Imam Ibnul-Dževzi, rahimehullah, u svojoj knjizi “Sifetu-safve” navodi priču koju prenosi Sulejm ibn Isa, koji kaže: Ušao sam kod svog učitelja Hamze ibn Habiba el-Zejjata i zatekao ga kako plače dodirujući licem tlo, pa sam mu kazao: “O ti, u čemu to tražiš utočište?” Na to je Hamza počeo da priča: Upravo sam sanjao da je počeo Kijametski dan i da su pozvani učači Kur’ana. Krenuo sam zajedno sa ostalima koji su bili prisutni, kada sam čuo govornika kako prelijepim glasom govori: “Neka mi ne ulazi osim onaj koji je radio po Kur’anu!”
Tada sam se pognute glave vratio nazad, ne okrećući se. Zatim sam čuo glas koji pita: “Gdje je Hamza ibn Habib el-Zejjat?” Odgovorio sam: “Odazivam ti se, o Allahov glasniče, odazivam ti se!”
Nakon što sam to izgovorio, ispravio me melek koji reče: “Reci: ‘Odazivam Ti se, o Allahu, odazivam Ti se!’” (što znači da je glas koji ga je pozvao bio glas Najuzvišenijeg i Svemogućeg Allaha, dželle ve ‘ala, op. prev.)
Tada sam rekao kao što mi je kazano: “Odazivam Ti se, o Allahu, odazivam Ti se!”
Zatim sam se našao u prostoriji u kojoj sam čuo brujanje učača Kur’ana. Počeo sam da se tresem uzbuđen veličinom ovog momenta!
Onda sam čuo kako mi se govori: “Ti si dobar, uči, uči.”
Razgledao sam okolo i shvatio da sam na minberu od bijelog bisera čija je ograda od crvenog rubina, a stepenice od zelenog smaragda.
Rečeno mi je: “Uči, uči!”
Uspravio sam se, te mi je rečeno da učim suru El-En’am. Učio sam, a nisam znao kome učim. Učio sam suru El-En’am sve dok nisam proučio 60 ajeta. Tada sam proučio govor Allaha: “On vlada robovima Svojim…”! (El-En’am, 61.)
Rekao mi je: “O Hamza, zar Ja ne vladam Svojim robovima?”
Rekao sam: “Vladaš.”
Rekao je: “Istinu si rekao. Uči!”
Učio sam sve dok nisam završio ovu suru, pa mi je rekao: “Uči!”
Pa sam učio suru El-A’raf sve do kraja, kada sam htio pasti na sedždu (u posljednjem ajetu sure El-A’raf nalazi se sedžda-tilave, op. prev.), pa mi je rečeno: “Dovoljno je ono što si činio sedždu na dunjaluku, ne čini sedždu sada, o Hamza!
Zatim me upitao: “Ko te naučio ovo učenje?”
Rekao sam: “Sulejman!”
Upitao je: “A ko je naučio Sulejmana?”
Rekao sam: “Jahja.”
Reče: “Istinu je rekao Jahja.”
“A ko je naučio Jahju?”, upitao je.
Rekao sam: “Ebu Abdurrahman es-Sulemi.”
Reče: “Istinu je rekao Ebu Abdurrahman.” Upitao je: “Ko je naučio Ebu Abdurrahmana?”
Rekao sam: “Amidžić Tvoga Vjerovjesnika, Alija ibn Ebu Talib!”
“Istinu je rekao Alija. A ko je naučio Aliju?”
Rekao sam: “Tvoj Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem!”
Upita me: “A ko je naučio Moga Vjerovjesnika?”
Rekoh: “Džibril!”
Reče: “A ko je naučio Džibrila?”
Tada sam zašutio. Ništa nisam odgovorio, pa mi je kazao: “O Hamza, reci:
‘Ti!’”
Rekao sam: “Ne smijem reći Ti! Iz stida i poštovanja prema Tebi, to ne mogu reći.”
Pa je rekao: “Reci Ti!”
Pa sam kazao: “Ti!”
Rekao je: “Istinu si rekao, o Hamza! Pravo Kur’ana je da nagradim one koji su se s njim družili i radili po njemu. O Hamza, Kur’an je Moj govor, i nisam zavolio nikoga tolikom ljubavlju kao one koji se stalno druže sa Kur’anom! Približi se, o Hamza.”
Približio sam se pa je stavio ruku u galije (vrsta mirisa, op. prev.) te je potrao po mome licu, a zatim rekao: “Ovo nisam uradio samo s tobom, nego sa učačima Kur’ana prije i učačima Kur’ana poslije tebe. A onaj ko bude učio Kur’an poput tebe, zaista će Meni lično doći. A ono što sam ti pripremio kod Sebe, o Hamza, još je više od ovog, pa obavijesti svoje prijatelje o Mojoj ljubavi prema onima koji se druže sa Kur’anom i onome što ja činim s njima. Zaista su oni od Mojih odabranih robova! O Hamza, tako Mi Moje moći i uzvišenosti, vatra neće pržiti jezik koji uči Kur’an, niti srce koje ga je pamtilo, niti uho koje ga je slušalo, niti oko koje ga je gledalo.”
Pa sam rekao: “Slava Tebi, slava Tebi, Gospodaru moj.”
Rekao je: “O Hamza, gdje su oni koji su mnogo gledali u mushafe (učeći ih)?’’
Upitao sam: “Gospodaru moj, oni koji su hafizi Kur’ana?”
Reče: “Ne, ali ću im Ja to što su učili čuvati do Kijametskog dana, pa kada mi dođu, ja ću ih za svaki proučeni ajet uzdignuti za jedan stepen!”
Zatim se Hamza okrenuo prema svom učeniku Sulejmu i rekao: ‘’Pa zar me kriviš zato što plačem i svojim licem dodirujem zemlju?’’
Molim Allaha, tebareke ve te’ala, da učini da budemo od ehlul-Kur’ana i uvede nas u Džennetul-Firdevs! Amin!
Preveo: Haris Hećimović
