom čistkom, u kojoj je na teritoriji Poljske nakon Drugog svetskog rata raseljeno oko 150 hiljada Ukrajinaca.
Paušalna je ocena pojedinih medija da Ukrajinu vode tvrdi nacionalisti. Međutim, tačno je da je politički diskurs zbog Donbasa i Krima radikalizovan i da je paleta „patriotskih vizija“ Ukrajine veoma različita a često i oštro međusobno sukobljena. Od onih koji smatraju da treba ratovati sa Rusijom, ali se ne treba integrisati u EU i NATO, do onih koji Mirovni sporazum iz Minska smatraju veleizdajom.
Na polju trvenja oko nacionalnih pitanja u regionu, Ukrajina ima nesporazume i sa Mađarskom koja je ove godine više puta blokirala rad Komisije Ukrajina-NATO. Ministar inostranih poslova Mađarske Peter Sijarto optužio je Kijev da je njegovoj državi „tri puta zabio nož u leđa“.
Prvi „ubod“ je usvаjanje novog ukrajinskog Zakona o obrazovanju, koji Budimpešta kritikuje da je ograničio prava njihove dijaspore u Ukrajini na školstvo na maternjem jeziku. Druga kritika je poništavanja zakona o regionalnim jezicima, prema kom je i mađarski u pograničnim područjima imao status službenog. I treća – najavljeni proces oduzimanja ukrajinskog državljanstva osobama koje imaju dvojno, znači i mađarski pasoš.
Odnosi između Budimpešte i Kijeva pogoršani su odmah nakon „Evromajdana“, kada je u jeku ustanka na istoku Ukrajine mađarski premijer Viktor Orban pomenuo više autonomije za mađarsku nacionalnu zajednicu uz pograničnu zonu Zakarpatje. Ukrajina je tada na Orbana pokazala prstom kao na Putinovog druga.
Poljska i Mađarska su članice EU i NATO koje mogu veoma lako i dugoročno blokirati Ukrajini dalje napredovanje u evroatlantskim integracijama.
Druga faza rata
Putin dobija sliku Ukrajine onakvu kakvu je od starta priželjkivao i prikazivao u svojim medijima.
Isto kao što je Milošević 90-tih, Putin sada bezočno rabi i zloupotrebljava antifašistički legat Rusije i bivšeg SSSR. U ime istorijske pravde Putin od Rusije stvara novu autoritarnu globalnu silu koja aneksira Krim i ratuje u Donbasu, zastrašuje sve bivše sovjetske republike sa ruskom etničkom manjinom od Baltika do Ferganske doline.
Iako je na tvrdnje američkih kongresmena o širenju antisemitizma u Ukrajini odmah reagovala jevrejska zajednica u Kijevu negirajući te navode, u svetu post-istine na takve tvrdnje gleda se podignutih obrva.
A posebno se teško veruje istraživanjima javnog mnjenja. Međutim, više takvih istraživanja u Ukrajini ukazuju na nekoliko trendova koji takođe idu na ruku Putinu. Prvo je da je država i društvo još uvek jako podeljeno, regionalno na istok-zapad i civilizacijski na EU ili Rusiju. Podrška priključenju EU je oko 50 odsto, dok je integracija u NATO-u svega oko 40 odsto. U uslovima štednje, inflacije, ekonomske nestabilnosti i razarajuće korupcije sve veću podršku kod građana dobija i ideja integracije u Evroazijski ekonomski savez koji predvodi Rusija i zbog kog se između ostalog i vodi rat.
U padu je popularnost aktualnih političara, naslednici Janukoviča jačaju. Uostalom, kao u svakoj revoluciji nakon neispunjenih očekivanja.
Putin je u prvoj fazi oružanog konflikta isprovocirao nacionalistička osećanja Ukrajinaca i probudio duhove prošlosti, potrudivši se da stvari predstavi crno-belo kako je u Kijev državnim prevratom na vlast došla „fašistička hunta“.
U ovoj drugoj fazi, Putinu je nepotreban aktivan oružani sukob ili front u Donbasu koji bi godinu dana pre izbora samo ojačao rejting Porošenka i ratnih političkih elita, već mu odgovara sukob unutar militarizovane Ukrajine. Sukob između umerenih nacionalista i radikala. Između s jedne strane onih koji su za EU, NATO i poštovanje ljudskih prava i s druge onih koji bi od Ukrajine napravili totalitarnu izolovanu državu, koja bi drugim državama bila očigledan primer pogrešnog izbora i vlastitog poraza.
Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.
