Jovan Stojković iz Parteša je devet godina radio u Švicarskoj kao sezonski radnik. Kaže da nije birao poslove. Iako po struci mašinski tehničar, naučio je moleraj, a taj zanat mu je koristio i prilikom renoviranja kuće u rodnom selu.
“U Švicarsku sam otišao 1989.godine, jednu godinu sam radio “na crno”, a kasnije sam dobio dozvolu za sezonski rad u trajanju od devet mjeseci, sve do 1996, onda su svi sezonci vraćeni”, kaže Stojković.
Trenutno je sezonski rad u nekoj od zemalja zapadne Evrope gotovo nemoguć, pa mladi iz Parteša vođeni iskustvom svojih očeva i djedova i dalje odlaze. Tako je i mlađi Stojković krenuo očevim stopama .
„Rekao sam mu da nauči neki zanat, bez zanata nema napretka. On je sada počeo da radi, ali on je dobio papire, njeogva žena takođe radi“, dodaje Stojković.
Mnogima iz ovog sela je i nakon više godina provedenih u Švicarskoj, Nemačkoj i Luksemburgu odbijen zahtjev za azil pa su se opet našli u Partešu. Većina je prijavila svoj povratak, ali im lokalna samouprava, zbog nedostatka sredstava, ne može ozbiljnije pomoći.
“Mi njima pomažemo oko upisa djece u školu, zdravstvenih usluga, pribavljanja ličnih dokumenata”, poručuje Miloševićeva.
Repatrirane osobe nisu zainteresovane za potpunu reintegraciju, jer se nadaju da će ipak uspijeti da se domognu neke od zemalja Evropske unije.
“Oni su mogli da uzmu neki sertifikat za neki zanatski posao, a da im za uzvrat UNDP plaća pos to evra, njima i firmi koja će ih podučavati. Osim što će oni nakon šest mjeseci dobiti mogućnost za stalnim zaposlenjem, ali i nakon toga mogu da apliciraju i za grant u iznosu od 3.000 evra, ali na žalost niko se nije javio za ovaj konkurs”, zaključuje Miloševićeva.
Parteš je prepoznatljiv po višespratnim kućama i lijepim dvorištima, za čije uređivanje njihovi vlasnici nisu žalili ni novca ni vremena.
