Kada je svojevremeno poslao onaj nezaboravni “ilustrovani voz” na Kosovo, onaj koji je svojim živopisnim dizajnom trebalo da dokaže da je “Kosovo srce Srbije”, Vučićev glavni čovek za Kosovo Marko Đurić s tog je voza sišao još na beogradskom Topčideru. Što je, doduše, pomalo podsećalo na onu situaciju iz Letećeg cirkusa Montija Pajtona kad alpinistička ekspedicija na “oba” vrha afričkog Kilimandžara zapne na autoputu u londonskom predgrađu, ali je barem bilo bezbedno.
Ovaj put, Đurić je u društvu Nikole Selakovića, Vučićevog čoveka za rešavanje bilo koje krizne situacije koju su prethodno sami proizveli ili potpomogli, ipak osvanuo na Kosovu, što i ne bi bilo čudno da ih na graničnim (pardon, “administrativnim”) prelazima nije čekala kosovska policija u punoj opremi, s nalogom da ih ne pusti na Kosovo. Nije ih dočekala.
Ipak, dva mangupa su se nekako preko ko zna kojih tajnih basamaka i ćepenaka probila do Severne Mitrovice, ali izgleda da kosovske vlasti u tom mađioničarskom prolaženju kroz zidove nisu videle baš ništa šarmantno, niti su im Đurić i Selaković zaličili na Prleta i Tihog.
Znamo šta je usledilo: spektakularna policijska akcija u kojoj je Đurić priveden, saslušan i poslat nazad u Srbiju (Selaković se valjda vratio o svom trošku). Da li je to moglo biti izvedeno “nežnije”? Moglo je. A da li su dva beogradska zvaničnika mogla da rade nešto drugo nego da izigravaju gerilce i mangupe? Mogli su.
Ali, s druge strane, “moralo” je baš ovako: Đurićevo hapšenje bilo je demonstracija kosovske državnosti i suvereniteta (i to „na celoj teritoriji“), a njegovo pojavljivanje na Kosovu na ovaj način i u ovom kontekstu trebalo je da demonstrira da Kosovo nikako nije država, i da Đurić po njemu može da štrapacira kada i kako hoće. Jer je on, sećate se, “u srcu Srbije”, a tamo gde je srce, tamo Đuriću sija sunce.
Koja od ovih demonstracija je uspela? Obe: prva u domenu stvarnosti, druga u domenu politički upotrebljive iluzije.
Tu na scenu stupa Aleksandar Vučić, Vučićev čovek za sva pitanja, trenutno u fazi predsednika Republike.
Ko je slušao Vučićevu reakciju na najnoviji kosovski zaplet, mogao je pomisliti da se najednom povampirio onaj Vučić kojeg smo znali kao visokog funkcionera Srpske radikalne stranke: isti je to bio vokabular, isti pasivno-agresivni stil, ista spremnost da se krene golih prsiju u frontalni napad na stvarnost, u predanom voluntarističkom uverenju da će stvarnost morati da popusti.
Ali, nije li Vučić prestao da bude radikal baš zato što je shvatio da stvarnost nema nameru da popusti i da nema šanse da se to stanje u dogledno vreme izmeni? Da, ali lakše je čoveku da izađe iz radikala nego radikalu da izađe iz čoveka. Razume se, nije sve to tek stvar temperamenta: u ovome je i mnogo plana, “lukavog” ili ne, pokazaće se.
Sve silnice koje participiraju u “kosovskom procesu” vuku ka njegovom razrešenju u razumno bliskoj budućnosti, i Vučić to odlično zna. Na kraju krajeva, ne može se preuzeti i obnašati vlast u današnjoj Srbiji a da se to odlično ne zna. Ali, iz nekog razloga, kao da je ustuknuo kada je postalo jasno da stvari ne mogu da se otežu i razvlače u nedogled, i da bez zatvaranja kosovskog pitanja na način koji neće ostaviti nikakve bitne nedoumice Srbija neće moći nikuda. Zato mu sada očajnički treba da “dobije nešto”: da li je to famozna Zajednica srpskih opština, i da li bi to uopšte moglo da bude dovoljno? To je neizvesno. Ali, za sada nema ni toliko. To povećava ulog, pojačava nervozu.
Šta će uslediti? Najave ne zvuče dobro, nego vuku na pojačavanje nimalo naivne konfrontacije. Uostalom, ovo što je juče emitovao Vučić sa svih raspoloživih govornica, od vlastitih usta pa do lojalnih mu medijskih perionica mozga, delovalo je kao ne mnogo bolje od pripreme za objavu rata. Ni mladi Vučić kao vođa navijača i politički huligan u nastajanju, nije u vreme pred hrvatski i bosanski rat o “ustašama i balijama” govorio brutalnije nego što sada Vučić državnik i “veberovac” govori o kosovskim vlastima.
Nije malo onih koji veruju da je sve ovo neka vrsta koreografisanog sukoba, manje ili više iskoordinisano proizvedene drame u kojoj svaka strana vidi neku psihološku i propagandnu korist za sebe pred odlučujuće događaje. Možda. Ali i s tim treba biti oprezan: ponekad u opasne situacije učitavamo višak racionalnosti samo zato što se ne usuđujemo ni da pomislimo da bi stvari mogle da budu baš ono na šta liče. Kad shvatimo da “iza” nije bilo ničega, da je sve samo puka anarhija u kojoj je negativna spirala preuzela punu kontrolu nad svakim planom, već je prekasno.
Vreme je, dakle, za “hladne glave”, koje i sam Vučić priziva. Za početak, možda bi svog kosovskog ljubimca Đurića mogao da nagovori da ubuduće ne prolazi kroz zidove, kad već nije Dejvid Koperfild.
